Diplomata ili neformalni komandant Kosova

Svedok Šainovićeve odbrane Veljko Odalović tvrdi da u leto 1998. godine kao načelnik Kosovskog okruga nije mogao da izađe u susret svim stranim diplomatama koji su želeli da se sastanu sa njim, zbog čega je tražio da mu vlasti iz Beograda pošalju ispomoć. U susret mu je, kaže, izašla Savezna vlada koja je u diplomatsku misiju na Kosovo poslala svog potpredsednika Nikolu Šainovića. On je na Kosovu boravio do početka NATO intervencije.
Kada je počelo bombardovanje, Šainović je, prema tvrdnji svedoka na Kosovo došao samo jednom prilikom u aprilu 1999. godine da bi se sastao sa Ibrahimom Rugovom, koji je, tvrdi odbrana, dobrovoljno pristao na razgovore sa srpskom delegacijom. Na taj način, svedok je nastojao da potvrdi tezu odbrane da je Šainović na Kosovo odlazio kao diplomata, a ne kao „Miloševićev čovek“ i neformalni komandant vojske i policije za Pokrajinu, kako se navodi u optužnici.
Iako je boravio na Kosovu 1998. i 1999. godine Odalović tvrdi da nikada nije čuo za Zajedničku komandu vojske i policije, na čijem je čelu, po optužbi, bio Šainović. Pojašnjava da su snage bezbednosti imale svoje redovne linije komandovanja u koje se „civili nikada nisu mešali“. Zbog toga ga je tužilac u unakrsnom ispitivanju upitao da li mu je neobično što je „civil Šainović“ prisustvovao sastancima policije na kojima su šefovi SUP-ova podnosili izveštaje o operacijama svojih jedinica. Odalović kaže da mu tako nešto nije poznato, ali priznaje da su „civili ponekad morali“ da se sastaju sa predstavnicima MUP kako bi se informisali o situaciji na terenu.
Posle Odalovića, odbrana Nikole Šainovića je izvela svog narednog svedoka – spoljno-političkog analitičara i člana američke Demokratske stranke Obrada Kesića. Glavni iskaz i unakrsno ispitivanje svedoka su, zbog njegovih neodložnih obaveza u Sjedinjenim Državama, trajali neobično kratko. Za svega dvadesetak minuta svedok je je opisao razgovor koji je u svojstvu šefa delegacije srpske dijaspore vodio u Beloj kući 14. aprila 1999. godine sa Bilom Klintonom. Tadašnji američki predsednik mu je, tvrdi, priznao da je njegova administracija malo preterala sa pritiscima na Srbiju i da ni sam ne bi potpisao sporazum u Rambujeu da je na Miloševićevom mestu.
Klinton mu je, prisećao se Kesić, tada priznao da razlog za bombardovanje i nije bilo srpsko odbijanje sporazuma iz Rambujea, nego „teška humanitarna situacija na Kosovu“. Tužilac je potom upitao da li je predsednik pod „teškom humanitarnom situacijom“ mislio na „ubijanje i proterivanje albanskih civila organizovano od strane države“. Svedok odgovara da se Klinton nije baš tako izrazio, ali je rekao „nešto slično“.