Do sada primio blizu 600 penzija

– Poslednja služba bila mi je u kasarni u Petrovcu na Mlavi. Kada je 1964. godine rasformiran puk mlađe starešine premeštene su u garnizon u Požarevcu a ja kao stariji i učesnik NOB-a, gde sam u borbi bio i ranjen, penzionisan sam. Kao mlad penzioner vratio sam se na selo kod roditelja i počeo da se bavim poljoprivredom. Sa suprugom i roditeljima radio sam na poljoprivredi gde smo uzgajali kukuruz, pšenicu i detelinu za ishranu stoke. Iako penzioner bio sam u punoj snazi i uspeo sam da stvorim uzorno domaćinstvo. Godinama smo bili najbolji u Šetonju po prinosima kukuza , pšenice, uzgoju svinja i krupne stoke.i mnogi su dolazili po savet kako to i oni da učine. Sano do pre par godina imao sam najbolje krave mlekulje u Šetonju ali od kako mi je supruga, pre dve godine umrla, prodao sam ih jer ne mogu sam da radim. Sada gajim živinu i letos sam svakodnevno imao po 30 jaja. Nije istina da se od poljoprivrede ne može živeti. Ko hoće da radi može lepo i pristojno i od nje da živi. Za neki veći rad više nisam i sada živim od penzije koja iznosi 45.000 dinara mesečno – priča Dušan u porodičnoj kući njegovih roditelja staroj više od jednog veka, u kojoj i on živi mada je sagradio novu.

Iako je zašao u 90. godinu života još uvek se kreće, pamćenje ga dobro služi i seća se svih trenutaka iz prohujalih devet decenija. Naročito su mu drage uspomene dok je bio u vojsci i službovao po raznim mestima bivše Jugoslavije. Seća se i aprila 1945. godine kada je bio ranjen u selu Vlaška Mala u Bosni u borbi sa ustašama.

– Ustaše su bile dobro utvrđeni u bunkerima, a mi smo imali zadatak da bunkere osvojimo. Po nama oni su pucali iz mitraljeza, a njihovi borci vikali „hvataj i kolji“. U jednom trenutku metak me je pogodio u nogu, srećom u mišić i ja sam tri kilometra trčao da bi mi bila ukazana pomoć. Bilo je strašno ali na sreću nisam iskrvario. Posle lečenja u Sremskim Karlovcima JNA me je slala u razne škole na usavršavanje i službu. Bio sam u Nišu, u mornarici u Herceg Novom, u Puli, u Rogoznici u Dalmaciji između Šibenika i Splita, u Šentilju u Sloveniji, Ćupriji i Petrovcu na Mlavi odakle odlazim u penziju nakon rasformiranja puka. Bio sam i na Brionima u obezbeđenju gde je bilo zaista lepo, ali mi se nije dopadalo što smo morali da se skrivamo da niko ne primeti da tu ima vojske – naglašava Dušan.

U ormaru u novoj kući čuva uniformu majora u kojoj hoće da bude sahranjen. Na zidu je okačena i velika, uramljena fotografija Josipa Broza Tita. U vitrini su knjige i Vojna enciklopedija. Kazuje da je ponosan na svoje roditelje iako mu je otac bio četnički komandant sela, a posle Drugog svetskog rata bio prvi čovek u Šetonju 14 godina.

Oca mi nisu streljali partizani jer je bio pošten čovek i nije ruke uprljao ničijom krvlju. I ja sam se trudio da budem pošten i pravičan čovek. Nikada nisam ni lagao, izuzev ponekad suprugu kada bih išao u švaleraciju – kroz smeh se priseća deda Dušan.

Njegov komšija Dragi Obradović dodaje da je deda Dule vredan i retko pošten čovek i da u selu gotovo da nema čoveka kome nije na neki način pomogao, mada ima ljudi koji mu novac ni do danas nisu vratili. Dragi priča da Dule voli da se druži i ujutro da popije po jedan viski i da je šteta što nije imao dece.

– Tu u selu sada sam posinio jednoga i dao sam mu sve što imam, imanje, kuću i plac, stan u Beogradu, 1.500 evra, 10 velikih i 40 malih dukata. Za sebe sam sagradio i grobnicu u kojoj želim da me sahrane u uniformi majora. Grobnica je od mermera i u nju sam uložio 25.000 maraka – priča Dušan ali ne veruje da će skoro biti unet u nju.

Prvi u selu kupio fiću

Dušan priča da je još daleke 1960. godine kupio fiću od novca dobijenog za dnevnice provedene na poligonu.

– Bio sam dva meseca na jednoj visoravni sa vojnicima i za to sam na ime dnevnica dobio 700.000 dinara. Odlučim da za taj novac kupim „fiću“ ali kako nije bilo dobvoljno, jer je koštao 800.000 dinara, pomogla mi je i majka koja je prodala kravu i dala mi pare – kaže Dušan.