Strateški kasne u školu i beže sa časova: Đaci iz Srbije iznad međunarodnog proseka po izostancima

Čak 56 odsto naših petnaestogodišnjaka bar jednom je zakasnilo tokom dve školske nedelje pre nego što su radili PISA test, dok je OECD prosek 45 odsto.

Jednom do dva puta na nastavu je zakasnilo 34 odsto učenika iz Srbije, a tri i više puta 22 odsto đaka, dok je OECD prosek 29, odnosno 16 odsto, pokazuju rezultati PISA istraživanja.

U istom periodu 30 odsto naših učenika je neopravdano izostalo sa nekih časova (OECD prosek 22 odsto), a 16 odsto se ceo dan nije pojavilo u školi i po tome su nešto bolji od vršnjaka u drugim zemljama, gde je u proseku 20 odsto bez opravdanog razloga izostalo iz škole ceo dan.

Tumačeći ove rezultate nacionalna koordinatorka PISA 2022 istraživanja Gordana Čaprić kazala je da se naši učenici „strateški ne pojavljuju na nekim časovima“.

– Nije da su bolesni, već deca strateški izbegavaju određene časove, bilo što će zakasniti ili pobeći sa nekog časa – rekla je Čaprić na predstavljanju prvih PISA 2022 rezultata.

I u prethodnom ciklusu istraživanja 2018. godine utvrđeno je da je izostajanje sa nastave veliki problem u školama u Srbiji, s tim što je statistika bila još nepovoljnija: četvrtina naših učenika neopravdano je izostala iz škole najmanje jedan dan tokom dve nedelje pre nego što su radili PISA test; 41 odsto je izostalo najmanje sa jednog časa, a 61 odsto učenika je bar jednom zakasnilo na nastavu iz neopravdanih razloga.

Na pitanje šta govori nonšalantan odnos prema školi, Marina Videnović, psihološkinja sa Instituta za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, iznosi utisak da i učenici i nastavnici, pa i roditelji ne doživljavaju čas kao nešto vredno, čim tako lako prihvataju njegov gubitak.

– To je pokazao i kraj prošle godine gde se, čini mi se, lako pristalo na to da se određeni broj časova izgubi. Kao da niko ne veruje da to znači da su deca ostala lišena za neka znanja koja bi na tim časovima stekla. Jedan od razloga može biti taj štoi dalje postoje časovi na kojima se zapravo ne uči, nego samo prolazi kroz sadržaj koji učenik treba sam da nauči, sa ili bez razumevanja kada se škola završi. U školi se prikupe potrebne informacije o tome šta je to što treba naučiti, a učenik do tih informacija može doći i bez prisustva na času. Na primer, uzeće prezentaciju, slikaće svesku drugara, sve to već piše i u knjizi – komentariše Videnović.

Budući da u PISA istraživanju učestvuju učenici stari 15 godina, od kojih većina u tom dobu pohađa prvi razred srednje škole, a PISA test su radili u drugom polugodištu, pitali smo našu sagovornicu šta misli kakva bi situacija bila da su ispitivani maturanti srednjih škola.

– Mislim da je lako definisati očekivanje. Može doći samo do porasta izostanaka i kašnjenja. Vremenom su se i ustalile strategije pravdanja, nastavnici posustaju u postavljanju granica, roditelji postaju svesni da većina učenika kalkuliše sa redovnim dolaskom u školu kako bi izbegla situacije u kojima može dobiti loše ocene, pa pristaju da učestvuju u prevari – kaže Videnović.

Na pitanje da li blagonaklon stav nastavnika postiče kašnjenje, ona odgovara da prvo treba postaviti pitanje zašto nastavnici imaju takav stav.

– Hajde da vidimo šta od učenika tražimo. Setimo se prvog časa u ponedeljak ujutru i stepena neispavanosti na njemu. Prepodnevna smena počinje prerano, ako uzmemo u obzir stil života prosečnog tinejdžera. Postoje istraživanja koja ukazuju na to da srednjoškolci kasno prepoznaju da su umorni i da treba da legnu. Duže ostaju budni, a zapravo im, zbog svih intenzivnih promena koje se u telu dešavaju, treba više sna. Zbog toga lako postaju hronično umorni. I nastavnici mogu potvrditi da se nekada dešava da na časovima đaci spavaju – ističe Videnović.

Prema njenim rečima, škola koja počinje da radi pre mnogih preduzeća zapravo nije po meri deteta.

– O smenskom radu da ni ne govorimo i o vraćaju iz škole u devet uveče. Ovaj način organizacije rada većine škola jeste posledica nedostatka resursa. Posebna priča je gradski prevoz. Srednje škole ne organizuju prevoz za učenike. Čak smo pre nekoliko godina dobijali nalaz da učenici iz seoskih sredina odustaju od daljeg školovanja, jer je prevoz do većeg grada za ekonomsko stanje u kojem se nalazi porodica preskup. Kada sve to uzmemo u obzir, razumljiva je tolerancija nastavnika – smatra Videnović.

Na pitanje u kojoj meri izostajanje utiče na učenikovo postignuće, naša sagovornica kaže da podaci iz prošlog ciklusa PISA istraživanja pokazuju da đaci koji izostaju imaju slabije postignuće na PISA testu i u toj grupi je više onih koji ne dostižu osnovne nivoe pismenosti, potrebne za snalaženje na savremenom tržištu rada.

Kako je Danas pisao, sekundarna analiza rezultata PISA 2018 je pokazala da su izostanci bili češći kod petnaestogodišnjaka koji imaju niže postignuće na skali čitalačke pismenosti (ispod nivoa 2). U ovoj grupi 47 odsto je propustilo bar neki čas, a 31 odsto ceo dan. Najviše neopravdanih izostanaka pravili su đaci koji pohađaju četvorogodišnje srednje stručne škole.

– Interesantno bi bilo detaljno istražiti vezu sa školskim uspehom i ispitati koliko strategija kalkulisanja zbog ocene zaista daje rezultate. Neredovno dolaženje u školu je posebno opasno u situacijama gde postoji rizik da će učenik napustiti školu pre nego što je završi. Osim postignuća, često izostajanje dovodi do usvajanja nekih loših navika. Naša tolerancija na izostanke zapravo šalje učenicima poruku da je odlaganje obaveza i nedogovornost prema vremenu nešto što je u redu, a život van škole nas, ipak, uči suprotno – kaže Marina Videnović.