Foto: A. RoknićSlobodan Milošević, Vojislav Šešelj i Vuk Drašković su likovi iz iste priče, tako da je to što su otišli u paketu bila ne samo kolateralna šteta, već i istorijski uspeh jednog naroda. Kao što ih je u jednom potezu podigao, tako ih je jednim potezom i sklonio, rekao je Zoran Đinđić, u intervjuju za Danas, godinu dana nakon „petooktobarske revolucije“.
Osim smene Slobodana Miloševića, najvažnijim rezultatom ove revolucije, Đinđić je smatrao odlazak SRS i SPO u istoriju, dadajući da su oni „sistem spojenih sudova“.
Ovaj intervju pod naslovom „To neće biti miting, biće strašni sud“ objavljen je 1. oktobra 2001. godine, u Danasovom specijalnom izdanju posvećenom godišnjici petooktobarskih promena. Na 48. strana bile su predstavljene razne priče i intervui sa učesnicima tadašnjeg protesta o dešavanjima za vreme te „tri nedelje koje su promenile Srbiju“.
„Postao sam svestan da Vojska Jugoslavije neće reagovati tek 11. oktobra 2000. godine. Do tada nije bilo sigurno da li smo pobedili ili ne“, kazao je Đinđić i nastavio: „Problem je bio što smo na predsedničkim izborima pobedili, ali zbog federalnih izbora i bojkota crnogorskih stranaka, nismo imali većinu u saveznom parlamentu. Bilo je nejasno da li možemo da napravimo koaliciju za vladu, jer je bilo logično da je naprave Socijalistička partija Srbije i crnogorska Socijalistička narodna partija. Drugi problem je bio u tome što smo dobijali jugoslovenskog predsednika, ali su policija, finasije i televizija ostale na republičkom nivou, što je značilo da će se stvari vrlo brzo vratiti u stare kolotečine. Ne samo da ne bismo pobedili, već bismo i nastradali“.
Prelomni trenutak, prema oceni Đinđića, je bio kada je tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović, uz predhodni dogovor i saglasnost SPS, pristao da raspiše prevremene izbore u Srbiji.
„Do tada je sve bilo na ivici noža“, naveo je Đinđić.
Ključni trenutak tog 5. oktobra 2000. godine za Đinđića je, kako je naveo, bio ulazak u savezni parlament, a u organizacionom smislu – saznanje da specijalne jedinice neće intervenisati.
„To su bili neki dnevni događaji koji su davali nadu da će se stvar uspešno završiti. Međutim, tek kada su raspisani prevremeni izbori na republičkom nivou znao sam da definitivno pobeđujemo“, rekao je pre 20 godina Zoran Đinđić, lider Demokratske stranke i sada već predsednik Vlade Srbije.
Prisećajući se događaja od tih dana, dok su čekali rasplet situacije nakon izbora, Đinđić je ispričao situaciju kada je 4. oktobra u ponoć dobio poziv iz gradskog MUP-a.
„Nisam siguran da li je to bio šef Branko Đurić ili neko drugi i tražio je mene. Javio sam se i on mi je rekao: „vi ste za sutra zakazali miting ispred Savezne skupštine, organizator ste i odgovorni ste za to“. Bio sam zbunjem i rekao sam mu da ne znam o čemu priča, ali je on nastavio da priča kako sutra treba da se postavi bina ispred parlamenta, da je skup zabranjen i da možemo da ga održimo ili na Trgu Republike ili na Ušću. Dodao je da ću za sve posledice nepoštovanja te odluke snositi: odgovornost jer sam se u to vreme potpisivao kao menadžer kampanje DOS. Rekao sam mu da neće biti velikog mitinga i da je sve pogrešno razumeo. Onda me je pitao šta će se to sutra dogoditi, a ja sam mu rekao: „Sutra će biti strašni sud“.“Pa dobro, onda idem da spavam“, odgovorio mi je i slustio slušalicu““, prisećao se Đinđić tog razgovora.
Iz ovoga je Zoran Đinđić zaključio koliko je policija neralano procenila dešavanja:
„Mislili su da će se skupiti 100.000 ljudi da će biti malo govora, zviždanja i da će se posle toga ljudi razići po gradu i nikom – ništa“.
Masovnim demonstracijama više stotina hiljada ljudi u gradovima širom zemlje koje su dovele do potpunog rušenja režima Slobodana Miloševića, građani Srbije izborili su se za početak gradnje demokratskog društva.
Tog 5. oktobra 2000. godine, simboličnim upadom u Narodnu skupštinu, građani su zaštitili svoju izbornu volju i potvrdili pobedu Demokratske opozicije Srbije.
Na pitanje da li bi na isti način postupili i danas – godinu dana kasnije, Đinđić je potvrdno odgovorio, dodajući da je sve izvedeno u „jednom manevarskom prostoru u dva kvadratna cenimetra, bez mogućnosti izbora“.
„Uradili smo ono što smo morali, a svaka greška ili neodlučnost mogla je da nas košta života“, rekao je on.
Samo dve godine nakon ovog intervjua, Zoran Đinđić je ubijen. To se dogodilo 12. marta 2003. godine, ipred ulaza u zgradu Vlade Srbije. Na Đinđića je iz zgrade u Ulici admirala Geprata 14, pucao pripadnik JSO Zvezdan Jovanović, koji je kao i bivši komandant JSO Milorad Ulemek Legija, osuđen pred Specijalnim sudom na 40 godina zatvora. Presudu je potvrdio i Vrhovni sud Srbije 29. decembra 2008. godine.
Kompletna digitalna arhiva svih brojeva Danasa od 1997. do danas dostupna članovima Kluba čitalaca Danasa na portalu klub.danas.rs.
„Društvo sada slobodno misli, razmišlja, kritikuje “
Govoreći o tome koliko je u Srbiji urađeno za godinu dana od kada je Slobodan Milošević skinut sa vlasti, Zoran Đinđić je naveo da je ostvaren ogroman napredak društva.
„To je kilometarski pomak. Ali ako pokušamo da uporedimo sa dolazećim periodom, urađeno je premalo. Ljudi se nadaju nečemu što treba da dođe i odnosu na ovo što se dešava je milimetarski pomak. Važno je i to što smo deblokirali društvo, ono sada slobodno misli, razmišlja, kritikuje – ljudi daju neke ideje. To što tih ideja i ljudi sa pozitivnim rezultatima nema više je realno stanje društva. Ali nikome nije zabranjeno da kaže. To je početak normalne cirkulacije pozitivne energije kroz naše društvo. Trenutno je ono što se dešava u Srbiji – realističan presek našeg stanja – takvi smo kakva nam je trenutno Srbija. Ali niko ne može da kaže da su najbolji potisnuti, a da su najgori gore. To je dobra startna pozicija za narednih deset godina“, govorio je Zoran Đinđić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
