Dnevnik o Londonu

Prvo pomišljam na često šeretsko pitanje mog dragog Branka (Kukića) po povratku iz nekog naizgled nedogradljivog velikog grada: Da li se X izgradio?

Da, London se u mojoj desetogodišnjoj pauzi veoma izgradio, i još se gradi, kako u, uslovno rečeno, užem tako i u širem području. Izgrađene su previsoke, arhitektonski i estetski neinventivne građevine, koje značajno odstupaju od dosadašnjeg „duha mesta“, a odsjaj sa fasade jedne od njih je i spržio haube uokolo parkiranih automobila. Da li su stanovnici grada Londona protestovali protiv svog „Beograda na vodi“? Čuli su se brojni glasovi protesta, ali se i dalje gradi, u istom stilu, na velikom broju lokacija.

Suprotno mom prolećnom pariskom iskustvu sa do zuba naoružanim policajcima na svakom koraku, u ovom gradu, uprkos terorističkim napadima i potencijalnim nevoljama, takve nisam videla.

Nekada dragocen i nezaobilazan vodič kroz kulturni i zabavni život Londona TimeOut bitno se promenio: najpopularnija kultura, zabava, šoping, klabing, o tzv. elitnoj kulturi doslovno samo poneki redak. Sva savremena tehnička pomagala su mi otkazala, gotovo da sam potpuno izgubljena. Nekako sam ipak prikupila informacije. Fokus savremena vizuelna umetnost, posebno fotografija, izložbe i događaji koji nisu „noseći“ u pojedinim galerijama i muzejima.

Poslednji dan festival Reveal /Rivil (30. 6 – 7. 7) u Muzeju Viktorija i Albert povodom 165. godišnjice i otvaranja novog izložbenog „kvarta“, najveće arhitektonske intervencije u poslednjih sto godina. Novi izlagački prostori, edukativni centar, trg/pjaceta sa novi prilazom zdanju, višedisciplinaran program koji spaja nasleđe i kolekcije s modernošću i tehnologijom želi da omogući nove načine komunikacije pre svega sa sasvim lokalnom publikom severnog Kensingtona, kao i sa najširom međunarodnom. Među kod nas zaboravljenim naručenim programima (što čini Galerija Stenli Piker Univerziteta Kingston / Stanley Picker Gallery, Kingston University) izdvajam čudesnu hibridnu operu Kairos Anat Ben-David, koju u izuzetno akustičnom prostoru nove Sensberi galerije i oko nje izvode, u devet muzičko-koreografskih sekvenci, pevači i muzičari iz sveta opera, elektronske i eksperimentalne muzike u futurističkoj postavci rediteljke i avangardnog modnog studija Budika/Boudicca, referišući prema poetskoj shemi knjige Zeroes + Ones/ Nule + Jedince Sadi Plant na tehnološki razvoj, posthumanističku literaturu i kibernetske teorije.

Subota, 8. jul

Centralni i ekskluzivni događaj ovog mog boravka u Londonu je poseta 6. danu teniskog turnira na Centralnom terenu u Vimbldonu. Kada je pre više meseci moj sestrić Ivan Milatović, linijski sudija na ovom turniru, inače profesor prava na School of Law BPP-a, predložio ovaj događaj kao poklon u osvit mog jubilarnog rođendana, pomislila sam kako nikada nisam ni poželela to što valjda ni u mašti ne pripada nama smrtnicima. Ispostavilo se da je na programu, pored druga dva meča, i susret Đokovića s Litvancem Gulbisom, što unapred nikako nismo mogli znati. Pošto svi već znaju da je veoma ubedljivo sa 3:0 pobedio Đoković, okrećem se onome oko mečeva, uz osnovnu opasku o razrešenju moje večite dileme: kretanje loptice i tok meča dobro se vide ma na kojem od 15.000 mesta da sedite.

Iako se karte za mečeve na glavnim terenima ne mogu kupiti na uobičajen način, na određenom prodajnom mestu ili preko interneta, već nacionalnim žrebanjem, preko teniskih klubova, dnevnom prodajom po 500 ulaznica na koje se po dva dana danonoćno čeka kampujući, kao i na druge britanski zakučaste načine, na terenima i oko njih su hiljade ljudi iz svih krajeva sveta u stalnom pokretu. Opslužuje ih, upućuje i kontroliše ogromna armija osoblja ovog šampionata pored onih oko 350 glavnih i linijskih sudija i 200-ak devojčica i dečaka na 17 terena, numerisanih od 1 do 18 (pošto teren broj 13 ne postoji), plus Centralni. Stvarno deluje da sve besprekorno funkcioniše, zahvaljujući valjda i tome što se svuda čeka u redu u rasponu od kratkog do veoma dugog. Ipak, zahvaljujući Ivanovom statusu insajdera-sudije i vidnom uzbuđenju prethodnog dana saznajemo da su kola hitne pomoći pri teškoj povredi Betani Matek-Sands stigla tek posle predugih 25 minuta.

Iznad svega ostaje utisak o uređenosti s velikom pažnjom i ukusom čitavog velikog, ne i prevelikog, teniskog kompleksa, kao i čitavog centra grada sa niskim besprekorno održavanim građevinama, često od cigle koja kao da je nedavno ugrađena, iako su mnoge i veoma vremešne, i s obiljem isto tako negovanog zelenila na privatnim i javnim posedima. Kako su boje Vimbldonskog turnira ljubičasta i zelena, u istim bojama su i čudesno sveže petonije u bezbrojnim žardinjerama visoko postavljenim na uličnim stubovima duž čitavog puta do teniskog kompleksa. Začudo, čuvena engleska trava na terenima, za koju se kao jedan od duhovitijih vimbldonskih suvenira prodaje seme, daleko je sasušenija, valjda kao jedan od vidljivih znakova nepripremljenosti Britanije za nove vremenske (ne)prilike.

Jedan od bezbroj detalja u vezi s turnirom i oko njega za po-zemlji-hodajuće smrtnike i početnike glasi: gotovo neizbežno osveženje u vidu po jedne (suvenirske) čaše piva i savremenog napitka Pims, nalik nekadašnjim klakeru i kabezi s puno leda i boljim dizajnom, košta 14,10 funti, a ulaznica za šesti vimbldonski dan na Centralnom terenu 95 funti, da bi do finala narasla na 190, za one koji je nabave. Na ostalim terenima su cene nešto niže, ali u slučaju kiše i prekida mečeva svoju znatiželju o njihovom konačnom ishodu, ako kojim čudom nemate kartu i za naredni dan, možete zadovoljiti posredstvom medija.

Nedelja, 9. jul

Poslednji dan izložbe fotografija Vi posmatrate ono što se nikada nije desilo u Kolekciji Zabludovič, koja već 20 godina sabira dela „klasika“ savremene umetnosti, ali i onih za koje veruje da će to uskoro biti, i izlaže ih u svom glavnom galerijskom prostoru, a sasvim mladih u manjoj galeriji. Kustos izložbe intrigantnog naziva Pol Lakraft kroz dela iz kolekcije 14 umetnika različitih generacija (Vol, Prins, Šerman, VilijamsGurski, Ruf: Tilmans, Lukas Blalok, Erin Širef, Sara Vanderbik i dr.) koji stvaraju u sveprisutnom mediju fotografije zagovara strategije aproprijacije postojećih slika i predmeta, režirane i manipulisane fotografije kao sporijeg i potpunije načina za prikazivanje savremenog čoveka i sveta od „odlučujućeg trenutka“ ulične fotografije.

Ponedeljak, 10. jul

Ova galerija prvi put sve svoje izlagačke prostore posvećuje jednom autoru. To u potpunosti zaslužuje čudesna Katedrala borova Gregorija Krudsona, izložba od 31 digitalnog pigmentnog printa velikog formata, koji su snimani 2013 i 2014. u eksterijerima i enterijerima malog ruralnog grada Beket u Masačusetsu i okruženju velikih borovih šuma. Na ovim fotografijama, koje podsećaju na besprekorno evropsko slikarstvo devetnaestog veka, anonimne muške i ženske figure, za koje prvi put u Krudsonovom radu poziraju njegovi prijatelji i rođaci, u gotovo zaleđenim pozama i zaustavljenom vremenu stvaraju misterioznu atmosferu ispunjenu napetošću između intimnosti i, reklo bi se češće, izolovanosti čije uzroke i posledice zaista može da domašta samo posmatrač sam. Izvedene u svim elementima gotovo do savršenstva, one su rezultat izuzetno preciznog rada prema detaljnom scenariju kao na filmskom setu, sa 15-članom ekipom, prema preciznim instrukcijama za „glumce“, koje prema rečima autora u suštini glase „dajte od sebe što manje“. Ako ikako možete, posetite do 8. oktobra

Utorak, 11. jul

Da me nije zaintrigirala inače veoma dobra izložba fotografija Sirija: Istraživanje sukoba ruskog fotografa i dobitnika najprestižnijih međunarodnih nagrada u oblasti dokumentane fotografije Sergeja Ponomareva, nikada verovatno ne bih zakoračila u ovaj muzej. A tamo prijatno iznenađenje – veoma interesantna, savremena i pozivna postavka o ratnim sukobima u kojima je učestvovalo Ujedinjeno Kraljevstvo, uključujući i Foklandska ostrva i Severnu Irsku, praćena izuzetno inteligentno koncipiranim i dobro dizajniranim i realizovanim suvenirskim programom i publikacijama.

Izuzetno popodne u razgovorima i šetnji svakodnevnim „stazama i bogazama“ Čelzija divne drugarice i kume Maje Korać Sanderson, profesorke sociologije na East University of London, u kojima se pored ostalog dotakosmo i sadašnjih efekata Bregzita na svakodnevni život: i ona i njen suprug Mark, univerzitetski profesor biofizike, tvrde, sigurna sam ne subjektivno jer to kažu i mnogi drugi, da se posledice još ne osećaju u dnevnom životu toliko koliko na radu univerziteta jer Bregzit već sada značajno smanjuje broj stranih studenata, kao i grantova za obrazovni i naučnoistraživački rad. Još jedna tužna opaska da je u blizini ovog lepog i otmenog kraja ona zgrada izgorela i odnela živote zbog nečije nepotrebne odluke o uštedi čitavih 5000 funti na materijalu.

Sreda, 2. jul

Za poslednji dan ostavljam glasovitu galeriju Serpentajn, okruženu ogromnim parkom, u kome se kao i u mnogim drugih većim parkova nalaze ligeštuli, ali je „dozvoljeno“ odmarati se, piknikovati, rekreirati se, jahati konje, pa i raditi na svim gotovo nepreglednim prostranstvima. U susret Najpopularnijoj ikad održanoj izložbi Grejsona Perija možete, ali ne morate, proći i pored memorijalne fontane i dečjeg igrališta u čast pokojne i od Britanaca voljene ledi Dajane. A na provokativnoj, za razmišljanje pozivnoj pa čak i opominjućoj izložbi vas čeka serija najnovijih radova (2016-2017) ovog autora koji kod gotovo svih posetilaca veoma različitog porekla i dobi, pa i naglašeno diversifikovanog seksualnog opredeljenja izazivaju razdraganost i osmeh. A radovi, izrađeni krajnje majstorski u tradicionalnim medijima – glazirana keramika, liveno gvožđe, printovi, tapiserije (velikog formata), najdalje do instalacije – sa svojim inskripcijama pitanja, najčešćih odgovora, slogana i fraza prigodnih u određenim (i svim) okolnostima i „novom kartografijom“ i podelom pojmova, kategorija, teritorija, vrednosti i oblasti savremenog života čikaju nas duhovito i ironijski da razmislimo o našim višestranim ličnim i društvenim identitetima i ulogama u (tom istom) savremenom trenutku.

A ispred galerije, arhitektonsko umetničko delo – svake godine drugačiji Serpentajn paviljon, mesto letnjeg opuštanja i brojnih društvenih i kulturnih događaja, koji su od 2000, na inicijativu tadašnje direktorke DŽulije Pejton-DŽons i arhitektkinje Zahe Hadid, ujedno i autorke prvog paviljona te godine, kreirali međunarodno priznati arhitekti i timovi, poput Libeskinda, Kolhasa, Balmona, Gerija i drugih izuzetnih autora, do ovogodišnjeg tvorca, Dieabedoa Fransisa Kerea, arhitekte iz Burkine Faso sa studijom u Berlinu. Svi oni u trenutku poziva nisu imali izgrađen objekat u Engleskoj. Za ovaj projekat, od osnivanja jedan od najočekivanijih i najposećenijih događaja na letnjoj kulturnoj mapi Londona, ne postoji javni budžet i paviljoni se realizuju u roku od 6 meseci uz pomoć raznovrsnih individualnih, privatnih i javnih sponzorstava i donatorstava.

Autorka je urednica u Kulturnom centru Beograda