„Do danas turbo-folk ima potpuno jasnu polarizaciju, ‘zna se’ šta je za muškarce, šta za žene“

Ninković je u svom radu navela pregled domaćih i regionalnih pesama u čijim tekstovima dominiraju motivi ženskog poniženja kao ultimativnog dokaza ljubavi prema partneru.

„Romantizacija ženskog poniženja kao ultimativnog dokaza ljubavi prema muškarcu, relativizacija, a katkad i promocija muškog nasilja u porodično-partnerskom kontekstu centralni je motiv u odabranih trideset šest pesama srpskih, hrvatskih, bosanskih i slovenačkih izvođača“, navela je Ninković u svom radu koji analizira pesme nastale od početka osamdesetih do danas.

O uzroku takvog ophođenjenja prema ženama u domaćoj popularnoj muzici za Danas govori Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra. Ona primećuje da to nije samo „lokalna“, regionalna pojava, već da takvi narativi postoje i u popularnoj svetskoj muzici.

Prema njenim rečima, takav sadržaj možete naći u malo suptilnijoj formi u umetničkim proizvodima svih vrsta: književnosti, poeziji u filmovima osobito, a pre svega u muzici. Kako kaže, taj diskurs je u određenim periodima više naglašen, a to što ga mi trenutno posebno zapažamo ima veze sa porastom desnog i konzervativnog političkog talasa.

– Mi smo trenutno globalno u takvom jednom diskursu konzervativnog, desnog, radikalno hrišćanskog i fundamentalnog talasa koji inače udara na sva ženska prava, pa onda nije čudno što muzika i druge umetnosti sadrže takve poruke. Momentalno postoji snažan udar na reproduktivna ženska prava, a to je očigledno povezano i nije ništa novo. Period o kome je studentkinja pisala (od osamdesetih do danas) za Srbiju i region se vezuju sa ozbiljnim nacionalističkim, tradicionalističkim i retrogradnim nastojanjima, koji su se doista pojavili osamdesetih godina. Oni su bili priprema za raspad države, za ratove – primećuje ona.

Kao primer navodi pad kvota žena u parlamentima početkom devedesetih i ranije, koja su u komunističko vreme bila rezervisana za učešće žena i mladih osoba u političkom životu. Ignjatović objašnjava da su takvi tekstovi u popularnoj muzici tog perioda posledica želje da se rat opravda i podstakne nacionalizam i ratničko raspoloženje, što je uvek povezano sa muževnošću. Tako su i pesme smišljane da naglase rodne uloge muškarca kao heroja – agresivnog i nasilnog i žena koje su im odane do smrti.

– Romantizacija partnerskog i emotivnog odnosa, to da žene mogu da istrpe bilo šta i da žele da istrpe sve zarad ljubavi nije nešto što bi žene same od sebe zapravo stvorile ili što je njihov stav. To je nešto što kultura upisuje devojčicama i dečacima od rođenja, preko svih kulturnih proizvoda, od čarapica i pidžamica pa preko dečijih pesmica i priča, bajki… Tako dolazimo i do popularne muzike. Do danas turbo-folk ima potpuno jasnu polarizaciju ženskih i muških uloga i stereotipa: „zna se“ šta je za muškarce, šta za žene – dom i deca. To je nešto očekivano, što se proizvodi onda kad to politici odgovara, i što se pojačava kada politici odgovara. Čak sam i sigurna da proizvodnja vrste muzike i zvezda, toga ko je popularan, nije slučajna – zapaža Ignjatović.

Prema njenim rečima, ne samo da su poznate zvezde u određenim momentima pevale muziku sa mizoginim tekstovima, već su neke od njih i svojim životom to pokazivale.

– Zvezda je Ceca Ražnatović, a ona je tu filozofiju u potpunosti i živela i pevala, zato što je trebalo normalizovati i takvu vrstu uloge muškarca i žene, i nisam sigurna da njena popularnost nije proizvedena, tj. da ona nije politički proizvođena i podržavana. Nama su sklanjani određeni muzički sadržaji, i taj javni sektor i oni koji imaju uticaj na to šta mi gledamo i slušamo je podržavao i forsirao takvu muziku, jer nam je takav sadržaj bio potreban kako bi se stvorila određena atmosfera u društvu – konstatuje Ignjatović.

Ona zaključuje da pesme nisu popularne samo zato što ih publika bira već zato što se ukus proizvodi i forsira, kako biste mogli odgajiti generacije kojima je normalno nešto što zapravo ne može biti poželjno stanje stvari.