Dnevnik: Nada za nadu

Petak, 13. februar
Iz Beograda dopiru odblesci događaja, eho reči koje pratim po prirodi stvari: premijer prinosi novu žrtvu na oltar domovine i putuje u Zagreb, ministri biju bitku za Smederevo, nevladini aktivisti napadaju državu, a predsednik deli odlikovanja herojima nekih bivših vremena, mada se tada, devedesetih, bar verovalo da postoji neko ko će sve promeniti. Slike su izbledele od daljine, ali se jasno vidi pokušaj da se poljulja ono što je jedino preostalo – nada.
Izlazim iz zgrade Free Europe zajedno sa novinarima iz iranske i beloruske redakcije u noć, na jarbolima zastave radija, države koja ga je osnovala i zemlje domaćina.
<I>„Na shledanou“,<I> pozdravlja portir na izlazu, <I>„’shledanou“<I>, uzvraćam jednom od ukupno tri češke reči koje znam.
Nemam pojma o čemu čavrljaju tri devojke na stanici, smeju se dok jedna neverovatnom brzinom opisuje nešto, očito zabavno, ne razumem šta dovikuju jedni drugima tinejdžeri koji se vraćaju iz škole, niti šta mi nudi građanin u pohabanom kaputu. Klimam glavom dok objašnjava, ali se diskretno povlači čim vidi da gledam prema tramvaju koji će svakog trenutka krenuti prema Náměstí Míru gde me čekaju stari drugari.
Otišli su jedni za drugima tokom devedesetih, a potom zvali godinama, na što sam tvrdoglavo, kao što to već umem, odmahivao rukom. I sada, uz blagi osmeh prihvataju, na moje navaljivanje, da u zemlji piva sedimo u nekakvom belgijskom restoranu pored stare gotske katedrale.
Ponovo, kao ranije, gledam lica sa kojima sam odrastao između predavanja na Filozofskom, Kinoteke i Akademije, pričamo, pričamo… i smejemo se, pomišljam, da li će nekada doći trenutak kada više nećemo imati šta da kažemo jedni drugima, već ćemo sedeti, satima, tako zajedno, u tišini.
Jedino više ne navaljujem na ostale dok se restoran zatvara da idemo dalje, već sam na mapi telefona tražim najbliži put do Chapeau Rougea, uspešno prolazim ispit prodornih pogleda obezbeđenja na ulazu, unutra krcato, jedva se prilazi do šanka oko koga se tiska razigrana masa, spuštam se do prvog nivoa na kome se njišu praški <I>hipsteri<I>, silazim još niže do pulta na kome nastupa poznati di džej, razmišljam da odem do Roxya, tamo su već neki sa kojima sam se neobavezno dogovarao, pa vikend je, majku mu, ali me na izlazu noge nose prema stanu na Vinohradyma dok pogledom, iznad krovova zgrada, tražim svetla tornja na Žižkovu, mog svetionika u noći.

Subota, 14. februar
Ujutru, pravac na jogging. Trče Pražani, trčim i ja sa njima. Kada sam došao, u nekoj staroj trenerci koju je dobio otac još dok je predavao u školi, sada u crnim helankama i sivom šorcu, koje sam kupio na nekoj rasprodaji. Jedino je gornji deo opreme isti, još od Taša.
Neke na stazama Riegrovyh sady već prepoznajem, po haj-tek odeći, <I>gedžetima<I> za merenje kilometara i kalorija, raznobojnim slušalicama i fluorescentnim patikama. Mahnemo jedni drugima u prolazu, grabim uzbrdo do čistine odakle, s druge strane Vltave, proviruju vrhovi zamka na Hradčanima. Grupice razbacane po klupama i travi, igraju badgminton, odbojku, bacaju frizbi, zveckaju flašama, slušaju muziku, sviraju gitare, sede i gledaju prema staroj katedrali na uzvišenju.
Hitam na ručak kod onih koji nisu stigli da dođu prethodno veče, u džepu vibrira 063 koji i dalje nosim sa sobom, pokušavam da odgovaram na poruku, ne ide. Shvatam da nisam platio poslednji račun, ni prethodni, ni onaj pre njega, i da su svi već prihvatili češki O2 kao moju novu adresu, sa njenim šarenilom aplikacija. Viber, WhatsApp, Facebook Mesenger, Skype… prema kojima sam gajio <I>ludistički<I> zazor, desetkovali su broj kilometara koji me deli od moje S., njenih školskih lekcija, i ostalih najbližih.
Ukus domaće hrane, miris doma, na policama naslovi koji su nekad išli iz ruke u ruku, <I>naše<I> knjige, spuštamo se posle niz krivudave staze Petřína, u podnožju lebdi grad u izmaglici. Od Karlovog mosta do Staroměstskéih náměstí jedva se probijamo kroz masu turista koji su došli u Prag sa jasnom namerom da se zabave, i to ne skrivaju, štaviše. Česi, pomalo kruti i stegnuti, smeškaju se i sklanjaju pred njihovom najezdom ali trpe, podnose, i ja sa njima.

Nedelja, 15. februar
Zavrćem vidljive ventile u stanu, zavlačim se ispod kreveta i tražim one skrivene, petljam alatom po cevima u jednom ormariću, otvaram prozore, oblačim majice, ne vredi… radijatori vreli, gore. Slušam „Početka“ dok za doručak mućkam voće u blenderu, na stolu čekaju Dilsovi i Barnetovi presokratovci. Već neko vreme sam ponovo vezao za taj period, ali osećam i neku vrstu olakšanja što se bližim kraju knjiga, mada mi se i dalje čini da rani Grci, koji su se prvi pitali o tome šta je stalno u promenama, još uvek drže ovaj svet poput sidra, da se ne sruči u provaliju banalnosti, prazninu, ništavilo, i mene zajedno s njim.

Ponedeljak, 16. februar
Idem duž hodnika radija prema studiju, usput dopiru delovi razgovora na jermenskom, guzijskom, engleskom, azerskom, ruskom, turkmenistanskom… smenjuju se jezici i narečja dalekih krajeva Evrope i još dalje Azije, bruji naša mala vavilonska kula. Teško je u ovoj profesiji naći drugo mesto gde se toliko uvažavaju vlastiti profesionalni standardi i lična savest, što je retka privilegija, ali i ogromna odgovornost.
Kolegnica iz Ukrajinskog servisa priča mi o tragediji koju preživljava njena zemlja, misli da Putin, iz koraka u korak, sledi Miloševićevu strategiju iz Hrvatske i Bosne. Rukopis je sličan, nema sumnje, kažem, samo će pre biti da je Milošević bio ruski, nego Putin srpski đak.
Uveče stižem na sam početak koncerta u Dvoržakovom muzeju taman da narušim sklad prva dva takta Sukove balade za violončelo i klavir, Ernest i Brener imali su nešto više sreće, u povratku prikupljam sitne pošiljke za put, jedan bivši beogradski đak, sada vrhunski profesionalac, ležerno mi dodaje papirnu kesu sa stvarima, svestan da onome što istinski vredi, kako ljudima tako i stvarima, nisu potrebni kostimi, niti pozornica za predstave.

Utorak, 17. februar
U metrou uspevam do pročitam par novih stranica omiljenog pisca, vidim kako je jedan od likova nenamerno napravio brljotinu prijatelju, a kada ga ovaj očajan pita zašto je to uradio, on samo nemoćno sleže ramenima, nada se da je ta ljutnja samo jedna od njegovih neobičnih šala, i čeka da ga ovaj, uz osmeh, tresne šakom po ramenu. Čujem, “příští stanice: Želivského” prekidam čitanje, mada pomalo strepim za junaka romana.

Sreda, 18. februar
Na pauzi za ručak, između dve emisije, pišem hrvatskom kolegi koji je želeo da razgovaramo oko jednog našeg reditelja, kako su mi njegova razmišljanja postala posve strana, a novi filmovi loši, i da mu bolje da nađe drugog sagovornika. Primećujem, da je u najmanju ruku čudno što se neko ko se izdaje za antiglobalistu vozi helikopterom i poseduje hotele, jer to pripada nekom drugom sistemu vrednosti. Kažem mu da se ta čitava priča dodatno komplikuje time što se u Srbiji potpuno urušila liberalna scena sa kojom je on uvek bio u nekoj vrsti nesporazuma, a koja je dugo bila ključni korektiv čitavog društva. Dodajem da su za to odgovorni sasvim konkretni ljudi koji su uništili kako pojedine stranke, tako i neke medije ali da su, što je još gore, kompromitovali same ideje na kojima su te institucije počivale, i da ne bi bio problem da su oni, kada su se razmimoišli sa njihovim principima, otišli svojim putem, već su uspeli da rasteraju one koji se nisu slagali sa njima što je, mora se priznati, nemali podvig ali – i vrhunski cinizam.

Četvrtak, 19. februar
Vučem koferče koje poskakuje na svakoj neravnini, već sam ga potpuno uništio po aerodromima, slovačkim parkinzima i mađarskim svratištima odlazeći na dan-dva do Beograda zbog svih onih dragih lica koja, vidim to jasno dok pričamo, dobro znaju da ipak ima nade koju ništa ne može pokolebati – nade za nadu.
 
Autor je novinar Radija Slobodna Evropa iz Praga