Đorđija Akesntijević, foto: Natalija JakovljevićBilo je lepo odrastati u Subotici, gradu slobode, kulture, sporta i estetike, među građanima koji su učeni i naučeni da poštuju sve različitosti. Nismo znali da postoji šovinizam, čak ni nacionalizam.
Voleli smo da jedemo istu hranu, bez obzira na to da li smo je kod kuće nazivali drugačije, nismo odbijali mekike, kao ni langoš, krofne, kao ni fanke, prženice, bundaškenjer, gomboce ili knedle. Nane koje su sedele na hoklicama pred kućama smo pozdravljali s “čokolom” i ne znajući šta ta reč znači. Gađali smo se gelegunjama, a ni danas mi nije poznat drugi naziv za drvo s crnim bobičastim plodovima koje je tipično za naš grad.
Nismo znali da se to zove multukulturalnost, ali smo jednako uživali u Mini Puli i Mini Festu, jedva čekali Omladinski festival tokom koga se Subotica pretvarala u grad mladih, s pozornicama na različitim mestima, s izložbama stripa i karikatura, te danima kratkometražnog fima.
Kroz grad se teško prolazilo od velikog broja ekscentričnih učesnika, brojnih novinara, pre svega časopisa za mlade, snimatelja, publike koja je doputovala sa svih strana, ali i nas subotičkih tinejdžera koji smo te dane provodili kao u snu, a posle pričali o utiscima čitave godine, između sebe, ali i vršnjacima gde god otputujemo i čuju da smo iz Subotice.
Gotovo da nije bilo muzičara sa prostora bivše nam države da nije počeo svoju muzičku karijeru u Subotici. Počela je, na jednom od prvih održanih festivala, svoju muzičku odiseju čak i jedna operska pevačica. Ko je osvojio publiku subotičkog Teatroka mogao je računati na uspešnu rok karijeru.
Niko nije razmišljao odakle je pobednik, da li peva ekavicom ili ijekavicom, slovenački, mađarski ili makedonski, slušali smo ono što nam se dopadalo i prema sopstvenom ukusu glasali.
Legendarni Miladin Šobić se, kao učesnik “Omladine”, zaljubio u naš grad i jednu Subotičanku, ostao da živi ovde neko vreme i opevao autobus broj šest koji i danas vozi do Palića. Osvajali su i grad i ljudi u njemu, grad lepotom svoje živopisne arhitekture, ljudi tolerancijom, smirenošču i umećem prepoznavanja dobrog, lepog i naprednog,
Subotica je bila grad teatar, ne po vokaciji, nego po broju pozorišnih predstava i punim gledalištima. Predstave u toku Šekspir i Molijer festa, na palićkom i ludoškom jezeru, u zgradi Pozorišta i u Sinagogi, u Gradskoj kući i na gradskom trgu, gledale su jednako sve generacije, vremešne dame u svili i krznu, s nakitom nasleđenim iz nekih prošlih vremena, njihovi pratioci s leptir mašnama, tinejdžeri u džinsu i rokerkama, tinejdžerke u haljinicama i baletankama, a takozvana srednja generacija u svedenim odelima i kostimima.
Klizalište, teniski tereni u Dudovoj šumi, fiskulturne sale, stadion, bili su prepuni. Subotički fudbalski i košarkaški klubovi su igrali uspešno u prvoj ligi naše bivše, velike države. Hokejaši na ledu i travi, teniseri, stonoteniseri, rvači, bokseri, karatisti, postizali su svetski zapažene rezultate.
Fakulteti i više škole su imali studente u svojim amfiteatrima iz svih krajeva “regiona”, kako prostor bivše Jugoslavije danas zovemo.
U Subotici je bila nulta nezaposlenost zbog izuzetno razvijene industrije – mašinske, hemijske, prehrambene, što se odražavalo na standard stanovništva, njihov način života i mir.
Nekada slobodni kraljevski grad, Subotica je dugo gajila taj slobodarski duh. Odolela je i autokratskom režimu Slobodana Miloševića i bila jedan od četiri “slobodna grada” čime smo zablistali ne samo u našoj zemlji, nego i u svetu, u očima svih koji drže do slobode, jednakosti, pravde, demokratije.
Ulice su bile pune ljudi, a različitosti su slale sliku našeg grada kao iz kaleidoskopa s najlepšim bojama.
Danas je Subotica grad starih i apatije, imamo izuzetno visoku stopu iseljavanja, pretežno obrazovanih i stručnih građana.
Studenti, rodom iz Subotice, odlaze na iste ili vrlo slične studije koje ima i Subotica, u druge gradove i ostaju tamo, a studenti iz drugih mesta dolaze u zanemarljivom broju, a po okončavanju studiranja napuštaju ovaj grad.
Umesto kulture i umetnosti imamo politički obojeno preganjanje pojedinaca, pripadnika različitih nacionalnosti i političkih organizacija, koji dovode do neukusa i kiča kao vladajućeg kulturološkog obrasca. Industrija je svedena, uglavnom, na “Slobodnu zonu”, gde su, u pogonima stranih investitora, angažovani radnici za minimalnu zaradu, dok im je rukovodstvo, pretežno iz drugih zemalja, enormno visoko plaćeno. Tehnologije nisu po standardima uređenih država, te Subotičani udišu sve zagađeniji vazduh, čemu je doprinela i nekontrolisana seča šuma.
Voda je loša, ne koriste se odgovarajuća i najdelotvornija sredstva za prečiščavanje, već najeftinija. Štedi se na zdravlju građana. Istovremeno beležimo drastično povećanje broja obolelih od kancera i sve manje medicinskog osoblja. Mortalitet raste, natalitet opada, pe je razlika na štetu nataliteta sve veća.
Umesto pompezno najavljenih investicija, imamo raspad i onog što smo imali.
Pozorište se gradi gotovo dvadeset godina i ne nazire se kraj, od planiranog akva parka i banje na Paliću nemamo ni temelje, kanalizaciona mreža se ne širi, nema novih domova zdravlja, stari propadaju, bolnica je pred kolapsom, putevi zapušteni, čak je i Zoološki vrt, po kojem je Palić bio prepoznatljiv, na izdisaju i ostaje bez životinja.
Sporadične investicije se sprovode bez vizije i strategije, opredeljuju ih lični, a ne opšti interesi. Vitalne projekte blokiraju međustranački sukobi u vladajućoj koaliciji, ali i antagonizam između različitih struja u svakoj od stranaka na vlasti. Nedovoljna stručnost rukovodećeg kadra u javnoj upravi, javnim preduzećima i ustanovama u nadležnosti grada, jedan je od najozbiljnih problema s kojima se naš grad trenutno suočava.
Grad sporta je kalirao u svim sportskim disciplinama, mladi i perspektivni sportisti odlaze, sportski objekti su ruinirani, što je sve posledica nemarnog odnosa i pogrešnih ulaganja gradske vlasti.
Miran grad u vojvođanskoj ravnici postao je grad stalnih previranja, grad kriminala, korupcije i nesigurnosti.
Subotica ima, međutim i puno građana koji je vole, biraju da žive u njoj i brinu o njenoj budućnosti, onih građana koji ne žele da im deca zauvek odu iz ovog grada i ne saglašavaju se s upravljanjem gradom na način koji ga je doveo u ovo i ovakvo stanje. Subotičani su pokazali, na tek održanom referedumu, odnos prema vladajućim strankama, kada se za opciju koju su oni zastupali izjasnilo samo 14 odsto od ukupnog broja upisanih glasača.
Ima Subotica i one koji su spremni da se bore za boljitak grada i svih građana, znaju kako i imaju s kim.
Đorđija Aksentijević je majka dve ćerke, borkinja za ljudska prava, pravnica po struci, zaposlena na Ekonomskom fakultetu u Subotici i jedna od osnivačica Pokreta slobodnih građana.
Više informacija iz ovog grada pogledajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
