Da li đaci koji su osvojili medalje na takmičenjima treba da budu nagrađeni kao sportisti?

Poslednji takav uspeh zabeležili su mladi hemičari – četvoročlani tim Srbije se sa Međunarodne hemijske olimpijade krajem jula vratio sa četiri odličja – jednom zlatnom, dve srebrne i jednom bronzanom medaljom.

Istovremeno, ekipa naše zemlje osvojila je pet medalja na Međunarodnoj olimpijadi iz fizike, a prethodno četiri odličja i na Osmoj evropskoj fizičkoj olimpijadi.

Nepregledan spisak nagrada na matematičkim, informatičkim i fizičkim takmičenjima koje svake godine osvajaju učenici Matematičke gimnazije u Beogradu, bio je povod da pre nekoliko godina Savet roditelja te škole predloži pokretanje inicijative da se uspesi na međunarodnim takmičenjima na nivou države vrednuju bliže uspesima sportista, da budu adekvatno prepoznati od strane visokih državnih službenika, ali i materijalno nagrađeni.

Uglješa Kuzmanov, maturant Matematičke gimnazije i Tadej Ristić, bivši učenik Računarske gimnazije, za Danas objašnjavaju da su na domaćem terenu najviši nivoi državna takmičenja, a na svetskom međunarodne olimpijade.

– Nagrade se dobijaju uglavnom procentualno. U matematici, recimo, prvu nagradu dobija pet odsto najuspešnih, što znači da će od nas pedesetak dvoje ili troje dobiti prvu nagradu. Sportisti su dosta nagrađivani, a mi manje, što je donekle i logično, veća pažnja je usmerena na sport, ali bi značilo da im se i mi malo približimo. Muzičari iz raznih oblasti, kao i plesači često su više nego mi nagrađivani, što je veoma nelogično – smatra Uglješa, osvajač više medalja u matematici i fizici.

On kaže da, iako direktan benefit od nagrada nemaju, vole da se takmiče i da ih taj duh drži.

Njegov vršnjak Tadej, koji je, između ostalog, 2023. osvojio bronzanu medalju na Svetskoj fizičkoj olimpijadi, kaže da postoje stipendije koje svake godine daje država, kao i fiksna suma u odnosu na osvojenu medalju i rang takmičenja.

– Postoji i stipendija koje donosi mesečno oko 15.000 dinara. Takođe, stipendije daje grad Beograd, ali samo za one koji imaju prebivalište na teritoriji glavnog grada. Pored toga novčane nagrade i stipendije daju privatne ogranizacije, ali se za gotovo sve ove nagrade treba samostalno prijaviti i konkurisati. Posle svetske olimpijade i nagrade su me zvali iz SANU i iz Ministarstva prosvete na neke dodele, ali to je uglavnom simboličnog tipa. Takođe smo bili pozvani na prijem kod ministarke nauke i tehnološkog razvoja Jelene Begović i porazgovarali smo sa njom – priča Tadej.

Iako država poslednjih godina ističe da je briga o talentima jedan od prioriteta, na sistemskom nivou i dalje postoje brojni problemi, o čemu svedoči i naš sagovornik.

– Pred svetsku i evropsku olimpijadu Društvo fizičara Srbije nije organizovalo nikakve pripreme, što je inače praksa svake države i bila je i kod nas svih prethodnih godina. Niti smo imali teoretske pripreme, niti eksperimentalne, a da jesmo, verujem da bi uzeli „jače“ medalje na takmičenjima. Takođe su jedva prikupili novac za avionske karte za olimpijade i molili su škole da pomognu, a što se tiče evropskog takmičenja otišli smo zahvaljujući našoj organizaciji i jednom našem profesoru koji je odlučio da nas vodi, a sve troškove su finansirale naše škole – prenosi Tadej svoje iskustvo.

Srđan Ognjanović, dugogodišnji direktor Matematičke gimnazije, smatra da analogija između nagrađivanja sportista i učenika ne može nikako da se pravi.

– Jer u sportu je životni cilj svakog sportiste da osvoji medalju na olimpijadi. U matematici i fizici, to nije, ovo su srednjoškolci i njima tek predstoji karijera, neki će biti inženjeri, neki programeri ili naučnici, a medalje su samo jedan implus na početku njihove karijere. U tom smislu je neuporedivo – ističe Ognjanović.

On kaže da bi ne bi bilo u redu porediti Novaka Đokovića i njegovu medalju, i jednog učenika srednje škole koji ima 18 godina i tek treba mnogo toga da radi, a pitanje je da li će biti najbolji na svetu.

Ognjanović se priseća da je država pre dvadestak godina davala, u to vreme ozbiljne novčane nagrade za osvojene medalja na srednjoškolskim olimpijadama, ali da je to i tada „bolo oči“.

Na naš komentar da postoji veliki broj takmičenja u različitim disciplinama i različitog ranga, te da prvu, drugu i treću nagradu ne dobija samo po jedan učesnik, već više njih, Ognjanović dodaje da se ne može porediti olimpijada iz matematike koja ima tradiciju 60 godina i na kojoj učestvuju najbolji đaci sveta, sa, recimo olimpijadom iz geografije ili prve pomoći.

– A drugo, veliki je broj takmičenja koja nisu olimpijade sad je to čitava inflacija…postoje evrpske olimpijade, srednjeevropske, lokalna takmičenja, balkanijade… Na matematičkoj olimpijadi se dodeli dvadesetak zlatnih medalja za ceo svet, a u sportu ima mnogo disciplina. Onaj ko je najbolji na 100 metara prsno nije najbolji plivač sveta, već u toj disciplini, a matematika ima samo jedno takmičenje. U sportu imate muška i ženska takmičenja, ovde je sve to zajedno i na kraju matematiku rade svi đaci sveta. Olimpijade iz matematike, fizike i informatike se održavaju svake godine, a sportska olimpijada svake četvrte tako da je teško te dve stvari upoređivati. Ali suštinski, zlatna medalja je glavni cilj za koji sportisti godinama rade, a ovo su ipak učenici i njima to nije osnovni životni cilj – navodi Ognjanović.

Priseća se i paradoksa od pre petnaestak godina da jedan učenik Matematičke gimnazije nije uspeo da se plasira u olimpijsku ekipu Srbije iz matematike, ali pošto je bio iz Bosne, po njihovim propozicijama je imao pravo da bude deo tamošnje ekipe i u tome je uspeo.

– Njihov tim je osvojio bronzu i taj učenik je dobio 1.000 maraka, što je za jedno dete lepa nagrada, a da je uspeo da se plasira u naš tim ne bi dobio ništa. Mislim da većina dece i ne očekuje neki veliki novac, možda je to više roditeljima važno. Dobijaju, recimo, laptop ili slično i to je dobro u situaciji kad roditelji nisu u mogućnosti da im kupe. Možda sam ja konzervativan, ali nisam za to da se deci daju veliki novčani iznosi. Mislim da to ne bi bilo u redu i da bi napravilo neke nove probleme kad se prave timovi, jer bi onda škole „gurale“ svoju decu – kaže Ognjanović.

Na naš komentar da treba imati u vidu i ko učenike priprema za takmičenja i ko je takođe zaslužan za njihove rezultate Ognjanović kaže:

– Apsolutno. Vi ste prva novinarka koja me je ikad podsetila na nastavnike koji rade sa tom decom. Vrlo često su to ogromni višegodišnji napori, oni ostaju posle škole, to je lični entuzijazam koji ni na koji način nije prepoznat i morala bi se dati neka beneficija i tim profesorima. Retko ih spomenu, obično preskoče, ali su oni značajni zbog priprema, a tu su i škole u koje idu ti učenici – ističe Ognjanović.

Napominje da sadašnja direktorka Matematičke gimnazije Mirjana Katić ulaže ogromne napore da nađe sponzore koji bi omogućili da učenici odu na takmičenja.

– Ona je uspela da ostvari kontakt s Kinom, tako da naši olimpijci iz matematike idu tamo na pripreme sa kineskim učenicima koji su ubedljivo najbolji na svetu. Deci mnogo znači da vide taj drugačiji svet i nove načine kako se rešavaju problemi. Dve, tri hljade evra će potrošiti i neće se ni sećati, a ovo im ostaje za ceo život – navodi Ognjanović.

Prosvetni radnici sa kojima smo razgovarali svedoče da su, tamo gde se za takmičenja dodeljuju novčane nagrade, učenici više fokusiraju na njih nego na postignuće.

Psihološkinja Slavica Maksić, naučna savetnica Institita za pedagoška istraživanja u penziji, koja se dugi niz godina bavila temom darovitosti, smatra da nije u redu praviti poređenje između sportista i učenika jer se obrazac takmičenja prenosi na realan život.

– Znači ja nisam dovoljno dobar samo zato što sam nešto mogao i uradio, nego ću biti dobar ukolilko sam bolji od drugoga. Kao psiholog to vidim kao ne baš zgodan obrazac odnosa prema životu. Drugo, novac moramo da zanemarimo, ne zaboravljajući da ima dece kojima bi on mnogo značio zbog socio-ekonomskog porekla, odnosno statusa njihove porodice, ali u razvojnom smislu mislim da bi trebalo da paralelno sa postignućima negujemo empatičnost i uvažavanje potreba i mogućnosti drugoga. Iako taj neko ne uspeva da postigne svetska postignuća, vredan je sam po sebi. To može naivno da zvuči, ali mislim da je to kontekst u kojem će i oni najbolji i najveći živeti i da bi se osećali dobro moraju da razumeju ljude oko sebe – kaže Maksić.

Ona dodaje i da dodatna podrška u vidu stipendija i nagrada ne može da zameni sistemsku, državnu podršku u obrazovanju koje je dostupno svima, otvoreno za razvoj pojedinca odakle god da dolazi i doprinesi njegovom razvoju.

Kao što su učenici s kojima smo razgovarali pomenuli, država ne daje automatski nagrade za učenike koji osvajaju nagrade na takmičenjima već se za njih, kao i za stipendije konkuriše.

Ministarstvo prosvete svake školske godine raspisuje konkurs za izuzetno nadarene učenike, a pravo da se prijave imaju odlični učenici srednjih škola koji osvoje jedno od prva tri mesta na odgovarajućem takmičenju. Mesečni iznos stipendije je 15.000 dinara i isplaćuje se u 12 rata.

I Fond za mlade talente raspisuje svake godine konkurs za srednjoškolce pobednike takmičenja, a iznosi nagrada zavise od broja prijavljenih i krajnih dobitnika, rečeno nam je u Fondu.

Tako je, recimo, za takmičenja održana 2022. godine prva nagrada na svetskom takmičenju iznosila 200.000 dinara, za drugo mesto 170.000, a za treće 140.000 dinara.

Na evropskim takmičenjima za prvo mesto se dobijalo 100.000, za drugo 90.000, a za treće 80.000 dinara.

Prvoplasirani na međunarodnim regionalnim takmičenjima su dobijali 70.000 dinara, drugoplasirani 60.000, a trećeplasirani 50.000, dok je za nagradu na republičkim đacima sledovalo 40.000, 30.000 i 20.000 dinara.

Pravilo je da se, ako je neko osvojio više nagrada, gleda najviši rang, a učenik ne može biti istovremeno dobitnik više državnih stipendija već se mora opredeliti za jednu.