Divno je upoznati ljude spremne da ti uvek pruže ruku

Cilj je jugozapadni deo Krita, koji je za planinare posebno zanimljiv i izazovan zbog krševitih litica Belih planina (Lefka Ori), koje se strmo spuštaju u Libijsko more. Na vrhovima Belih planina, zbog jarkog odsjaja sunca njihov krečnjački sastav i dalje se beli, kao da sneg i dalje svetluca. Lefka Ori su čuvene po svojim kanjonima od kojih su najpoznatiji: Aradena, Imbros i Samarija, zbog kojih planinari iz celog sveta i dolaze ovamo.

Po sletanju u Hanju kombi nas vozi do Hora Sfakiona, na drugoj strani ostrva. Mestašce na obali mora, sa uskim uličicama i dobro poznatim belim kućama, vratima i šalonima u plavoj boji, i ćupovima sa raznobojnim cvećem. Vri od turista, pre svega planinara, željnih da krenu u istraživanje ovog dela Krita. Sa prijateljicom Gordanom Bodirogom, sa kojom sam mnogo proputovala (ponekad i u planinarskom kvartetu, sa Violetom Banković i Brankicom Bajat, kojima odavde šaljemo izveštaje sa slikama) ulazim u malu samouslugu. Kupujemo šta nam treba i uredno se zahvaljujemo na engleskom i čujemo: „Važi!“ Okrećem se, pitam simpatičnu vlasnicu: „Jeste vi iz Srbije?“ (mogla je biti i iz bilo kog dela bivše Jugoslavije). Jesam, odgovara. Odakle? Iz Sombora. Već je ovde 16 godina, na maternji jezik polako pada zaborav, ali ljubaznost i osmeh pripadaju svim jezicima sveta.

Sutradan „veliki planinarski zalogaj“: Aradena, najdublji i najstrmiji kanjon na Kritu. Iz napuštenog sela Aradena spuštamo se do dna kanjona. Na jednom mestu drvena ograda, mestimično rasklimana, osigurava spust. Aradena je poznata po istoimenom bandži mostu koji je visinom od 138 metara drugi u Evropi. Sa dna kanjona diže se eho i od udarca planinarskog štapa o kamen, a kanjon odjekuje kad mostom iznad nas zabrunda neko vozilo. U senkama kanjona, sa prozeblim suncem, raste neverovatna kritska kala, tamnoljubičastog uskog izduženog cveta. Navikla se na klimu kanjona… Aradena ima oko 15 kilometara, i izlazi na prekrasnu malu plažu Marmaris. Odmah skidamo planinarske cipele i oblačimo kupaće kostime. Temperatur vode oko 17-18 stepeni, ali ko da odoli?! Od plaže, u punoj opremi, preko brda, stazom, držeći se za stene spuštamo se do sela Lutro, pa se trajektom vraćamo u Hora Sfakion.

Drugi dan, nova tura: do Venecijanskog mosta, spust niz strminu uskim stazama, pa kratki uspon i silazak stepenicama do plaže Preveli, gde se reka iz kanjona uliva u more. Uz reku na ušću rastu palme, ali i trska u kojoj se gnezde guske, slobodno se gegajući po plaži. Posle kupanja nazad, istim stepenicama gore. Svraćamo do spomenika u čast grčkog otpora u kojem su hrabro učestvovali i sveštenici, o čemu svedoči i obližnji manastir. Potom vožnja do venecijanske tvrdave Frangokastelo, dvorca oko kojeg se, meštani kažu, svake godine na godišnjicu bitke, 17. maja 1828, pojavljuju Drosuliti, senke rose – seni poginulih boraca, pa i restoran ima prigodno ime – Fatamorgana.

Subota, 30. april

Noge bride, ali udobno im je u planinarskim cipelama. Ukrcavamo se u taksi brodić i iskrcavamo na plažu Marmaris, pa pešice do sela Agia Rumeli, u kojem se završava kanjon Samarija, koji se za turiste otvara 4. maja, pa se svi spremamo za taj dan. Do Agia Rumeli hodamo stazom usečenom u stene, zastajemo i uživamo u modroj boji mora koje svojim talasima formira divlje plažice, razdvojene jezičcima oštrog stenja urezanog u morske plićake. Prolazimo i kroz borovu šumu koja se završava velikom peščanom kosinom ka plaži, pitajući se kakvim je to vetrovima i talasima taj pesak izbačen do zavidne visine na kopno.

Stižemo na plažu, kratak odmor ulepšava sjajni bluz, muzika koju u ovoj daljini sveta ne očekujete. Uz simpatičnog vlasnika restorana osećate se kao u NJujorku… Nastavljamo do Agia Rumeli, gde ulazimo u feribot i dolazimo u Suju za koju se kaže da je „još zaštićeno od turista“ ali, sudeći po priličnom broju malih hotela, ne zadugo. Iz Suje smo dobrim usponom, potom spustom (srednje teška staza, 600 metara visinska razlika) stigli do plaže Gialiscari, a potom, posle kupanja, ko pešice ko taksijem, još četiri kilometra do Paleohore. Ukupno oko 15 kilometara, po vrelom suncu i jakom vetru. Ne baš lako, ali volja je tu. Grupa je takva – Bane, vodič uz Zorana, uvek se nađu kad treba, a tu su i Milanka, Željka, Lidija, Vesna… Divno je upoznati ljude spremne da ti uvek pruže ruku.

Pre Paleohore, spustili smo se u Lisos, napušteno selo i fascinantno arheološko nalazište sa ostacima Asklepijeve čuvene bolnice u kojoj je vodom iz lekovitih izvora taj grčki bog lekarstva (rimski Eskulap) primenjivao lečenje – današnjim jezikom kazano – holističkom medicinom. U lečilištu je divni hram iz rimskog vremena, sa dobro očuvanim mozaikom. Tu se nalaze i ostaci amfiteatra, a vredne antičke skulpture, kao i statua boga Asklepija, sa ovog nalazišta prenete su u muzeje. U ljupku Paleohoru stižemo popodne, i idemo pravo na tvrđavu iz 13. veka sa divnim pogledom na more sa sve tri strane – kako behu mudri stratezi onog vremena. Burna istorija tvrđave završila se tragično – pred napadom krstaša na čelu sa Fridrihom Barbarosom, stanovništvo je (poput Jevreja u Masadi) izvršilo kolektivno samoubistvo. Uveče povratak u Suju, i topla supa, uz obavezno hladno pivo pred spavanje.

Nedelja, 1. maj

Za većinu – odmor, za manjinu zahtevna šetnja do Rta Tripiti. U Suji smo odseli u hotelu Aretusa. Menadžer hotela je Mirko Kovač, iz Dubrovnika, koji je 1994. bežeći od ratnog vihora preko Soluna i Atine stigao ovde, na Krit. Odlično govori grčki, i dobro je upoznao ljude i njihove običaje. Hotel, čiji je vlasnik Grk, Mirko vodi sa suprugom Darom. Sve je kao pod konac, a Mirko stiže i da planinarima objašnjava puteve kojima je zanimljivo ići jer ih je i sam prepešačio. Kovači imaju sina Aleksandra koji je ovde odrastao. Studira u Beču. Pitam Mirka hoće li ovde ostati. Ne odgovara direktno, ali kaže da je ovde došlo njih više od dvadesetoro Jugoslovena. Većina ih je otišla dalje…

Ponedeljak, 2. maj

Još smo u Suji. Ujutro uskačemo u kombije koji nas uzbrdo prevoze do mesta sa kojeg se ulazi u kanjon Agia Irina. Kišica je noćas malo padala, ali ju je pred jutro rasterao snažan vetar koji nas je pratio sve vreme silaska niz kanjon. Tu i tamo, orosio bi nas oblačak kiše koji bi uspeo da na trenutak pobedi vetar. U Irina klisuru ulazimo sa visine od 580 metara; momak nam na početku prodaje kartu za obilazak ovog dela prirodnog rezervata, zaštićene zone Natura 2000.

Kroz kanjon prolazi i dugačka E4 planinarska trasa koja kreće iz Andaluzije, delom ide i kroz Srbiju, a prolazi i preko Krita. Počinjemo silazak u dužini od sedam kilometara. Pratimo reku koja se probija kroz klisuru koja posle kraćeg vremena nestaje, a mi, s kamena na kamen, prelazimo njeno krševito korito. Nailazimo na natpis na engleskom: „Ovde ostavite samo tragove vaših koraka“. Dovitljiva i uljudna molba čija je ružnija varijanta – „Ne bacaj đubre!“ Planinari znaju, naravno, da se otpad nosi do kraja trekinga. Kanjon Agia Irina je najposećeniji posle kanjona Samarija. I u njemu je mnogo retkih i ugroženih životinjskih i biljnih vrsta, ali se Grci trude da ih sačuvaju. Tu su čuvene divlje koze Kri-kri (nismo ih videli), i kritska ditanija, posebna i cenjena vrsta origana. Kanjon je pun zelenila iako se sunce slabije probija. Bujno cveta kritska kala, strvljani je zovu Kritski zmaj, a u našem narodu poznata je kao zmijavičica, zmijska palma, đavoljev jezik, pa čak i kao veštičina trava!

Završavamo spust. Na izlasku je vrlo lep restorančić, u kojem odmah naručujemo sokove. I zasluženo pivo. Zatim nam sledi još pešačenja, oko četiri kilometra asfaltom do Suje. Pružamo korak… već je rano popodne. Kiša je samo pretila; pred nama su naredni sunčani dani.

Utorak, 3. maj

Napuštamo Suju i od Paleohore krećemo ka plaži Elafonisi, na krajnjem jugozapadu Krita. Put od 10 kilometara ide pored mora, ali na visini sa koje je pogled jedinstven. Jak vetar prati nas sve vreme, a ne prestaje i na plaži na kojoj je i pored vreline sunca potrebna jakna.

Elafonisi je ostrvo povezano sa kopnom plitkom vodom i belim i roze dinama, koje plaži daju posebnu čar. Roze boja mora dolazi od školjki i korala koje nanosi more, a sitan pesak je uživanje za umorne noge planinara. Uveče stižemo u Hanju koja vrvi od turista, i, iako umorni, krećemo u laganu šetnju.

Sreda, 4. maj

Slobodan dan u Hanji, i sabiranje utisaka. Ovo je definitivno sezona planinara iz svih krajeva sveta. Na stazama se srećemo sa njima, i razmenjujemo po koju reč. Najveće iznenađenje bilo je u kanjonu Agia Irina: kratki susret sa parom iz Švajcarske i saznanje da smo iz Srbije oduševilo je gospođu koja je iz taka rekla: „Beograd? Vladislav Bajac! Geopoetika, rok…“ i poznatog pisca i izdavača, odlazeći, veselo pozdravila. A mi, takođe žureći, i ne stigosmo da pitamo odakle zna našeg Bajca.

Četvrtak, 5. maj

Sutra povratak u Beograd. Sa muzikom iz Grka Zorbe u sećanju, na koju smo se podsetili kupanjem na plaži Stavros, gde je film sniman.

Autorka je novinarka, književna kritičarka i prevoditeljka