Divote liberalnog društva

Kad sam jednom bila kod tetke u Užicu, jedan mi njen komšija-penzioner kaže: Šta je s vama u Beogradu te su vam sve medije preuzeli Bosanci? Kad je Panović izabran za glavnog urednika Danasa, mislila sam na onog komšiju. Sad malo mi Užičani, majka mu stara, što bi rekao moj pokojni deda. Zovem moje sinove: ajde iz dva puta da pogodite šta mi je sada javljeno? Luka kaže: Šta, dobila si na lotou? Inače Bakir znači „ranoranilac“. Mislim kad sam pri knjizi da i to vidim, e naš Rasim (Ljajić) znači, zamisli, „slikar, crtač“.

Pred „Politikom“ sretnem N. Pita me je li istina da će Manjo Vukotić biti glavni urednik NIN-a, a Vesna Mališić „Politike“. Samo što smo se rastale, S. mi javlja da ono što se priča da će D. M. biti glavni urednik NIN-a nije tačno. SMS poruka: ako hoću informaciju iz prve ruke o smeni direktora Trezora Republike o čemu spekulišu mediji da pozovem S. Jao, što je divno ovo liberalno društvo: čim prođu izbori, ne valjaju, hoćemo druge, čim nekog izaberu na kakvo mesto, ne valja, hoćemo drugog. A možda u stvari nešto stvarno ne valja u biti.

Sreli smo mog ujaka Belog. Njegov sin Milan Bosiljčić završio glumu. Kaže mi da u nekoliko predstava zamenjuje Ivana Bosiljčića u „Briljantinu“. Lepo sam rekla, sad malo mi Užičani!

Subota, 6. jun

Došla mi tetka iz Užica. Sad će da se izgine od jamba.

Subotom (i nedeljom) ujutro ne propuštam kafu sa Nadom, a onda Zemunski pijac. Kupujem višnje za liker: trećina višnje, trećina šećer, onda domaća rakija, pa flaša stoji 45 dana na terasi u suncu. I onda Nada i ja pijuckamo svakog vikenda uz kafu. Moja sestra kaže – propićete se.

Cile i ja sedimo u restoranu naše drugarice Goce na Zemunskom keju. Tu kad sedneš, ne ustaješ lako. Preko puta je Lido. Kad su moja deca bila mala, pa kad ih odvedemo na more „samo zato što je zdravo“, odmah ih ćapi nostalgija: „Lido je nama najlepše more“. Kad je nedavno naša Danka – violistkinja, dovela svog španskog tenora, odmah pitam je li video Zemunski kej. Nije?!! E tu se izvrnem od zaprepašćenja.

Propuštam redovnu vožnju bicikla. Neki dan mi se raspao nasred ulice. A još i nije moj, nego sestrića Pece. Traži obeštećenje. Kažem mu: budi srećan da te ne tužim za pokušaj ubistva. Pravnik južnoprugaš se odmah dočeka na noge: „Ajde da kupimo novi, pola-pola. Ajde“.

Nedelja, 7. jun

Izginuli smo od jamba. Do pola četiri ujutro. Zoru smo ispobeđivali, doduše jedva, ali onako porodično jedno po jedno. Kad je ona nas gazila (godinama) nismo objavljivali po novinama. Ovo se zove zloupotreba (službenog) položaja u privatne svrhe.

Danas je u Zemunu glasanje. Čak i mojoj visokopolitizovanoj porodici se smučilo od svaki čas izbora. Samo Luka lobira po kući da se sad ne odustaje od građanskih obaveza ni po koju cenu. Ajde, bar poništi listić da ga ne zloupotrebe! Ne ložim se više na te štosove. Posle mi slavodobitno javlja: Obavio sam svoju građansku dužnost!. Za koga si glasao? A on kaže: „Stara ljubav zaborava nema“. Svratila i Sneška R. u povratku sa glasanja. Neće da mi kaže za koga je glasala, pošto njen ulaz ima kandidate u DS i SPS. Ko god je pita za koga si glasala, ona će da kaže „za tebe“, diplomatski, komšijski.

Ponedeljak, 8. jun

Pre deset sati se budim samo ako je neko vanredno stanje. I ako mi Radojka prva čestita nagradu „Staša Marinković“ i traži tekst za Biznis. Jutarnji ritual: zalivam cveće i na sav glas pretim da ću da potrujem ove vrapce ne bi li čule komšije i prestale da ih hrane. Nema vajde, moraću da pređem sa reči na dela!

NIN umesto kao ranije sredom, završavamo utorkom. Bolje bi mi bilo da se danas skroz koncentrišem na posao. Zovem Fuada i Emira u Sarajevo sto puta. Kakav će da ispadne ovaj intervju sa Bakirom kad se ovoliko gnjavi.

Opa, vidim da je i naš drug Lale Đurić među nagrađenima. Javljam Branku da se on i Ratko nacrtaju na licu mesta. Ali Ratko ima preča posla u rodnom mestu – Nikšić.

S Petkom pijem kafu isključivo u Ozni. Ranković i Krcun nas drže na oku. Pitam se ima li Tomislav Karamarko šansu da postane hrvatski predsednik. Onako inteligentan i zgodan čovek, a odjednom obilazi oko nekih jama – šta li mu fali? Ništa, kaže Petko, samo prikuplja političke poene. Radim, radim, radim. Pošto sam dobila nagradu, Andriju častim novim patikama. Kad je videlo kutiju od patika, ono drugo ljubomorno dete divlja po kući: Ne obraćaj mi se, kaže.

Utorak, 9. jun

Spremam se. Trčim kod frizera. Kad imam usput koga da vidim: došla Željka iz Engleske.

Priča mi kako tamo kriza drma strašno. Uzimam taksi da stignem po torte za ekonomsku rubriku Danasa. Računam da smo ovu nagradu zajedno izdejstvovali. Valjda bi i Saša Nikašinović bio zadovoljan. Ne mogu da verujem, stići ću na vreme.

Lale i Mira me čekaju pred Danasom. Čini mi se da je velika gužva. Čestitanja. Pa uzajamna čestitanja. Pričam sa ovim i onim. Ne bih mogla tačno prepričati te razgovore. Čovek se ne oseća dobro kad je na taj način izložen. Ja se ne osećam dobro.

Sve je proteklo brzo i lepo. Radni dan, mnogi su k’o na iglama. Vesna i Luka su se odmah parkirali u „Lovcu“. Ivan Čolović mi je obećao knjigu „Antropologija potrošnje“. Moram zamoliti Miru da mi je sačuva kad stigne u Danas. Zaboravila sam Vesni da čestitam rođendan. Intervju sa Bakirom ostavljam za sledeći broj. Mogu da ostavim i tekst? Ne mogu. Umesto da sad slavimo, odoh da radim. Stižu čestitke. Neke su baš duhovite, neke su i bezobrazno duhovite… Danas završavamo ovonedeljni broj NIN-a. Žurim. Sa profesorom Darkom Tanaskovićem kratko pričam o intervjuu sa Cerićem. Neobično važan intervju, kaže on. Tom ću se temom, a u širem kontekstu još baviti.

Završavamo novine. Može li se fotografijom promeniti smisao i poruka teksta? Može.

Sreda, 10. jun

Nisam mogla da ustanem u deset sati ni zbog Dunava. Ni zbog plovidbe Dunavom. Kad sam tako lenja, tešim se da ionako previše radim i da ne moram ni ja baš sve da stignem!

Kao.

Pre posla, kuvam. Jao, što volim da kuvam. A tek da besposličim po kafanama, ne pitaj. Jedan moj kolega iz „Politike“ je uvek govorio da novinar koji svaki dan par sati ne provede u kafani i nije pravi novinar. Odmah da se zna, to nije tačno. U „Kristalu“ je društvo le super, javlja mi Mila. Gotovo svi sa poteza Gornji Milanovac – Prijepolje. Povodom godišnjice Doma kulture u Prijepolju nastaje rasprava o kulturnoj politici države: šta treba da finansira prioritetno, da li film „Sveti Georgije ubiva aždahu“ ili delatnost kulturnih institucija van velikih gradskih centara. Zaključak je: što se nekad bilo kulturno! A danas?

Povodom pogibije našeg čoveka u terorističkom napadu u Pakistanu, jedna gospođa priča svoja iskustva iz Afrike. Naročito, kaže, stradaju Šveđani. Previše su dugo bili bez rata i nemaju nikakvu percepciju opasnosti. Tako su, kaže, dvojicu i pored ogromnih upozorenja, pojeli neki kanibali!

Džaba sam Snešku R. vukla po ulicama oko Narodnog pozorišta. Em smo jedva našli Galeriju Haos, iako sam bila pre desetak dana, em izložba Save Šumanovića završena. Bašte u Obilićevom vencu pune lepog sveta. „Vidiš i Beograd postao svetski grad“, kaže Sneška. Nema krize? Ili sav svet sledi metod jedne naše komšinice. Kad je švorc, ona baš tad uzme taksi pri povratku s posla, kupi deci brdo kolača i čeka veliki preokret! Ova Cezar salata je baš dobra, pa Sneška i ja, kao pasionirane kuvarice, jedući proučavamo kako bismo je pravile kod kuće, same.

Četvrtak, 11. jun

Stižu mi čestitke i jutros: Ceca, Biljana, Svetlana, koju ne smeš da zoveš Ceca… Zdravko pita je li pri kraju dnevnik. Čeka me i Radojka. Radim, radim, radim. Raspravljam se sa Ljubišom: on tvrdi da nezadovoljni narod samo što nije izašao na ulice, ja tvrdim da je sa tri milijarde od MMF-a Srbija manje-više obezbedila socijalni mir za godinu dana.

Mimica mi je ulepšala dan. Ona je, kaže, veliki stručnjak za parfeme. Ovo ti je sve, kaže, čista hemija. Samo na jednom mestu u Beogradu ima parfem da ti pamet, odnosno nos, stane. Ime mu sve govori: kombinacija pištolja i osvete. I nemoj da ga probaš na papir nego na kožu, kaže Mimica. Idi da te namirišu, pa posle kupi.

Autorka je novinarka iz Beograda, dobitnica Danasove nagrade za analitičko novinarstvo „Stanislav Marinković“