Disidenti protiv zapada

Uskoro će se za njih odomaćiti naziv disidenti. Mada su bili malobrojni, budući da su delovali u grupama i težili društvenim promenama, s pravom su smatrani za pokret.

Sedamdesetih i osamdesetih godina, disidentski pokret imaće i uspona i padova, ali će nesumnjivo ostaviti dubok trag u politici i kulturi Istočne Evrope i SSSR. Pretvaranje komunističkih diktatura u demokratije, teško je zamislivo bez disidenata kao prethodnika.

Najvažniji događaji

Za šta su se disidenti borili?

Zahtevali su oslobođenje političkih zatvorenika, izmenu nepravednih zakona i nezavisnost sudstva. Tražili su ukidanje cenzure i slobodu štampe. Podržavali su stvaranje nezavisnih radničkih sindikata i slobodno političko organizovanje. Govorili su o neophodnosti ekonomskih reformi.

Demokratska i humana priroda disidentskog pokreta najjasnije se videla u čvrstom odbacivanju bilo kakve nasilne borbe protiv vladajućih režima uz istovremenu spremnost na velike lične žrtve.

Glavno oružje disidenata bila je reč – izgovorena ili napisana. Slobodno su kritikovali pred svima koji su imali hrabrosti da ih slušaju i kad god je bilo moguće pravili javne skupove. Slali su otvorena protestna pisma vodećim političarima i pisali peticije. Sâmi su štampali članke i knjige koje vlasti nisu dozvoljavale.

Razgovarali su sa stranim novinarima i pisali za svetsku štampu. I uvek su delovali javno. Ali, mada protiv kovanja zavera i stvaranja tajnih organizacija, umeli su da budu vrlo vešti u pripremanju sastanaka i pravljenju planova a da vlast i njena policija za njih ne saznaju.

Koji su najvažniji događaji iz istorije disidentskog pokreta?

U Sovjetskom Savezu, prvi počeci su bili protesti zbog suđenja satiričarima Andreju Sinjavskom i Juriju Danijelu 1966. kao i zbog procesa četvorici 1968, okrivljenih za štampanje opozicionih literarnih dela.

U oba slučaja optužba je bila za antisovjetsku propagandu, a podršku optuženima dao je širok krug inteligencije, kako humanističke tako i naučnika.

Samizdat časopis Hronika tekućih događaja počeo je da izlazi 1968. i da beleži povrede ljudskih prava i zloupotrebe sudskih procesa, koje su poticale od vlasti. Godine 1976, osnovana je Moskovska helsinška grupa sa ciljem skupljanja i objavljivanja podataka o kršenju ljudskih prava.

Najpoznatiji među disidentima bili su Aleksandar Solženjicin, Andrej Saharov, Ljudmila Aleksejeva, Natalija Gorbanjevskaja, Aleksander Ginzburg, Jurij Orlov, Andrej Amalrik, Vladimir Bukovski.

U Poljskoj je 1976. osnovan Komitet za odbranu radnika (KOR), koji će biti prethodnik nezavisnog radničkog sindikata Solidarnost, osnovanog 1980, a opozicija predvođena ovim sindikatom pobediće na slobodnim izborima 1989.

Najzaslužniji za ove uspehe bili su Jirži Andžejevski, Lešek Kolakovski, Jacek Kuronj, Adam Mihnjik, Jan Jozef Lipski, Edvard Lipinski.

U Čehoslovačkoj su višegodišnji disidentski napori krunisani peticijom za poštovanje ljudskih prava iz 1977. koju je potpisalo više od hiljadu ljudi.

Postaće svetski slavna kao Povelja 77 i iz nje će nići politički pokreti koji će 1989. voditi takozvanu Plišanu revoluciju – nenasilne proteste i demonstracije zbog kojih će komunističke vođe morati da podnesu ostavke a partija da se odrekne monopola na vlast.

Sledeće godine opozicija pobeđuje na izborima i Čehoslovačka uskoro postaje demokratska zemlja. Istaknuti čehoslovački disidenti bili su Vaclav Havel, Ludvik Vaculik, Zdenjek Mlinar, Jan Patočka, Pavel Kohout, Jirži Hajek, Jirži Dinstbir, Milan Šimečka.

Disidentski pokreti slični ovima u Sovjetskom Savezu, Poljskoj i Čehoslovačkoj, postojali su i u drugim istočnoevropskim zemljama, uključujući Jugoslaviju, gde su 1980-ih godina zahtevi za poštovanjem ljudskih prava bili najglasniji u Beogradu.

Idealisti nisu utopijski sanjari

Među disidentima nije bilo velikih političara, državnika, vođa. Ali, oni to nisu ni mogli da budu. Za takvu veličinu potrebno je biti na čelu države, po mogućstvu moćne, ili masovnog pokreta, kao što su to bili Mahatma Gandi u Indiji, Martin Luter King u Americi, Nelson Mandela u Južnoj Africi.

Disidenti su pak delovali u malim grupama a često i sâmi. Međutim, ako se uzmu svi zajedno, odnosno ako se posmatraju kao celina, istočnoevropski i sovjetski disidenti iz 1960-ih, 1970-ih i 1980-ih godina jesu veoma značajni. I mogu stati rame uz rame sa velikim državnicima.

U tom smislu, možda se može napraviti upoređenje disidenta sa srpskim srednjovekovnim freskama. Teško da se i najlepša naša freska ureže strancima u pamćenje kao Leonardova Mona Liza ili Rembrantova Noćna straža. Ali, ako ih se predstavi zajedno, nije teško uveriti stranca kako mogu da stoje rame uz rame sa remek-delima svetskog slikarstva.

Disidenti su po mnogo čemu bili nešto neobično na tadašnjoj evropskoj političkoj sceni – prvenstveno, naravno, na Istoku ali i na Zapadu – a izgledali bi sasvim čudno i u savremenoj Evropi.

Pre svega, bili su intelektualci u punom smislu reči. Pisali su pesme, romane i drame, bavili se filozofijom, sociologijom i istorijom, a nemalo njih, posebno u SSSR, matematikom i fizikom.

Uz to imali su široku kulturu i verovali u obrazovanje radi obrazovanja a ne samo radi sticanja diploma i stručnog usavršavanja. Politici su pristupali intelektualno – kroz kritiku, argumente, ideje.

Po svemu ovome se bitno razlikuju od tadašnjih birokrata-dogmata na Istoku i profesionalnih političara na Zapadu, a sasvim su drukčiji od savremenih evropskih političara koji često ističu svoju nezainteresovanost za ideje i čak kulturu uopšte i protive se uticaju intelektualaca na politiku.

Disidenti nisu nikad imali političku moć ali su imali uticaja na ljude, u nekim situacijama veoma velikog. Taj uticaj bio je zasnovan prevashodno na njihovom moralnom autoritetu. U stvari, oni su poslednji evropski političari – ukoliko se uopšte mogu nazvati političarima – koji su imali značajan moralni autoritet.

Danas se političari i ne trude da ih vide kao moralne već prevashodno kao vešte i uspešne, kao odlučne, čvrste i čak nemilosrdne, a ako govore o svojoj posvećenosti nekim višim vrednostima, onda je to gotovo isključivo patriotizam, koji je najčešće nacionalizam i šovinizam.

Disidenti su bili idealisti, i to na način koji je najbolji i najređi. Mada su bili vizionari i borili se za ciljeve koji se bez preterivanja mogu smatrati uzvišenim, ono što su zahtevali bilo je sasvim moguće, realno. Jer ljudska prava, zakonitost, sloboda govora, jesu ostvarivi.

Disidenti nisu, dakle, bili zarobljenici utopijskih sanjarija niti su gradili kule u vazduhu. Istovremeno, znali su da vode borbu na duge staze i da možda oni sâmi neće ni stići do cilja. Ali, to ih nije obeshrabrilo niti učinilo ciničnim. Zar nije takav odnos prema političkoj delatnosti nadmoćan onome današnjih političara za koje kao da ne postoji drugi uspeh do trenutnog i druga budućnost do one bliske.

Kao pravi intelektualci sa ogromnim moralnim autoritetom i velikim idealima, a koji odbacuju nasilje i istovremeno su spremni da izdrže surovosti policije i višegodišnji zatvor, disidenti su sâmim svojim životom i delanjem bili prekor i kritika.

Na neki način su stavili na optuženičku klupu one koji su tada vladali na Istoku, ali tek nešto manje i one na Zapadu. A takođe i mnoge druge – zbog oportunizma i karijerizma, zbog ravnodušnosti i gubitka nade.

Za vašu i našu slobodu

Istočnoevropski disidenti su tek ponekad kritikovali zapadni imperijalizam. Zašto to nisu češće činili?

Od kraja Drugog svetskog rata, zapadne kolonijalne sile priznavale su nezavisnost zemljama kojima su vladale i taj proces je krajem šezdesetih godina bio gotovo završen. Postojali su, doduše, drugi oblici zapadnog imperijalizma, na primer ekonomski ili kroz političke pritiske i spletke obaveštajnih službi.

Ali, ovaj neoimperijalizam bio je žestoko kritikovan na sâmom Zapadu. Dakle, za istočnoevropske disidente, govoriti i pisati o zapadnim osvajanjima i ugnjetavanjima po svetu činilo se suvišnim, a istovremeno bi bilo posredna podrška vlastitim jednopartijskim režimima koji su svoje unutrašnje represivne mere opravdavali opasnošću od Zapada.

Najvažnije, u Istočnoj Evropi postojao je samo sovjetski imperijalizam – jednopartijski režimi bili su zavisni od SSSR, a sovjetska vojna intervencija pretila je u slučaju krupnih demokratskih promena.

Ukratko, ako je u Latinskoj Americi postojao strah od SAD, kolosa sa severa, Istočnoevropljani su se plašili medveda sa istoka. Zato je kritička antiimperijalistička misao bila usmerena protiv SSSR.

Ne samo istočnoevropski već i sovjetski disidenti suprotstavljali su se imperijalizmu Kremlja. Jedan od prvih disidentskih javnih protesta u Sovjetskom Savezu bio je povodom okupacije Čehoslovačke – 25. avgusta 1968, na Crvenom trgu u Moskvi – a jedna od parola je bila za vašu i našu slobodu.

Kad su, međutim, kritikovali sovjetski imperijalizam, disidenti su se pozivali na ravnopravnost naroda i država, na poštovanje međunarodnih zakona i normi. Kod njih nije bilo optužbi potiv ruskog naroda ni omalovažavanja njegove istorije niti fanatičnog antikomunizma. Zato su se njihovi argumenti neminovno odnosili na svaki imperijalizam.

Ne treba da bude nikave sumnje da bi disidenti danas bili vodeći kritičari imperijalnih ratova koje vodi Amerika sa svojim saveznicima. Ukratko, ako je Andrej Saharov osudio sovjetsku invaziju Avganistana 1979. i bio zbog toga prognan u Gorki, sigurno bi osudio i američku i britansku invaziju Avganistana 2001.

Kad je 1989. srušen Berlinski zid, u svetu je bilo 15 međudržavnih granica sa betonskim zidovima i ogradama od bodljikave žice. Trideset godina kasnije, bilo ih je oko osamdeset. I nema izgleda da će njihov broj prestati da raste. Od betona i žice, međutim, narode jedne od drugih još više razdvajaju neznanje, predrasude i prezir, strah i mržnja.

Često se ističe kako su posle Drugog svetskog rata evropski državnici i intelektualci uložili ogroman trud da se uklone ovakve barijere koje žive u srcima i umovima Evropljana i čine ih neprijateljima. Doista, postignut je priličan napredak a za pohvalu je i što se sa takvim naporima nastavilo i posle Hladnog rata.

Od tri velike grupe naroda u Evropi – Germana, Romana i Slovena – danas su međusobno zavađeni jedino slovenski narodi a najviše Južni Sloveni. Pala je Gvozdena zavesa koja je delila Evropu ali su Sloveni izgradili između sebe nove. I Zapad uglavnom podržava podele i pothranjuje sukobe.

Istočnoevropski i sovjetski disidenti bili su najčešće pripadnici slovenskih naroda: Rusi, Belorusi i Ukrajinci, Poljaci, Česi i Slovaci, Bugari. Među njima nije bilo malo Jevreja, ali su oni bez izuzetka sebe smatrali za deo istorije i kulture naroda sa kojima su živeli.

Zato je, recimo, za Adama Mihnjika jedino ispravno reći da je poljski disident. Mada su bili Sloveni, disidenti nisu bili panslavisti. Čak su odbacivali ovu političku ideologiju kao nacionalističku i autoritarnu, a i kao instrument velikoruskog i sovjetskog imperijalizma.

Istovremeno, disidenti su se zalagali za dobre odnose i saradnju između slovenskih naroda. Čak su često bolje međusobno sarađivali nego vladajuće komunističke partije njihovih zemalja – mada su te partije proklamovale svoju veru u proleterski internacionalizam a zemlje kojima su vladale bile u istim vojnim i ekonomskim savezima, Varšavskom paktu i SEV.

Dok su, recimo, odnosi između komunističke partije Poljske i komunističke partije Čehoslovačke često bili zategnuti a nikad bliski, češki i poljski disidenti pomagali su jedni drugima.

Takođe, kod poljskih disidenata nije bilo neprijateljstva prema Rusima – za razliku od znatnih delova poljskog društva koje je bilo prožeto žestokim antiruskim sentimentima.

U Sovjetskom Savezu, disidenti su oštro kritikovali ruski nacionalizam ali su odbacivali i separatizam. Uostalom, u SSSR nije ni bilo jakih separatističkih pokreta osim u Baltičkim zemljama i Zapadnoj Ukrajini.

U disidentskim krugovima se najčešće predlagalo da se SSSR prvo pretvori u demokratsku državu a onda sačuva kao decentralizovana federacija.

U prilog očuvanja zajedničke države navođeno je pre svega to što su narodi bili izmešani i što je ekonomska povezanost u svačijem interesu. Pošto je raspad SSSR započeo, neki disidenti su ga prihvatali kao neminovnost ali ga gotovo niko od njih nije podržavao.

Nije preterano reći kako u Evropi nije bilo većih i iskrenijih pristalica evropskog ujedinjenja od istočnoevropskih i sovjetskih disidenata.

Verovali su u evropske političke vrednosti i u univerzalni značaj evropske kulture, u pomirenje evropskih naroda i brisanje granica između evropskog Istoka i Zapada. Ali, nisu preuveličavali evropska dostignuća niti se prepuštali nadama u brze i lake uspehe.

Možda najviše zaslužuju pohvalu što su se odupirali dvaju glavnim oblicima proevropejstva na evropskom istoku.

Prvi je bio težnja ka obilju materijalnih dobara. Disidenti su takođe hteli visoki životni standard za svoje narode, ali su odbijali da ga stave na prvo mesto, iznad demokratskih i humanističkih ciljeva.

Drugi je bio želja za priključivanjem EU da bi se pokazala civilizacijska nadmoćnost nad susednim narodom koji sporije napreduje ka Evropi.

Ovaj oblik evropejstva disidenti su osuđivali kao poništavanje središnje evropske ideje međusobnog uvažavanja i s pravom smatrali za izvor sukoba i ratova.

Danas EU teško izlazi na kraj s brojnim problemima a evropska ideja kao da je sasvim pala u zaborav. Možda bi podsećanje na disidentsko evropejstvo u kome su se spajale snažna vera i kritičko razmišljanje, doprinelo obnovi evropske ideje a time i savladavanju teškoća?

Nastavak sledeće subote