Iz Vašingtona se sa primetnom uzdržanošću prati tekuće predsedničko repozicioniranje u Beogradu. Prvobitno kontroverzno javno odricanje Borisa Tadića od eventualnog premijerskog mandata prošlo je – u javnosti i na relevantnim političkim punktovima – bez primetnijeg reagovanja, a pogotovu nekog izjašnjavanja. Čak ni u kontekstu prvih tamošnjih razgovora o bezbednosnoj perspektivi Srbije i našeg regiona sa novim predsednikom profila Tomislava Nikolića i bagažom njegove radikalsko/naprednjačke prošlosti.
Ipak, u nekim od prvih javnih odjeka na temu počinju da se provlače predviđanja pojedinih eksperata da bi „gubitnik predsedničkih izbora u Srbiji – umesto očekivanog povlačenja sa političke scene, uobičajenog za takve situacije u demokratski razvijenim državama – mogao na kraju da se izbori za utešnu nagradu u vidu praktično najjače političke pozicije u zemlji“ (Nacionalni radio). Kao argument za takvu ocenu, u komentaru se prenose podsećanja pojedinih medija i neimenovanih zapadnih diplomata u Beogradu da je Tadić, naročito u svom drugom predsedničkom mandatu, „povremeno preuzimao i određene protivustavne ingerencije izvršne, zakonodavne i sudske vlasti“: A, to je, zaključuje se, „predstavljalo praksu kojoj će on sad, verovatno, nastojati da se suprotstavi iz sve snage – ukoliko se nađe na poziciji premijera Srbije“.
Inače, u skladu sa intenzitetom kojim se, uopšte, na američkoj strani prate gibanja na našoj političkoj sceni (što će reći, minimalno i sporadično), tim povodom se konstatuje da bi to Tadićevo očekivano „premijerstvo na steroidima“ neminovno vodilo ka neminovnom marginalizovanju novoizabranog predsednika Nikolića i njegove SNS. Istovremeno, kako se navodi, to bi za početak rezultiralo rastućim političkim trvenjima i kašnjenju u rešavanju nekih važnih pitanja – kao što je, recimo, značajno kresanje budžeta neophodno da bi se došlo do ponovnog angažovanja Međunarodnog monetarnog fonda u Srbiji.
Jednostavno rečeno, shodno uhodanoj praksi Vašingtona – tekuće političko transformisanje Srbije prevashodno se procenjuje kroz „Đinđićevu prizmu“. Što će reći, u najvećoj meri direktnim i indirektnim poređenjima sa opredeljenjem i reformskim učinkom u prve tri godine našeg postmiloševićevskog perioda (2000-2003), kad se na čelu vlade u Beogradu nalazio Zoran Đinđić.
Ubistvo srpskog premijera, međutim, šokiralo je pre devet godina i uznemirilo zvanični Vašington i taj utisak još nije sasvim iščileo. Tadašnji šef američke diplomatije Kolin Pauel pošao je tog tragičnog dana na jednu od svojih hitnih mirovnih misija na Bliskom istoku, ali je na pola puta (po prijemu vesti o atentatu) naredio promenu kursa i odleteo u Beograd da izrazi saučešće supruzi i majci ustreljenog premijera. Sa porukom sagovornicima i javnosti u Srbiji – aktuelnom i do dana današnjeg – da će SAD apsolutno nastaviti da podržavaju sve Đinđićeve započete i planirane reforme.
Ta Pauelova uveravanja realizovala su se u praksi i to je tako uglavnom išlo tokom sledećih 11 meseci. U svojstvu Đinđićevog naslednika, Zoran Živković izvanredno je bio dočekan prilikom posete Vašingtonu (jula 2003), ali je ta uzlazna konstanta u američko-srpskim odnosima zaustavljena posle njegovog neočekivanog uklanjanja sa premijerskog mesta.
Živković je prethodno bio poražen u tadašnjim obračunima unutar Demokratske stranke, okončanih probojem Borisa Tadića na partijski, a potom i državni vrh pobedama na predsedničkim izborima 2004. i 2008. Ali, i to je sve sad istorija – a realnost je, do daljnjeg, Tomislav Nikolić na čelu Srbije i pojačana dilema koliko će to i kako uticati na dalje odnose Vašingtona sa Beogradom.
Danijel Server, profesor vašingtonskog Džons Hopkins univerziteta, višedecenijski pratilac naših zbivanja i stalni posetilac bivše Jugoslavije, pre par dana ovako je odgovorio na to pitanje:
– Ako Nikolić počne da primenjuje dogovore postignute sa Prištinom, ako počne da obuzdava Dodika u BiH, ako počne da reformiše srpske snage bezbednosti – svi u Vašingtonu će mu aplaudirati. Ali, ako to ne učini i samo nastavi Tadićevu politiku sklapanja sporazuma sa Prištinom bez namere da se sprovode, politiku podrške Dodikovim očiglednim nastojanjima da dobije maksimalnu autonomiju za Republiku Srpsku, umesto da se angažuje u nastojanjima da se u BiH izgradi centralizovana država, ako nastavi politiku odbijanja da se u Beogradu reformiše služba bezbednosti – u Vašingtonu će biti veoma razočarani i nimalo spremni da budu „fini“ prema njemu, jer se više neće plašiti da će posle njega možda doći neko još gori. Vašington je Tadiću povlađivao i tretirao ga poslednjih godina i bolje nego što je zasluživao – jer se strepelo od Nikolića. Ali, sad kad je Nikolić predsednik Srbije, čega ima da se plašimo? A jedino našta Nikolić može da računa, to je da će mu se jasno i energično staviti na znanje šta su naše crvene linije“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
