Đinđićeva nova koncepcija srpske politike

Dobro, nije baš tako bilo, tj. uopšte ne znam kako je bilo, ali je fakat da na taj deo svog života Đinđić beše sasvim zaboravio. Jer, ako je prethodno iskonstruisano, svedočanstvo da je na pitanje Vesne Pešić, negde tokom demonstracija u zimu 1996/97, „da li je išta ostalo od njegovog filozofiranja“ (citirano prema Latinki Perović u Etici odgovornosti) odgovorio: „više ne znam ni gde su mi knjige“ – sasvim je autentično.

Činjenica je, zapravo, i da je knjiga zaista izašla. Bilo je to, na ovim stranicama već dosta pominjano, najpoznatije delo veoma uticajnog nemačkog istoričara Rajnharda Kozeleka Kritika i kriza sa podnaslovom Studija o patogenezi građanskog sveta.

Đinđić je knjigu preveo i još 1991. napisao predgovor koji je bio objavljen pod naslovom Kritika utopijskog uma.

To implicira da je poduhvat (po svemu sudeći iz finansijskih razloga) dosta dugo čamio kod izdavača, ali se pojavio u pravi čas.

Kozelekovo delo, koje se bavi konstituisanjem građanskog društva, korespondiralo je sa Đinđićevim sve ozbiljnijim nastojanjima da takvo društvo izgradi u Srbiji.

Preuzimanje odgovornosti

Krajem decembra (1996) bio je na nišanu snajperiste, posle petnaestak dana pozvan je kod onoga koji je nišandžiju poslao.

Oko tog Đinđićevog susreta sa Miloševićem u jeku građanskih protesta digla se velika galama.

Naročito je Vuk Drašković na tome insistirao – ne toliko čini se zbog toga što nije bio obavešten, ako već ne i pitan, koliko iz straha da će izgubiti poziciju glavnog lidera opozicije. Jer, prema Slobodanu Antoniću, koga prenosi Bojan Dimitrijević, „do protesta (Drašković – M. L) je bio neosporno najpopularniji među prvacima opozicije. Ali tokom protesta, taj primat mu je (makar u Beogradu) neosporno preuzeo Đinđić“.

Sam Đinđić je svoj postupak objašnjavao pragmatičnijim razlozima: „Prihvatio sam razgovor sa Miloševićem 10. januara 1997. godine jer tada nisam znao da li će se ti naši protesti završiti bez krvi i mislio sam ako treba ja da usred noći idem tamo i da razgovaram i ako postoji jedan odsto šansi da može da se spreči nešto što bi se moglo desiti, ja ću preuzeti na sebe tu odgovornost“, rekao je u razgovoru sa Stevanom Nikšićem za Nin 2. marta 2000. godine.

Ipak, u tom Đinđićevom verolomnom činu mnogi su videli klicu raspada pobedničke koalicije koji će ubrzo uslediti. A sam raspad kao rezultat sukoba personaliteta liderskog dvojca.

„U osnovi svađe nalazio se ‘sudar častoljublja Vuka Draškovića i upotrebne proračunatosti Đinđića'“, navodi Dimitrijević, sa odobravanjem, Antonića.

U stvari, stvar je bila mnogo više načelne prirode nego što se to čini Antoniću i Dimitrijeviću.

S jedne strane, Đinđić je u pripremi za parlamentarne izbore („sasvim razborito“ – kaže Dimitrijević) hteo da što je više moguće proširi opozicioni front u čemu je Drašković video pretnju za neupitnost svoje predsedničke kandidature. (A goreo je od želje da podeli megdan sa Slobodanom Miloševićem.)

Samo to proširivanje koalicije, s druge strane, za Đinđića nije bio prevashodno taktički potez usmeren na izbornu pobedu, već mu je bilo potrebno radi osiguranja što šire podrške za krupne društvene, političke i ekonomske reforme koje bi trebalo da uslede nakon izborne pobede.

O tome svedoči intervju dat LA Timesu (Trejsi Vilkinson / Tracy Wilkinson) u avgustu 1997. godine.

U njemu Đinđić kaže da „ljudi moraju da shvate da se bez njihovog svakodnevnog i stalnog učešća promene ne mogu desiti“.

Jer „naše društvo je bolesno na mnogo ozbiljniji način, i to se ne može promeniti prostom promenom vlasti. (…)

Moramo da zapamtimo da se sve posle 17. novembra (tj. lokalnih izbora 1996 – M. L) desilo spontano“ i da „na protestima mi, kao koalicija stranaka, nismo bili glavni heroji. Ti heroji su bili studenti, građani, stručnjaci, nezavisni mediji… Taj duh se mora oživeti i tada ćemo opet imati dobitnu kombinaciju. I na tome sada radimo“.

Istom prilikom Đinđić je rekao da „ova koalicija (Zajedno – opet M. L) ne garantuje reforme. (…) Vodeći ovaj grad, shvatio sam da u našoj koaliciji ne postoji volja da se uključe ljudi koji nisu članovi stranaka“, odnosno da je tada „shvatio da pobeda takve koalicije ne garantuje reforme u Srbiji“.

Da to nisu bile puste fraze – može se navesti više dokaza.

Dva su iz realnog vremena, treći iz potonjeg.

Naime, prema priči Siniše Nikolića, šefa Đinđićevog kabineta za njegovog mandata gradonačelnika (od 21. februara do 30. septembra), „od 11 članova Kabineta devetoro nije pripadalo nijednoj stranci“.

Treba li uopšte isticati da ni Siniša Nikolić nije bio član Demokratske stranke.

Drugo je sukob koji bi malo koji političar sebi smeo da dozvoli.

Za vreme boravka lidera koalicije Zajedno u Vašingtonu 1. aprila 1997, Vesne Pešić, Vuka Draškovića i Zorana Đinđića, tokom susreta sa Madlen Olbrajt, američkom državnom sekretarkom, Đinđić je zatražio da se odblokira 20 miliona dolara, koji su pripadali Beogradu, zarobljenih u američkim bankama. I dobio je obećanje da će to biti odmah učinjeno.

Vreme je prolazilo a sredstva nisu oslobađana pa je Đinđić naložio da se pozove Vašington i zatraži objašnjenje.

Odgovor je bio da obećanje ipak ne može biti ispunjeno jer bi u suprotnom Hrvatska i Slovenija, navodno, mogle da se naljute.

Naljutio se, međutim, Đinđić i kad je mesec dana kasnije (30. aprila i 1. maja) Madlen Olbrajt boravila u Beogradu Đinđić je odustao od ranije planiranog protokola da je dočeka na surčinskom aerodromu a nije otišao ni na prijem u američkoj ambasadi.

Kao treći dokaz, u vezi sa tvrdnjom o neophodnosti reformi, može da posluži vlada koju je formirao kad je postao premijer.

Tačnije – njen ekonomski deo koji je bio sastavljen praktično isključvo od stručnjaka od kojih većina nije bila član nijedne partije.

Kada smo već zabasali među digresije, napraviću ovde još jednu.

Na kraju pomenutog intervjua LA Timesu Đinđić je upitan zašto je potpisao „kontroverzno pismo protiv genocida u kojem se tvrdi da su Srbi propatili više od bilo koje druge grupe iz bivše Jugoslavije“.

Đinđić je odgovorio da „činjenica da su Srbi u ovom momentu i sami imali program za istrebljenje drugih naroda ne poništava činjenicu da su od početka ovog veka postojali ozbiljni programi da se izbriše ova nacija zbog religijske i etničke pripadnosti“ te da je „izjava da su Srbi bili predmet genocida u ovom veku“ po njegovom mišljenju „tačna“.

A na potpitanje „više nego muslimani?“ Đinđić je odgovorio da su Srbi, u poređenju sa druga dva konstitutivna naroda prve Jugoslavije, Slovencima i Hrvatima, „propatili najviše“.

„Ali“, zaključio je, „ako me neko pita da potpišem deklaraciju da su muslimani bili najveće žrtve, to bih uradio“.

Đinđić otud nije prihvatao ni ulogu Vilija Branta. Tačnije, nije želeo da se jedini nađe u toj ulozi.

Kad su ga pitali (bilo je to doduše u času kad je već bio premijer, ali se na ovom mestu uklapa u priču) da li bi bio spreman da učini „gest pomirenja“ poput Brantovog u Varšavi, Đinđić je odgovorio: „Paralela sa Vilijem Brantom je previše jednostavna, zato što je, kad je reč o Balkanu, na svim stranama bilo i krivaca i žrtava. Prilikom stupanja hrvatskog predsednika Stipe Mesića na dužnost 1999. u Zagrebu pitali su me: ‘Da li ste vi Vili Brant?’ Odgovorio sam: ‘Ja sam Vili Brant, ako i vi imate nekog Vilija Branta’. Nama je potreban veći broj Vilija Brantova koji bi bili spremni da preuzmu odgovornost za svoj narod i da se izvine. Nad ovim regionom leži 10 godina tame – možda se sve to bez Miloševića ne bi dogodilo. Ali, veoma veliki broj ljudi je u ovim ratovima vrlo rado učestvovao – i Srbi i drugi“.

Možda je njegovo lično (pomenuto) iskustvo sa ratom u Bosni, kao i porodično (porodica njegove majke je u Drugom svetskom ratu dosta postradala od ustaša) doprinelo tako tvrdom stavu. A verovatno i aktuelne prilike u Srbiji, naročito tenzije oko (hapšenja i izručenja) Slobodana Miloševića.

Intervju američkim novinama bio je samo jedna, recimo političko-analitička, strana medalje.

Drugu, programsko-aktivističku, predstavljao je onaj već pomenuti Molnarov pik, članak sa nadnaslovom Permanentna mobilizacija kreativaca i naslovom Pobednička strategija za Srbiju koji se pojavio (da podsetim) u Našoj Borbi 9. avgusta 1997. godine, dakle, otprilike u isto vreme kad i intervju u LA Timesu. Kao što se sada vidi, u njemu je Đinđić razrađivao tezu (samo ovlaš izloženu Amerikancima) o neophodnosti šire društvene akcije.

Buđenje društvenih potencijala

Nije se, međutim, Đinđić tek 1997. setio mobilizacije. O njoj je pisao gotovo deceniju ranije. Još 1989, u često pominjanom članku Srbija, šta je to? Đinđić piše: „Jedna stvar je imati svu vlast u rukama, a sasvim druga biti u stanju da se u gotovo bezizglednoj društvenoj situaciji, u kojoj, osim problema, skoro nema šta da se deli, mobilizuje kreativna društvena energija“.

Ono što u filozofskom rečniku izaziva poziv na oprez, da ne kažem baš na mobilizaciju, u političkom je takoreći uobičajena stvar.

Tako, recimo, Desimir Tošić koji je, kao što smo videli, Đinđiću prebacivao „nacionalizam i populizam“, nakon ubistva premijera, 2004, u takoreći proročanskom članku Srbija na raskršću – da li je prošlost naša budućnost, upozorava da se „mi moramo uhvatiti u koštac s onim što se naziva nebeskim narodom, s jedne strane, i s političkom pornografijom, s druge strane“, te zahteva, „Mora se… izvršiti opšta mobilizacija snaga, političkopartijskih i nevladinih organizacija, koje bi u jednoj stalnoj koordinaciji krenule u ofanzivu otpora zlu, ali u isti mah i u ofanzivu demokratske misli, kako bi se povećao postotak onih ljudi koji bez ograde poštuju i žele demokratske ustanove, rade na njihovom izgrađivanju, na obučavanju jednog kadra koji bi nas vremenom, postepeno ali sistematski, uvodio u svet civilizacije, u našem slučaju u evropsku zajednicu naroda“.

Đinđić makar nije pominjao ofanzive.

Izbegavajući ponavljanje, nekoliko napomena povodom ovog upečatljivog teksta ipak zaslužuju prostor.

Članak je imao predizbornu funkciju, ali je više nego taktičku, kao što je uostalom podnaslovom i naznačeno, imao i stratešku dimenziju.

„Srbija stoji pred imperativom modernizacije i reformi. Zbog toga, osnovno pitanje nije ko će pobediti, nego ko je u stanju da pokrene zemlju sa mrtve tačke“, pisao je Đinđić.

Međutim, „strategija rešavanja krize ne dobija automatski većinu na izborima“.

Po Đinđićevom mišljenju, politički program nije bio problem: „program je lako napisati, prepisati, naučiti napamet“.

Ovde se može primetiti određeno pomeranje Đinđićeve optike.

Godinu dana ranije, uoči izbora 1996, on je u intervjuu kojeg je zajedno sa Dragoslavom Avramovićem dao za Nin, govorio da je „najvažnija programska dimenzija“.

Godinu dana kasnije, sa iskustvom građanskih protesta, ali i (mada kratkotrajnog) boravka na vlasti, makar lokalnoj, on kao da menja prioritete. I najvažnija postaje (politička) akcija – mobilizacija i organizacija. Možda i zato što je program već apsolviran.

Kako god, on u prvi plan stavlja „mogućnost realnog aktiviranja određenih resursa“, odnosno pitanje kako probuditi i učiniti delatnim društvene potencijale.

I to ne samo kratkoročno, tj. jednokratno, za izbore, nego dugoročno, za temeljite reforme.

U Srbiji, zemlji svakojakih oskudica, Đinđić je kao jedino rešenje video povećani angažman onih njenih najboljih, tj. najkreativnijih delova, odnosno pojedinaca. „Jedini odgovor na manjak energije jeste – ubrzano kruženje energije“.

A pod stavljanjem „u pogon svih raspoloživih potencijala“ podrazumevao je: „doslovno – veliki broj pojedinaca i grupa velikom brzinom obavlja veliki broj aktivnosti, u svim delovima društva“.

Sad i sa ove distance ne zna se da li Đinđićeve reči zvuče više entuzijastično ili naivno.

A totalna i permanentna mobilizacija kreativaca obuhvatala je „univerzitet, preduzetništvo, javni sektor, gradske slojeve“ koji „treba da povuku pasivnije delove stanovništva – nepismene, uplašene, socijalno ugrožene“.

U tom času Đinđić je verovao da „takvih – koji hoće nešto da naprave od svog života, koji nisu zaboravili ideale, koji hoće da uče i da vide svet – u Srbiji ima sasvim dovoljno“ i da „pobednička strategija“ podrazumeva zapravo „njihovo organizovanje, najpre za izbore, a potom za modernizaciju Srbije“.

Modernisti vs. antimodernisti

Deceniju nakon njegove kultne knjige Jugoslavija kao nedovršena država Đinđićevim radom dominiraju dve teme: prvo, kako iz autoritarnog sistema preći u demokratski i, drugo, (kako) osvojiti vlast. Poluga za prvo su osnovna prava i institucije; sredstva za drugo – najšira moguća koalicija plus aktiviranje kreativnih potencijala nacije.

Ne uspevši da obezbedi (osnovne pretpostavke za) angažman širih društvenih snaga – čemu je verovatno kumovao i sukob sa Vukom Draškovićem – Đinđić na septembarske izbore (na kojima je u prvom krugu poraženog Miloševićevog kandidata Zorana Lilića u drugom krugu zamenio Milan Milutinović koji je na kraju pobedio Vojislava Šešelja) nije ni izašao.

Ali sve mu je bivalo jasnije da će se u Srbiji „vrlo brzo iskristalisati osnovni spor između modernista i antimodernista“, kako je pisao u članku Kao planete oko crnog sunca, koji je zapravo bilo njegovo autorizovano predavanje održano u organizaciji Socijaldemokratske partije Nemačke, u Bonu, 27. novembra.

To jest, spor „između onih koji za našu zemlju žele normalan evropski razvoj, sa svim odgovarajućim pravilima igre i institucijama, i onih koji se zalažu za poseban put Srbije“.

Još jedna poenta iz tog Đinđićevog izlaganja i dan-danas deluje sveže i aktuelno. Tadašnja vlast je, piše Đinđić, koristila „teoriju ugroženosti“ kao „sjajan instrument vladavine“. Jer, konstatuje odmah, „ako smo zaista ugroženi sa svih strana, onda nema ni reformi, ni demokratije, nego samo čvrsta ruka i borba za opstanak“.

Nasuprot tome, međutim, Đinđić je verovao da već postoji „kritična masa“ spremna da se suprotstavi tom „izolacionističkom“ konceptu i ponudi „novu viziju Srbije (…) u ubrzanom modernizovanju politike, privrede i društva“.

U stvari može se reći da je ta 1997. bila, ako ne baš prelomna, onda svakako godina u kojoj je Đinđić produbio svoj odnos prema promenama u Srbiji. Naime, njegove rasprave iz prve polovine devedesetih kreću se praktično isključivo u sferi politike i prava.

On analizira politički sistem i ponašanje političkih aktera na javnoj sceni prevashodno imajući u vidu promenu vlasti. U početku imajući u vidu SFRJ i „petu Jugoslaviju“, a kasnije, kad je ta stvar definitivno propala, SRJ, tj. Saveznu Republiku Jugoslaviju, odnosno prevashodno Srbiju.

Do 1996/7. njegov „omiljeni“ termin je „normalno“.

Đinđić, kao što je već napomenuto, govori o izgradnji „normalne države“ i „normalnog društva“, o potrebi da se „Srbija vrati među normalne zemlje“ i da „živimo kao i sav normalan svet“ i slično.

Od 1997, zahvaljujući uvidima koje je sažeo u istraživačkom projektu Demokratija i autoritarni sistem, pojam normalizacije sve češće zamenjuje pojmom modernizacije.

„Normalizacija“ kao da postaje neadekvatna, preslaba da opiše dubinu zahvata neophodnih promena.

Sa „državnog nivoa“ analize, Đinđić se spustio u dublje, socijalno biće Srbije.

Ne mora to da znači da je Đinđiću odjednom „puklo pred očima“, ali se ne može ni ne primetiti promena fokusa u njegovom vokabularu koja nije bila samo retoričke prirode.

Ovu (pre)orijentaciju Đinđić je potvrdio godinu dana kasnije, 4. novembra 1998, na tribini Aspen instituta u Berlinu.

Ponovivši svoju tezu o „kraju ideologija“ na „kraju 20. veka“, odnosno da „lek koji danas Srbiji nude dve dominantne političke orijentacije (socijalističko-komunistička g. Miloševića i nacionalistička g. Šešelja) pacijenta (tj. Srbiju – M. L) ne mogu izlečiti, nego mu dodatno pogoršati stanje“, Đinđić je kao rešenje ponudio „sasvim novu koncepciju srpske politike“.

Na fakat da „u Srbiji mnogo veću ulogu igraju ideologije nego problemski pristupi“ Đinđić je odgovorio upravo takvim pristupom: „Trebaju nam programske koncepcije, ne ideologije“, rekao je.

Tu „novu političku koncepciju“ nazvao je „koncepcijom modernizacije politike i društva u Srbiji“.

Dakle, kao rešenje za duboki zaostatak Srbije Đinđić je pred nemačkom političkom i intelektualnom elitom ponudio „projekat modernizacije“, odnosno „jasan koncept obuhvatne političke, ekonomske i društvene modernizacije Srbije“.

„Vrlo skoro, možda već za nekoliko meseci“ – rekao je na kraju svog izlaganja (objavljenog u Našoj Borbi pod naslovom Novi početak za Srbiju i sa podnaslovom Programske koncepcije umesto ideologije) Đinđić – „Srbija će se, kao već toliko puta u svojoj burnoj istoriji, naći pred sudbonosnim izborom: Izolacionizam… ili povratak u svet“.

Ne znam ni da li je sam Đinđić verovao da će toliko biti u pravu. Vrlo brzo Srbija je, kao što znamo, izabrala prvo, da bi nedugo potom, nakon surovog iskustva i teškog poraza, izabrala drugo. Međutim – ne zadugo.

Iz pera publiciste Mijata Lakićevića dolazi odgovor na pitanje: ko je bio Zoran Đinđić? Po mome mišljenju to je dosad najpotpunija intelektualna biografija Zorana Đinđića. Precizna i potresna biografija – ocenjuje dr Latinka Perović novu knjigu Mijata Lakićevića – „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“, koju je nedavno objavila novosadska Akademska knjiga.

Vešto uklapajući predstave o Đinđiću, i one za i one protiv, uz preplitanja tumačenja koja su nastala nakon atentata na srpskog demokratskog premijera, Lakićević je izgradio sliku o Đinđiću kao velikom nosiocu prosvetiteljskih napora kod nas – mišljenje je prof. dr Novice Milića o ovoj knjizi.

Danas, u dogovoru sa izdavačem, povodom 70 godina od rođenja Zorana Đinđića (Bosanski Šamac, 1. avgust 1952 – Beograd, 12. mart 2003) objavljuje odlomak iz knjige (Glava 10 – „1997-2000: Nova koncepcija srpske politike“). Oprema teksta je redakcijska.