Đokica Jovanović: Prilagođavanje

Ona je više od knjige, ona je delo, jer deluje dok je čitate i pročitate – dok sam je čitao, poželeo sam da sam je ja napisao. Tačno i lepo govori Dragan Velikić: „Iz knjige se ne može izaći kada se jednom u nju uđe“.

Đokica Jovanović počinje svoju knjigu jasnim određenjem svoga teorijsko-metodološkog pristupa: „U ovoj knjizi je preporučen jedan mogući pogled ka dugotrajnijim i dubljim slojevima na kojima se gradi naša stvarnost“ (str. 25). Odmah se priznaje i prepoznaje uticaj čuvenog francuskog istoričara Fernana Brodela, koji ističe: „Moram sam čvrsto da verujem da se istorija i sudbina pišu na nekoj mnogo većoj dubini“.

Jer na površini društvenog, političkog i kulturnog života mogu se dešavati razne i brze promene, važne za lični život i sudbinu, ali u dubinama kolektivnog iskustva postoje i deluju relativno dovršeni oblici ili strukture, neizmenjene onim što se visoko iznad njih penuša i bučno žubori – nikakve bune, ustanci i revolucije ne menjaju te strukture. Godine (vreme kratkog daha) ovde ne znače ništa, jer strukturama pripadaju vekovi (vreme dugog trajanja), dok ličnim odlukama pripada tren.

Pisac ove sjajne knjige Đokica Jovanović otkriva te strukture, to jest duboko ukorenjena verovanja, ideje, navike, sklonosti i uspomene koje je srpski narod stvorio o sebi i drugim narodima tokom vekova: sve je to nataloženo, pohranjeno i očuvano u kolektivno nesvesnom i podsvesnom našeg naroda! Ove strukture su gotovo nepremostive prepreke modernizaciji srpskog društva, jer modernizacija nije sprečena samo nekim spoljašnjim uzrocima nego prvenstveno unutrašnjim razlozima. Đokica upozorava: modernizacija nije bila sputana, ona nije bila moguća na razmeđi 18. i 19. stoleća (str. 413).

Prva prepreka na putu modernizacije je tradicionalizam – naš sociolog radije koristi termin antimodernizam ili protivmodernizam, ali ja zadržavam stari pojam, jer je ovaj u bitnoj vezi sa tradicijom kao najboljim izborom iz istorije, o čemu se u knjizi na stranama 39, 393, 412. Tradicionalizam je ideologija koja potomcima nameće ideje, verovanja, vrednosti i norme njihovih predaka – da ih slede bez pogovora ili prigovora, ne obazirući se na promene u spoljašnjoj sredini ili unutrašnjem iskustvu. Kada ideja o isključivoj vrednosti svoje tradicije pređe u normu, tada se može govoriti o tradicionalizmu kao ideologiji. Ona više ne opisuje kako se ljudi stvarno ponašaju, već propisuje kako se oni moraju ponašati. Tada se tek može govoriti o sociološkoj pravilnosti prelaza ideje u ideologiju, pokreta u organizaciju, ličnosti u ulogu – nema više velikih ličnosti postoje samo članovi organizacije, svetiljke bez svetlosti.

LJudski život nije samo svet formi i normi, ne može u njih da stane, uvek ih prevazilazi. Tradicionalizam čuva staro, ali ne ume da stvara novo. Ubuđao u svojoj prošlosti, u zastarelim pojmovima i simbolima, tradicionalizam nema odgovora na nove izazove: on se opire procesu modernizacije! Sada se postavlja pitanje: kada tradicionalizam, kao zatvorena svest, otkazuje i pokazuje svoju nemoć? Odgovor glasi: kada se javi neki problem, koji ne može da se reši na tradicionalan način. Da se može tako rešiti, ne bi bilo problema. Znači, mora se tragati za novim rešenjem: praktična ili teorijska kriza primoravaju na traženje novih rešenja. Dakle, kada moć tradicionalizma oslabi, kritička misao dolazi do svoga prava glasa. Jer, „hteti zadržati prošlost znači odreći se budućnosti“ (Erih Maria Remark). Nova misao je neka vrsta vere u neobično i zavere protiv običnog.

Autoritarni mentalitet je druga konstanta našeg društvenog i političkog iskustva, lako se prepoznaje u svim oblastima života: u porodici, školi, parlamentu, verskoj i etničkoj zajednici. U nas je dugi niz generacija odrastao i dozreo u autoritarnoj atmosferi, pa je teško očekivati da se one, takoreći preko noći, preusmere na demokratski način mišljenja, verovanja i ponašanja. Težak je i dug put od vladavine vođe do vladavine zakona, jer naši ljudi se ne vezuju za zakone nego za vođu. A vođa podrazumeva masu koju vodi i zavodi, naročito u vremenu kriza, kada masa ne sluša učitelja, nego traži spasitelja. Dobro reče jedan nemački autor (Timur Vermes): „Vođa bez mase je kao Mocart bez klavira“ – kako on svira tako masa igra. Armija nepismenih i polupismenih olakšava posao vođi. Mi još uvek imamo višak podanika i manjak građana. Đokica Jovanović tačno uočava: „Srbija je do danas, dobrim delom, zatvorena unutar arhaičnog poimanja države i naroda-nacije“ (str. 42). Što južnije to tužnije, „tegobna je modernizacija u Srbiji“ (str. 415).

Treća tvrda stvarnost su predrasude i stereotipi, o kojima Đokica Jovanović naširoko raspravlja, kao o „gradivnim elementima nacionalizma“. Predrasuda i stereotip je stav pojedinca ili grupe prema drugom pojedincu ili grupi koji se ne temelji na poznavanju činjenica i racionalnih razloga: činjenice i razlozi mogu biti pri ruci, ali predrasude i stereotipi ostaju nedirnuti! Predrasude i stereotipi o drugom usvojeni su na veru pre provere: to su čvrsti, stalni i stabilni elementi u međusobnim odnosima pojedinaca, zajednica i njihovih kultura, elementi otporni na promenu, koji te odnose drže napetim i zapetim kao puška, tako da su potrebni mali i nevidljivi povodi da bi iskrsli veliki i opasni nacionalni, verski, politički i kulturni sporovi i sukobi. Đokica ističe: „Stereotipi ih čuvaju istine o njima samima“ (str. 319).

Četvrti zid o koji se odbija svaki pokušaj modernizacije srpskog društva jeste antiintelektualizam. Naše društvo nije sklono ljudima od ideja, iako su njihove ideje pokretačka snaga društva. Uglavnom su osuđeni da čame u zapećku, dok prosečni veličaju sami sebe. Istinski intelektualci pitaju, uznemiruju i osporavaju predrasude, stereotipe i vekovne navike ljudi, a to ne ide bez otpora i kazne. O tome je Jovan Dučić zapisao ove reči: „Srbin ima prirodnu tendenciju da sve svoje velike ljude ili poubija ili unizi, i da ih zatim opeva u svom desetercu kao heroje svoje nacije, i najzad proglasi svetiteljima svoje crkve“. U nas ima oko desetak procenata takozvane kritičke javnosti, to jest ljudi koji misle svojom glavom, a svi ostali čine masovno društvo bez glave. Stvarnost ne definišu oni koji je najbolje poznaju, već oni koji njome vladaju. O ovome Đokica raspravlja na stranama od 409 do 414, pominjući istaknuta imena naše nauke i kulture, prema kojima se država maćehinski odnosila. Među njima je i Branko Horvat, moj prijatelj. Đokica upozorava: „Stvari se do danas nisu bitno promenile“ (str. 411).

Peta kočnica na putu modernizacije srpskog društva je politička nekultura. Ako je većina naših ljudi autoritarnog duha, a sva istraživanja u to uveravaju, onda je razumljivo da oni nisu kadri da vode uljudan, otvoren, iskren i ravnopravan razgovor: drugi se ne doživljava kao dopuna već kao protivnik ili neprijatelj! Đokica naglašava da je kultura stavljena u funkciju afirmisanja nacionalne samobitnosti srpskog naroda (str. 31), i da se sumnjičavo odnosi prema svemu izvan svog ograničenog iskustva i palanačkog razumevanja (str. 613, 614), parohijalna, zatvorena u samu sebe (str. 471). U Znakovima pored puta Ivo Andrić zapaža da svi patimo od „osećajnog i misaonog nereda sirovih i surovih ljudi“. Moma Dimić dodaje: „Svaki Srbin je u pravu… i kad se u božju mater nekuda seli, kad rakiju peče i kad se veseli“. – Jedan uistinu dijaloški način mišljenja i življenja imao bi za posledicu da među misliocima ne bi bilo dogmatika, među vernicima fanatika, a među političarima tirana.

I na kraju, jezički obrasci su velika smetnja na putu modernizacije našeg društva. U jeziku svake zajednice ističe se ono što je za tu zajednicu značajno i po čemu se ona prepoznaje među drugim zajednicama. Ono što preovlađuje u govoru i jeziku neke zajednice izgleda da je važno za život zajednice: eskimski jezik ima osam (neki kažu 28) reči za sneg, arapski 20 reči za devu (i 6000 reči u vezi sa devom), dok kozački razlikuje 200 nijansi konjske dlake. Naš jezik je ratnički jezik, obojen političkim značenjima. Kad naši političari govore o miru, oni kažu da se bore za mir, a bilo bi bolje da ostave mir na miru. Jezik je postao politički jezik, i tako prekinuo vezu sa istinom i smislom. Danas se sa više strana čuje da je jezik doživeo nervni slom (Lešek Kolakovski, Užas metafizike). A struktura našeg jezika utiče na sliku sveta i šta se o njemu može znati i izreći. Edvard Sapir dobro je zapazio: „Vrata svake kulture otvaraju se ključem njenog jezika!“ Nama predstoji veliko čišćenje jezika, jer su naše reči ispunjene ideološko-političkim punjenjem, „klupkom zmija“. Kineska mudrost opominje: „Kad se kvari jezik, kvari se i narod“. Ako vratimo dostojanstvo našim rečima, vratićemo dostojanstvo nama samima. Na nama je da zajednički poradimo na stvaranju jezika mira, dijaloga i tolerancije, pri čemu ćemo biti stručno jaki i ljudski blagi. Ako to ne uradimo, na našem jeziku moći će se samo lagati – laž postaje norma, istina ostaje nemoćna. Ovi što lažu uvek nađu one koji poveruju.