Đukić Dejanović o femicidu i upotrebi vatrenog oružja za takav zločin: Država je sve uradila, mora da sazri svest pojedinaca

U tom smislu, napominje ona, izvesno je da vatrenog oružja po domovima ima mnogo više nego što možemo da pretpostavimo, odnosno da pravu evidenciju o tome nemamo, jer, negde, kako kaže, iako je to zabluda, sigurnost porodična se čuva tako što je negde sačuvana neka puška, neki pištolj, koji mogu, ne daj bože, ističe sagovornica Danasa – da zatrebaju.

– Kulturološki gledano, naša geografska lokacija je takva da su kroz prošlost prolazile i različite vojske i ljudi različitih namera kroz naša naselja. Mislim da je transgeneracijski prenošeno da puška glavu čuva. Međutim, naravno da puška glavu ne čuva, nego može biti izvor zlog ishoda. Međutim, ono što se posebno u manje civilizovanim i manje obrazovanim sredinama još uvek neguje jeste stav – sačuvaj, zatrebaće nam. Naravno, ne radi se samo o oružju, nego i o drugim nekim potrebštinama, pod znakom navoda… – kaže Slavica Đukić Dejanović,

Prema njenim rečima, građanski ratovi koji su se vodili na ovdašnjem terenu su, naravno, išli uz oružje, inače, ima potrebu da kaže, ne bi bilo ni ratova, da nije bilo oružja.

– Tada su pojedinci dolazili do oružja koje su krili. Bez obzira što su neke institucije, odnosno uprkos tome što je država preduzimala mere da sve bude popisano i da se ima uvid u količinu i broj svakog takvog artikla, mi se suočavamo sa realnošću da mnogo takvih osoba ima oružje a nemaju, praktično, ni pravo da ga imaju, a posebno da ga upotrebljavaju – napominje sagovornica Danasa.

Upitana da li je takav slučaj možda posledica nepoverenje u državu i vlast, Slavica Đukić Dejanović kaže da „taj tip ljudi koji imaju potrebu da nešto sakrije i od ukućana i od države, da su to, u principu, osobe koje su po svojoj strukturi takve da misle da budućnost može biti neizvesna po njih i da je potrebno da imaju zaštitu i na taj način.

– To je jedan specifičan soj ljudi kojih, zapravo, nije malo, i koji, za slučaj – ne daj bože – moraju da se štite. Ne razmišljajući da danas meta može biti sa vrlo udaljenih pozicija svako, kao i da su moderne tehnologije do te mere otišle… Ti ljudi su negde ostali ukalupljeni u svoj način mišljenja kako se to brani sopstvena ličnost i, eventualno, sopstvena pozicija – smatra sagovornica Danasa.

Oružje koje navodno čuva porodicu, dodaje, na kraju bude upotrebljeno da ubije članove porodice.

Podsetimo, kak trećina slučaja femicida u Srbiji, ubistva žena, izvršena je vatrenim oružjem.

– Kada analiziramo počinjena nasilja unutar porodice, dolazimo do podatka da je čak trećina ubistava izvršena upravo vatrenim oružjem, koje je bilo u kući i koje je posedovao nasilnik. Mi dolazimo do toga onda da registar oružja mora biti oformljen na neki drugi način. To zahteva bolji inspekcijski nadzor, s jedne strane. S druge strane, nadzor onih koji imaju dozvolu za posedovanje oružja, verovatno iziskuje neuporedivo češće i preglede, psihološko psihijatrijske preglede, vrlo konkretno. I, treće, činjenica koja je poražavajuća je da neko ko, verovatno, živi u uverenju da mu treba oružje, vatreno oružje, koristi ga kao sredstvo da učini nasilje ili da oduzme život drugom biću. A, to je najčešće srodnik, i, nažalost, to je neko manje „jak“ – kaže naša sagovornica.

Dakle, dodaje ona, negde ta porodična kultura, pismenost porodična o tome koje su to prave vrednosti koje štite samu porodicu i pojedinca, ovde na izostaju.

– Ja mislim da je jedan preventivni rad, kada govorimo uopšte o porodičnim odnosima i na ovoj temi je od izuzetnog značaja – kaže Đukić Dejanović.

Na konstataciju da živimo u društvu u kojem smo sve vreme, unazad već tri decenije na ivici sukoba, rata, siromaštva, odnosno na pitanje kako ova funkcionerka Slobodana Miloševića vidi uticaj vlastodržaca danas, 30 godina nakon brutalnih ratova na prostoru bivše Jugoslavije, u vezi sa temama koje su najtragičnije a zadiru u intimu porodice, kaže da one nemaju srpski karakter.

– Teme su najtragičnije ali one imaju regionalni, a ne srpski karakter. Te, ne vidim kao neki izostanak aktivnosti specifičnost srpskih vlasti. Naprotiv, mislim da su vlasti učinile vrlo bitne korake da se suzbije ovaj oblik nasilja. Međutim, problem je u svesti pojedinaca, jer vi ne možete da na to utiče tek tako… Vi možete da uvedete sankciju i donesete zakone, a država je to uradila – kaže Slavica Đukić Dejanović.

Upitana kako onda objašnjava činjenicu o kojoj je i sama govorilia da postoji mnogo veći broj posedovanja vatrenog oružja po domovima u Srbiji od onoga koji je registrovano, sagovornica našeg lista to opravdava takozvanom „balkanskom karakteristikom“.

– To vam je balkanska karakteristika, nije srpska. Pogledajte malo statistike zemalja oko nas, koje se ne razlikuju od nas. Balkan je geografski, strateški i istorijski takav… – kaže ona.

Da li to znači da je za državu Srbiju otežavajuća okolnost da uvede red, pitali smo, odnosno da li je to dovoljan razlog za neregularnost, a Slavica Đukić Dejanović je odgovorila da je Srbija učinila sve.

– Mislim da je država, baveći se, naravno, i drugim problemima, učinila sve što je u jednom vremenskom periodu moguće. Imam utisak da vi to posmatrate kao problem koji se tiče samo Srbije. Ne, ovo je svojstvo u celom regionu. Kada pogledate naše zakonodavstvo koje tretira tu oblast, ono je sasvim usaglašeno sa evropskim. Šta država može da uradi? Pa, da donese zakon. Da organizuje institucije. I, ona je to uradila. Ja mislim da taj pojedinac ima potrebu da se štiti a radi se o „homo balkanikusu“, onaj koji treba da sazri. Mislim da će doći sledeća generacija, deca koji danas rastu sa svešću da prave bolju kontrolu nad ovim problemom koji je zaista veliki i nije srpski – smatra Slavica Đukić Dejanović.

Država je donela zakone, napominje ona, a, kako tvrdi, svest pojedinca mora da naraste.

– Posmatrati celu ovu priču kroz fokus šta je neka država uradila u nekom trajanju, videćemo da su države dosta uradile, ali svest pojedinaca mora d sazri – zaključuje bliska saradnica Slobodana Miloševića o problemu femicida u Srbiji, danas.