Divotvelepismo Miroslava Krleža

 Šteta što profesionalni čitaoci jedva da više išta čitaju sa strašću, dok amateri koji to čine mahom ištu prizemnije senzacije. Možda jedino neizlečivi krležoholičar – neko ko je u detinjstvu, naslućujući piščevu moć, samoga sebe „autosugestivnomanijakalno“ ubedio u to da je Krleža ime osobe koja je istovremeno autor i glavni junak televizijske serije „U registraturi“ – može uživati u opisanim poteškoćama. Ali, ni najkreativnija i najrevizionističkija književna kritika neće moći da nadomesti neposredno iskustvo čitanja Krleže.

Ideološki pak posmatrano, malo je verovatno da ćete igde pronaći lektiru koja tako (ubi)tačno markira i osporava temelje savremenih društava: od neoliberalizma i etnocentrizma, do lažnog demokratizma i moralnog relativizma.

Krleža je, definitivno, ostao središnja ličnost književne i kulturne istorije Jugoslavije. Onako kako je za života od pobunjenika postao institucija, tako je i „post mortem“ postao epoha. Zato je izučavanje Krleže od nesagledive važnosti za razumevanje jedne civilizacije čiji se vek na našem podneblju umnogome poklapa sa stolećem po kojem je u „Areteju“ nazvan hotel XX „Century“. To stoleće – koje su jedni krstili „kratkim“ (E. Hobsbawm), a drugi „komunističkim“ (A. Badiou) – bilo je stoleće Jugoslavije (1918-1991), usled čega se pitanje odnosa prema „gromovniku s Gvozda“ neminovno prepliće sa pitanjem (re)valorizacije celokupnog njenog nasleđa, pogotovo onog socijalističkog. Ali, Krleža je mnogo više od korifeja i epicentra oficijelne jugo-komunističke kulture, sa kojom se preko njega razračunavaju novoformirane društvene elite (iliti čaršijske operative), uključujući i čitave struke. Krležijanska je vena toliko obilato napajala društveno tkivo Jugoslavije da ni najšire shvaćene jugoslovenske studije, a ne samo onaj njihov segment koji je podvodiv po „jugokulturistiku“, nije moguće ni zamisliti bez zaranjanja u vrtlog njegovog opusa. Koji god jugoslovenski mozaik pokušate da složite, moraćete u njemu pronaći mesto za Krležu.

No, nakon što je sudbina Jugoslavije dovela do realizacije popularne metafore L. P. Hartleyja – koju je istoričar David Lowenthal preuzeo kao naslov svoje kapitalne knjige „The Past is a Foreign country (1985) – Krležu su u narednom razdoblju i u samoj Hrvatskoj unekoliko pretvorili u stranog pisca. Po ko zna koji put se ispunilo proročanstvo: ako naši neprijatelji pobede, ni mrtvi neće biti sigurni! Krležu je tako dopao status nekakvog nužnog, kanonizovanog i na potez „Hrvatski bog Mars/Gospoda Glembajevi/Povratak Filipa Latinovića/Balade Perice Kerempuha“ smišljeno redukovanog zla. Srećom, to polupotonulo kulturno dobro se i bez prevelike tuđe pomoći uspešno odupire rutinizaciji sopstvene harizma, ne dopuštajući otmičarima ni da ga tekstološki obrade, a kamoli da mu odenu identitetsku odoru i stave ga u okove nacije.

Lasić zacelo jeste bio u pravu kada je tipičnog „krležologa“ prikazao kao polemičara, a krležologiju kao duhovnu dramu, koja je paradigmatična za razvoj hrvatske (zašto opet samo hrvatske?) književno-kritičke misli, i koja vrhuni u „spoznaji o nužnosti i uzaludnosti vlastite strasti“. bio je u krivu kad ju je već pri njenom zasnivanju – na početku prvog toma vlastite sage (1989) i u maniru jalovih meditacija o kraju istorije u koje je tada tonula generacija liberala – proglasio dovršenom. To bi značilo da je upisivanje u krležološki katastar okončano i da nam više ne preostaje ništa drugo do da, robujući zadatim okvirima, promišljamo piščevu poziciju u književnosti „nove samostalne“ države. Naravno da nije tako i da bi već sada trebalo dopisati nastavak Lasićevog šestoknjižja, koji bi pokrio dešavanja na krležološkom bojnom polju u poslednjih četvrt veka.

Za Krležu je uz nebrojene gestove gordog odbacivanja fetišiziranih konstanti (nipošto samo hrvatske) tradicije, bilo karakteristično njeno „izmišljanje“. Taj je proces otpočeo već sa uspostavljanjem vertikale bogumili/Križanić/Kranjčević i ultra-negatorskoj „Hrvatskoj književnoj laži“ (1919), a njegov vrhunac simbolizuje državni projekat „Enciklopedije Jugoslavije“ (1955-71). U takvim su se vizijama ogledale svrha, originalnost i, ako se tako može reći, lepota Krležinog angažmana, posredstvom kojeg je ostvarivano ono što je Walter Benjamin video kao zadatak istorije: ne samo omogućiti da potlačeni imaju pristup postojećoj tradiciji, nego i stvoriti novu.

* * *

S proleća 2012. godine u Beogradu se odigrao četvrti po redu Festival jednog pisca“. Posle Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera i Momčila Nastasijevića, urednička ekipa Kulturnog centra Beograda (KCB) opredelila se da tu manifestaciju posveti Miroslavu Krleži. Festival je trajao mesec dana i bi oje zamišljen prilično ambiciozno: dve lagerijske postavke, strip-izdanje iliti grafička novela „Miroslavljevo jevanđelje: apokrifna verzija“, postavka „Izeta u Rusiji“ Jovana Ćirilova u Centru za kulturnu dekontaminaciju (kao pridruženi „event“), performansi umetničke grupe „Bacači sjenki“, brojni gosti iz Hrvatske, razgovori i debate, časovi i radionice, radiofonske premijere i reprize… Ovaj Krležin „drang nach Osten“, po razmerama nezapamćen još od davnih dana „Danasa“ ili socijalističkih pozorišnih saturnalija, prerastao je u jedna od kulturnih događaja sezone. Štaviše, pet meseci kasnije uslediće i njegov nastavak u tzv. regiji – dvodnevni zagrebački skup „Krleža danas“, koji je održan u zajedničkoj organizaciji Leksikografskog zavoda „Miroslav Krleža“, Hrvatskog semiotičkog društva i KCB-a. Tako je ta godina ispala krležološki jednako relevantna kao prethodna ili naredna, tokom kojih su obeležavane tri decenije od piščeve smrti i dvanaest od njegovog rođena.

U skladu s naslovom „San o drugoj obali“, Festival je počeo 10. maja, čime je (u tipičnom maniru KCB-a) bio istaknut jedan pomalo netipičan jubilej: tačno stotinu godina od Krležinog prvog dolaska u Beograd. O onome što mu se desilo nakon tog prelaska preko Dunava pisac je prozborio tek u „Mom obračunu s njima“ (1932):

“ U slutnji događaja otputovao sam mjeseca maja godine devetstotina dvanaeste po prvi put u Beograd, da se uputim, kako bih mogao da pređem u srpsku vojsku. Bio sam i na ministarstvu vojnom i kod „Narodne dobrane“ i po nacionalističkim uredništvima. Na svim tim mjestima jedna te ista slika: sumnjičavo, nepovjerljivo, nepristupačno, potpuno zatvoreno. Da predam molbu za prijelaz u srpsko državljanstvo redovnim putem, da priložim austrijske dokumente da sam otpušten iz austrijskog državljanstva, da nisam punoljetan, da sam premlad, neka svršim još ovaj semestar, neka potražim lične veze, preporuke, garancije i slično. „

Pitomac budimpeštanskog Ludoviceuma nije uspeo u naumu da se u osvit kumanovske „osvete Kosova“ priključi srpskim trupama. Poznato je i da će njegov drugi boravak u Srbiji – koji se juna naredne godine, u predvečerje (za pisca osobito traumatične) bitke na Bregalnici, sveo na glavinjanje od Skoplja do Beograda, nakon čega se obreo i u zemunskom zatvoru – biti još neprijatniji. Proteklo je mnogo dunavske vode pre no što je u svom memoarskom dragulju „Izlet u Madžarsku 1947“ (1953) Krleža podbrobnije dočarao atmosferu u kojoj se odigrao njegov prvi kontakt sa tada srbijanskom, a ubrzo i jugoslovenskom prestonicom:

“ Stigao sam (prvi put) u Beograd kada je kabinet Milovana Milovanovića ostao bez kvalifikovane parlamentarne većine, u gužvi između uglednih radikala i samostalnih radikalskih prvaka, u bunilu konzultacija i parlamentarnih kombinacija, kada je surova čaršijska štampa panjkala nemoralne disidente kombinatore nečuvenim izrazima, tražeći izlaz iz krize koja se otvorila ostavkom Stojana Protića i ministra vojnog generala Stepe Stepanovića. gradio se parlamenat na Batal-džamiji već šestu godinu, a željeznica Paraćin-Zaječar već sedmu, i ispitivala se nivelacija Pozorišnog Trga već petnaestu godinu, te stručnjaci geodeti nikako nijesu umjeli da se odluče hoće li kišnica sa Pozorišnog trga da otječe u Savu ili Dunav, što uostalom nijesu riješili ni do dana današnjeg. Kaldrmisanje Terazija od kralja Milana do „Londona“ teklo je normalnim svojim tokom već treću godinu, i čitava je ta ulica pod drvoredom starih kestenova ispred dvora bila razvaljena i nagomilana nakatranisanim, smolavim hrastovim kockama, mirisavim po jodu morske pučine, po katranu lađa u velikim lukama, kada odjekuje čekrk sidra, i kada se okomito dime dimnjaci uoči polaska na veliku i slavnu plovidbu. Sve je bilo pred plovidbu, pred dizanja sidra, na početku jedne drame za koju smo vjerovali da neće trajati dugo i da će završiti svečanom zvonjavom na Sabornoj Crkvi, jedinstvenim, pobjedonosnim vatrometom od Triglava i Istre do Lovćena i Dunava. „

Neverovatno je koliko se ovaj citat koji je autoru očito poslužio i kao nacrt za jedno od Jojinih beogradskih pisama iz „Zastava“, godine 2012. pokazao aktuelnim! Svega četiri dana pre početka Festivala u Srbiji su bili održani „đurđevdanski“ (skupštinski i predsednički) izbori. Celo jedno stoleće nakon Krležinog prvog iskrcavanja na „drugu obalu“ (ilegalni dolazak u Beograd 1912. god, prim.ur), imali smo ponovo i „radikale“ i „bunilo konzultacija“, i „parlamentarne kombinacije“, i „surovu čaršijsku štampu“, i „razvaljene“ ulice, i blokirane ustanove… Drugi krug predsedničkih izbora, u kojem će pobediti „ex“-radikalski kandidat, uslediće dve sedmice kasnije, dok je beogradski „mesec Krleže“ još bio u punom jeku. Skoro simbolično, na izborni je dan tokom poslepodneva – kada su novopečenom predsedniku „greškom“ već pristizale čestitke iz Evrope – na Drugom programu Radio Beograda u sklopu Festivala bila emitovana radio-drama „Na rubu pameti“ Ognjenke Milićević iz 1963. godine. Kao da se Krleža vratio u isti onaj Beograd iz 1912, jer je sve bilo „pred plovidbu, pred dizanja sidra, na početku jedne drame“, izuzev što se o nekakvom svejugoslovenskom „pobjedonosnom vatrometu“ odavno više niko nije usuđivao ni da mašta. Spremala se plovidba u suprotnom pravcu.

„Jedna drama“ će se ubrzo dogoditi u samom KCB-u, gde je posle promene vlasti usledila smena direktorke i niz političkih intervencija koje će ići u pravcu njegove degradacije. Biće da je takvom raspletu doprineo ili ga je makar zapečatio Krleža, tačnije nepoćudna spremnost zaposlenih da vrata svoje kuće otvore za jednog „stranog“ i u ovovremenoj Srbiji „kontroverznog“ pisca. Ne čudi da je sam Festival u međuvremenu – „zamrznut“.

Utoliko se nije manje aktuelnim pokazao ni navod iz „Mog obračuna s njima“. Krležino prisustvo u sredini koju je katkada pominjao i pod starim turskim imenom „Dar ul DŽihad“ (Grad u kojem stanuje rat) izazvalo je dosta uzbuđenja. Za tili su čas oživeli stari antagonizmi i zapodenuti novi sukobi. Jedan deo srpske javnosti očito je poželeo a „hrvatski klasik“ i mrtav doživi ono što je iskusio kao devetnaestogodišnji mladić: da bude najuren. Neke reakcije bile su skandalozne. Prednjačili su Vladimir Kecmanović u „Politici“ i Marinko Vučinić na sajtu „Nove srpske političke misli“. Tokom jeseni im se pridružio i pretenciozniji Milo Lompur, koji je u feljtonističkoj anatemi iz nedeljnika „Pečat (sic!) “ – gde se na Krležu oborio kao na Srbožderovog Goebbelsa, pokazujući „Enciklopediju Jugoslavije“ kao antisrpsku zaveru (ah, zato su je u Hrvatskoj otpremili u rezalište?) – krenuo da vitla svojim „srpskim“ stanovištem. Sva trojica su demonstrirala ono što je Milan Bogdanović nazivao „mentalitetom šovinističkih fosila“.

Ta mini-hajka razotkrila je simptome krležofobije, kroatofobije i jugofobije. Pomalo je tužno što je još pune dve godine trebalo sačekati krležofilski odjek Festivala, koji je iz Zagreba stigao u formu teksta „Izlet u Beograd“ Bore Ćosića, objavljenog u časopisu „Gordogan“. Scenarista „Miroslavljevog jevanđelja“ ni u tom krležijansko-memoarskom uratku neće zaobići „osovinu“ Krleža-Ristić, kojoj je minulih decenija – nepotrebno forsirati njenu „građansku“ dimenziju – posvetio neke od najboljih stranica svoje opsežne esejističko-romaneskne „krležijane“. Baš za to lično prijateljstvo, ali i umetničko savezništvo između Miroslava i Marka, vezano je i nešto po čemu će se beogradska manifestacija najviše pamtiti.

Naime, na festivalskoj izložbi u Likovnoj galeriji KCB-a najširoj je publici ekskluzivno bio predočen i jedan originalni eksponat: pošiljka koju je Krleža u avgustu godine 1936. iz Zagreba na Plitvice uputio Ristiću. To na prvi pogled iznenađujuće kolaž-pismo iliti „divotvelepismo“ bilo je u cilju javne prezentacije izneto iz, koje li ironije, Arhiva SANU.

U čemu su magnetizam i provokativnost „divotvelepisma“? U tome što, suočeni sa njim, nepogrešivo shvatate da pred sobom nemate ornament, nego monument. Takvu tukididovsku „tekovinu zauvek“ nije dovoljno smestiti ni u kakav istorijski arhiv, niti koristiti samo za potrebe psihologije umetnosti. Nakon što ga je nevoljno ili voljno ignorisalo nekoliko naraštaja istraživača, više mu se ni časa ne sme uskraćivati „poetička“ analiza. Ne radi se o tome da, kao što bi rekao jedan piščev neprijatelj, „takvoga otrovnog cvetja ima kod Krleže dosta“, već o tome da je ono najdragoceniji mogući izuzetak, koji ne potvrđuje, nego menja krležologijom nametnuta pravila.

Stiče se utisak da će zbog stanja u istorijama nacionalnih književnosti prepoznavanje avangardističke konstante i oslanjanje na nju kao model Krležinog stvaranja mnogima delovati kao još veća jeres od stava da je on u prvom redu jugoslovenski pisac. No, ono je sa tim stavom povezanije nego što izgleda. Ta povezanost nam se takođe ukazala blagodareći samom „divotvelepismu“, jer vam ono – otkako je na pozornicu istorije provirilo poput krležijanskog „papka nečastivog“, da bi se na njoj zadržalo u obličju prustovskog „predmeta s etiketom“ – omogućava da izoštrite sopstveni recepcijski objektiv. Povrh svega, ovaj epistolarni primer(ak) jugoslovenske avangardne umetnosti zvoni i na filozofsku raspravu o onome što je Nietzsche voleo da zove „historia abscondita“. Nikada ne možemo znati šta će ući u istoriju, kaže se u „Veseloj nauci“. Kada tajne prošlosti ispuze iz svojih skrovišta, čitava istorija biva stavljena na terazije. Tada se pokazuje da velike ličnosti uvek deluju i „povratno“, uvlačeći sva naknadna otkrića u vlastitu orbitu.

Za celinu Krležinog dela važi ono što je američki filozof (R.N.Emerson, prim.ur)u ogledu „Goethe ili Pisac“ kazao o drugom (avangardnijem!) delu „Fausta“: da ga je stvorio neko „ko je i sam postao vladar nad istorijama, mitologijama, filozofijama, naukama i nacionalnim književnostima, i to na jedan enciklopedijski način, pri kojem savremena načitanost, sa svojim internacionalističkim odnosom prema stanovništvu čitave planete, istražuje po onoj indijskoj, etrurskoj, i po svim kiklopskim umetnostima, po geologiji, hemiji, astronomiji; kao i po svakom od ovih kraljevstava, poprimajući nekakvu lepršavu i pesničku narav, iz razloga što su ona tako brojna“.

Vreme je da Krležu vratimo „ovim kraljevstvima“, kako bi se ona napokon vratila njemu, a samim tim i jedna drugima.

Predrag Brebanović sa Filološkog fakulteta u Beogradu objavio je u Izdavačkoj kući Arkzin iz Zagreba studiju pod naslovom Avangarda Krležiana. Pojavi ove knjige prethodila su dva skupa u Beogradu i Zagrebu 2012. godine posvećena Miroslavu Krleži na kojima je ovaj autor aktivno učestvovao (Festifal jednog pisca u Kulturnom centru Beograda i „Krleža danas“ u organizaciji Leksikografskog zavoda „Miroslav Krleža“, Hrvatskog semiotičkog društva i KCB-a).

U središtu Brebanovićeve analiza Krležinog grandioznog dela je njegov manje poznat avangardski spis naslovljen kao divotvelepismo Marku Ristiću.

Iznošenjem ovog dokumenta na svetlost dana, Brebanović upućuje dodatni izazov upornim klasifikatorima nacionalnih književnosti koji, pored „remetilačke“ činjenice da je Krleža jugoslovenski pisac, sad treba da se suoče i sa avangardizmom kao konstantom i modelom njegovog stvaranja.

Zahvaljujući organizatorima skupova o Miroslavu Krleži iz Kulturnog centra Beograda Danas je u prilici da objavi odlomak iz knjige Predraga Berbanovića Avangarda Krležijana. Izbor i oprema teksta redakcijski.