Đurović (APC): Efikasnost utvrđivanja izbegličkog statusa i integracija izbeglica najveći izazovi

„Od januara do početka maja 2019. od ukupno 2.269 ljudi koji su želeli da traže azil, postupak je pokrenut za svega 107 lica, a dodeljeno je svega 12 izbegličkih zaštita u Srbiji. To je jako sporo, iako je i to napredak u odnosu na prošlu godinu, kada je za celu 2018. dodeljeno 11 izbegličkih zaštita od preko 8.433 lica koja su izrazila nameru da traže azil. To znači da mi, u stvari, ne znamo ko je izbeglica, a ko nije, ko koja prava i obaveze ima i ne možemo da razdvojimo ove dve grupe, a što sve onda stvara probleme u praksi“, rekao je Đurović agenciji Beta.

Đurović je dodao da je od 227 maloletnika bez pratnje roditelja koji su u prva četiri meseca uspeli da izraze nameru da traže azil, svega 19 ušlo u azilnu proceduru, dok je od uspostavljanja azilnog sistema samo dvoje maloletnika bez pratnje dobilo azil.

„Ostali su u pravnom vakuumu. Sistem ne zna da li oni ispunjavaju uslove da budu izbeglice ili ne“, dodao je Đurović.

On je ukazao da je najveći broj maloletnika bez pratnje trenutno smešten u kolektivne migrantske i azilne centre za odrasle, koji ne pružaju maloletnicima dovoljno uslova za bezbedan smeštaj i u kojima su deca u stalnom kontaktu sa odraslima i potpuno nezaštićena od njihovog uticaja.

„Oni su tamo bez kontinuiranog nadzora i brige socijalnih radnika, a posebno izložena rizicima da stupe u kontakt sa krijumčarima, kriminalcima i svima onima koji mogu da zlupotrebe njihov ranjiv položaj. U tim centrima, deca nemaju osnovne uslove za nesmetan psihosocijalni razvoj ni uslove za obrazovanje, učenje ili socijalizaciju sa lokalnom decom i u lokalnim sredinama“, dodao je.

Đurović je rekao da se pitanje integracije nameće kao nužno za sve one koji su više godina u Srbiji u proceduri čekanja na finalnu odluku o izbeglištvu, kao i na one koji su dobili status izbeglice.

„Ovo polje je dalje nedovoljno uređeno a većina njih se suočava sa produženim boravkom u zemlji, i po više godina, tokom kojeg žive u neizvesnosti, pravnoj nesigurnosti, nerešenom statusu, sa decom i sa potrebama da uspostave i vode normalni život u lokalnoj sredini. Polako se stvaraju uslovi da ove ljude gurnemo na marginu, u paralelnu i manje vidljivu stvarnost, koja nosi velike i nove probleme i pitanja, ukoliko ne utvrdimo da li su izbeglice ili ne“, rekao je Đurović.

Prema njegovim rečima, svima za koje se tvrdi da su izbeglice Srbija i po Ustavu i po Zakonu o azilu i privremenoj zaštiti mora da pruži boravak i zaštitu dok postoje razlozi za njihovo izbeglištvo, što uključuje i pravo na integraciju, obrazovanje, pristup tržistu rada, slobodu kretanja, privatnu svojinu, zdravstvenu zaštitu, lična dokumenta i drugo.

Za one koji nisu izbeglice važe drugi pravni režimi – moguća deportacija, privremena zaštita, subsidijarna zaštita, povratak u zemlje prethodnog prebivališta i drugo.

„Ako bi brže utvrđivali da li je neko izbeglica ili ne, razjasnilo bi se i ko koja prava i obaveze ima u zemlji. Ako se napravi poseban centar za prihvat maloletnika bez pratnje roditelja i ubrza procedura za njih, takođe bi se u mnogome situacija unapredila, a deca zaštitila od kriminala, krijumčarenja i trgovine ljudima. A ako bi se i izbeglice lakše i brže integrisale u društvo, tim pre bi prestali da budu teren sistema i društva i postali njihov ravnopravni deo“, rekao je direktor APC povodom Dana izbeglica.