Diskutabilna ili legitimna odluka o puštanju na slobodu jednog od učesnika u ubistvu Đinđića?

On je odležao kaznu, nakon što mu je Apelacioni sud sa prvobitnih 30, istu smanjio na 20 godina. Sagovornici Danasa ukazuju da sa pravne tačke gledišta, odluka suda nije sporna, ali se pitaju da li je to moralo baš u ovom trenutku, odnosno zar Krsmanović nije mogao da bude oslobođen kada prođe godišnjica ubistva.

Advokat Vladimir Terzić podseća da je Krsmanoviću ublažena kazna po njegovoj žalbi još 2008. godine, kada je tadašnji žalbeni Vrhovni sud Srbije smanjio nepravosnažno izrečenu kaznu od 30 godina na 20 godina zatvora.

– Takva kazna je bila moguća jer je Republičko javno tužilaštvo podržalo žalbu odbrane, pretpostavljam jer je taj okrivljeni izrazio kajanje, a prema javnosti dostupnim informacijama, svojim iskazom je olakšao dokazivanje u tom krivičnom predmetu, ukazujući da je puška kojim je ubijen pokojni premijer Đinđić uzeta iz JSO, kao i da su se čula dva pucnja u Nemanjinoj – navodi Terzić za Danas.

On dodaje da se radi o svojevrsnoj nagradi za pokajanje, pa se odluka može razumeti, “a sada je kaznu zatvora izdržao i nema zakonskih mogućnosti da mu se ista produži”.

Advokat Jovica Todorović ističe za Danas da je ubistvo premijera-reformatora imalo teške posledice ne samo za njegovu porodicu, već i za narod i državu, jer je brutalno zaustavilo proces demokratizacije i modernizacije društva i države. Dakle, dodaje, oštećeni tim krivičnim delom nisu samo najbliži žrtvi, već čitavo društvo i država.

– Već deset godina su na vlasti u Srbiji političke snage koje su najavljivale i prizivale njegovo ubistvo, a nakon ubistva Zorana Đinđića likovale, pa i šenlučile zbog njegove tragične smrti. Te političke snage su zavladale i podzemljem, odnosno kriminalnim strukturama u društvu, i omogućile srastanje organizovanog kriminala sa državnim aparatom. Te političke snage su stavile pod apsolutnu kontrolu zakonodavnu i izvršnu vlast, što je odavno očevidno, i konačno, svedoci smo okončanja procesa stavljanja u potčinjeni položaj pretežnog dela sudske vlasti i tužilaštva – ukazuje naš sagovornik.

Prema njegovim rečima, puštanje na slobodu jednog od učesnika u ubistvu Zorana Đinđića odmah nakon što je ispunjen osnovni, objektivni zakonski uslov za to, ne treba da nas čudi, „jer se to dešava u širem društvenom procesu, dijametralno suprotnom demokratizaciji i modernizaciji, koji je započeo upravo njegovim ubistvom, a pod apsolutnom vlašću Aleksandra Vučića se pred našim očima taj proces okončava“.

– Bolno je cinična ta simbolika što jedan od ubica Zorana Đinđića izlazi na slobodu uoči godišnjice ubistva. Ali, ta simbolika nas i preteće uverava da je točak istorije njegovim ubistvom zaustavljen, a vladavinom Aleksandra Vučića uspešno vraćen nekoliko krugova u nazad – naglašava Todorović.

On ukazuje da je, striktno pravno, Krsmanović izdržao kaznu na koju je pravnosnažno osuđen, i on je sada slobodan čovek, za koga se pretpostavlja da je resocijalizovan.

– Da li je ta kazna bila dovoljna sa aspekta individualne prevencije, pokazaće njegov život. Međutim, da kazne ubicama premijera-referormatora nisu ostvarile efekte na polju generalne prevencije pokazuje kriminalizacija društva i države, a posebno ponovno srastanje mafije u državne strukture. To govori i da krivično sankcionisanje nije dovoljno da se društvo suštinski promeni, već je neophodna sveobuhvatna reforma društva – zaključuje Jovica Todorović.

Podsetimo, Krsmanović je na suđenju izrazio kajanje, zbog „svega što ga je dovelo u situaciju u kojoj se našao“ ali ne i za samo ubistvo. Rekao je da će da ispriča sve o planiranju atentata i njegovom činu. Zbog tog „priznanja“ stizale su pretnje njemu i njegoj porodici, te zatvorsku kaznu nije služio u Požarevcu u Zabeli, kao i svi osuđeni za ubistvo premijera, već u Sremskoj Mitrovici.

„Priznao sam i nisam štedeo ni sebe ni druge. Ne želim da se branim time da sam nevin. Osećam se krivim i sud me ispravno proglasio krivim, ali kazna nije primereno odmerena. Ne tražim ni ponovno suđenje niti ukidanje presude“, naveo je Krsmanović u pisanoj žalbi, koju je pročitao sudija izvestilac Zoran Savić.

Osuđeni je izjavljivao da je krivicu osećao i pre ubistva Đinđića, te da je protiv svoje volje učestvovao u atentatu. Prema njegovom svedočenju, zaduženje mu je bilo da prati i javlja kretanje premijerovog vozila.

Advokat Veljko Delibašić, branilac Dušana Krsmanovića, na izricanju završne reči pre 20 godina, tvrdio je da je njegov klijent bio izmanipulisan, i da nije bio svestan svojih postupaka.

Prema optužnici, Dušan Krsmanović, nalazio se u Nemanjinoj ulici, odakle je javljao dolazak kolone vozila sa premijerom. Detaljno je opisao događaje vezane za neuspele pokušaje ubistva Đinđića na Kopaoniku, kod hale „Limes“ i na sam dan ubistva.

Krsmanović je tokom suđenja rekao da su sva ubistva koja se stavljaju na teret zemunskom klanu naredili ili Spasojević ili svedok saradnik Ljubiša Buha Čume, a da su ih izvršili svedoci saradnici Dejan Milenković Bagzi, Ljubiša Buha Čume, Miladin Suvajdžić zvani Đura mutavi, kao i „Mamica, Kum, Sale, Kreza i Limun“, prenose mediji.

Krsmanović je bio glavni diler zemunskog klana, drogu je dobijao direktno od Spasojevića, a preko mreže “svojih momaka” distribuirao je dalje po Beogradu.

Republičko javno tužilaštvo predložilo je Vrhovnom sudu Srbije 17. septembra 2008. da usvoji žalbu Dušana Krsmanovića, osuđenog na 30 godina zatvora u procesu za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića, i da mu ublaži kaznu, navedeno je u podnesku koji je pročitan na sednici Vrhovnog suda po žalbama na prvostepenu presudu.