Do savršenstva izrežirano „krunisanje“ Aleksandra Vučića: Deset godina od hapšenja Miroslava Miškovića

Sva dostupna mehanizacija bila je angažovana na čišćenju puteva, ali pomoći nije bilo. Čak je i tadašnji premijer Ivica Dačić javno korio nadležne: „Ako ja mogu da se vidim sa Tačijem, valjda i vi možete da očistite sneg“. Razmatrala se mogućnost uvođenja vanrednog stanja.

Ipak, kroz sav taj kijamet, u zoru 12. decembra dva tamno zelena policijska džipa marke Micubiši popela su se do Dedinja. Prema verziji događaja koju su objavili tabloidi, obezbeđenje vile ispred koje su se zaustavila vozila obavestilo je šefa da je policija došla.

Iznenađenje na njegovom licu preraslo je u nezadovoljstvo, kada su mu inspektori Uprave kriminalističke policije rekli da su došli da ga privedu. Nezadovoljstvo je eskaliralo u napade besa, kada mu je rečeno da protokoli nalažu da može da se obuče, ali isključivo u pratnji inspektora. Za lisicama nije bilo potrebe.

Ovako je uhapšen Miroslav Mišković, vlasnik kompanije Delta, čovek koji je kroz čitav tranzicioni period važio za „najbogatijeg Srbina“. Sada znamo – bila je to do savršenstva izrežirana predstava.

Scenario koji se zbog svoje efikasnosti i danas koristi, tada je prvi put upotrebljen. Najpre je građena tenzija.

Mediji su, sinhronizovano, objavljivali seriju tekstova insinuirajući da je Mišković umešan u brojne kriminalne radnje i da je tužilaštvo konačno počelo da razmotava to klupko. Pisalo se o malverzacijama oko privatizacije Luke Beograd, o izgradnji stanova u naselju Belvil i tobožnjoj saradnji sa Darkom Šarićem, o spornoj konverziji zemljišta jedne od Miškovićevih kompanija…

Traganje za krivcima

Upravo je 2012. godina bila posebno plodna za plasiranje te vrste tekstova. Nakon snažnog udara svetske ekonomske krize, srpska privreda je tek polako dolazila k sebi. Desetine hiljada poslova bilo je izgubljeno, pad standarda vidljiv golim okom. U javnosti se iskristalisao stav da su za ovu situaciju pretežno odgovorne kriminalne privatizacije koje su, umesto da ožive proizvodnju, dovele samo do pljačkanja državne imovine. Odgovornost za ovakvu situaciju, prema dominantnom stavu, delilii su političari i privrednici. Politička cena plaćena je u proleće 2012. godine kada je Demokratska stranka izgubila parlamentarnu većinu, a Boris Tadić mesto predsednika Srbije. Ipak, želja za kažnjavanjem krivaca se i dalje osećala u vazduhu.

Medijski pritisak oko Miškovića se stezao u nedelji pre hapšenja, kada je dva puta saslušavan u UKP-u. I dalje se više spekulisalo, a manje znalo, zbog čega se sumnjiči. A onda je usledilo hapšenje.

Osim opisa Miškovićeve iznenađenosti i uvređenosti, medijski izveštaji bez izuzetka, imali su u sebi i jednu, ključnu rečenicu. Naime, Mišković je, navodno, u napadu besa između ostalog rekao i da „Vučić sigurno neće dočekati gostovanje na RTS-u“.

Bio je to povod za prvu kampanju koja za cilj ima da ubedi građane Srbije da je bezbednost Aleksandra Vučića ugrožena. Po receptu koji je u godinama koje slede primenjen nebrojano puta, najpre su istaknuti predstavnici Srpske napredne stranke zavapili nad Vučićevom ugroženošću. U ovom slučaju istakao se mladi predsednik Narodne skupštine Nebojša Stefanović koji je javno od policije zatražio da se osigura Vučićeva bezbednost. Tadašnji načelnik UKP-a Rodoljub Milović je saopštio da, ako je Mišković izjavio to što se tvrdi, onda je to „praktično potvrda nekih saznanja kriminalističke policije da zaista jeste ugrožena bezbednost potpredsednika Vlade“. Ironično, ali dve godine kasnije Milović će biti smenjen upravo pod nikada dokazanim optužbama da je učestvovao u Vučićevom prisluškivanju. Šest godina nakon toga, pod istim optužbama, iz MUP-a će biti sklonjen i Nebojša Stefanović.

Sam Vučić je u danas veoma prepoznatljivom tonu povodom tobožnjih Miškovićevih reči, izjavio: „Iz policije su mi preneli šta je gospodin Mišković, valjda u besu rekao. Teško trpim i ovo obezbeđenje tako da me to previše ne zanima. Mnogo mi je važnije da u Srbiji ne postoje zaštićeni i nedodirljvi“.

Malo ko je tih dana objavio pojašnjenje Miškovićevih branilaca da njihov klijent uopšte nije pretio potpredsedniku Vlade, već je rekao da Vučić ne bi mogao da se pojavi na RTS-u te večeri, a da ga prethodno nije uhapsio.

Preuzimanje vlasništva

Osim što je poslužila kao motiv za brojne funkcionere da izraze zabrinutost za Vučićevu bezbednost, Miškovićeva navodna pretnja imala je u medijskoj interpretaciji još jednu bitnu ulogu. Naime, insistirajući na ovoj verziji događaja mediji su nedvosmileno ukazali na to ko je odgovoran za hapšenje najbogatijeg građanina Srbije.

To nije bio ni tadašnji tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević, ni direktor policije Milorad Veljović, pa ni ministar unutrašnjih poslova i predsednik Vlade Ivica Dačić. Za medije, a ubrzo i građane, hapšenje Miroslava Miškovića bila je isključivo zasluga Aleksandra Vučića.

Mediji su do ovog zaključka došli iako Vučić formalno nije mogao, pa ni smeo, da ima ikakvu ulogu u istrazi Miškovićevog poslovanja. On je tog decembra 2012. godine obavljao funkciju ministra odbrane i potpredsednika Vlade Srbije. Stvarnu moć, međutim, crpeo je iz pozicije sekretara Saveta za nacionalnu bezbednosti i činjenice da je bio predsednik Srpske napredne stranke, većinskog partnera u Vladi.

Ipak, šest meseci nakon što su socijalisti i naprednjaci formirali skupštinsku većinu, Aleksandar Vučić je i dalje važio za trećeg čoveka u državi. Veću moć, pa i popularnost uživali su predsednik Srbije Tomislav Nikolić i predsednik Vlade Ivica Dačić. Kod Vučića je, međutim, bila vidljiva energija i ambicija koja je ovoj dvojici nedostajala.

A ako su se promene u odnosima moći nazirale pre Miškovićevog hapšenja, one su postale očigledne nakon što se vlasnik Delte našao iza rešetaka. Nekoliko dana od hapšenja već su počele spekulacije o vrtoglavnom rastu Vučićevog rejtinga. Nije bilo potrebno mnogo pre nego što su ove spekulacije dobile i empirijsku potvrdu – ispitivanja javnog mnjenja su pokazala da je Vučić postao ubedljivo najpopularniji političar u zemlji, nadmašivši Nikolića i Dačića, ali i sam SNS. Ubrzo je počelo da se govori i o vanrednim izborima koji bi registrovale ove tektonske promene na političkoj sceni, međutim na njih se čekalo do 2014. godine. Navodno, nije želelo da se stane sa reformama. Verovatnije je da se čekalo da se vidi koliku cenu će platiti potpisnik Briselskog sporazuma Ivica Dačić.

U celom ovom procesu Vučić nije imao pasivnu ulogu. Naprotiv, odmah je preuzeo vlasništvo nad Miškovićevim hapšenjem, krećući u ofanzivu. Na prvoj konferenciji za medije nakon hapšenja, Vučić je rekao da su došli do informacija da je više političara, među kojima i neki ministri, od Miškovića primalo između 30.000 i 50.000 evra mesečno. Vučić nije želeo da imenuje političare koji su navodno primali novac, ostavljajući ostatak političke scene da se pravda pred očima javnosti.

Od senzacije do servisne vesti

I iako hapšenje predstavlja vrhunac medijske kampanje, u krivično-pravnom smislu ono je predstavljalo početak dugog puta do pravosnažne presude. Nakon brojnih medijskih spekulacija Miroslav Mišković bio je optužen za zloupotrebu službenog položaja, time što je finansijskim malverzacijama izvlačio novac iz brojnih putarskih preduzeća. U suštini, istraga protiv Miškovića naslonila se na istragu protiv Mila Đuraškovića, vlasnika Nibens grupe, čijim poslovanjem u kruševačkoj fabrici maziva FAM se tužilaštvo već godinu dana bavilo. Pored Miroslava Miškovića i Đuraškovića, uhapšeni su bili i Miškovićev sin Marko, kao i niz drugih osoba.

Miroslav Mišković će narednih sedam meseci provesti u pritvoru, a biće pušten tek nakon što je položio jemstvo od 12 miliona evra, kao garanciju da neće pobeći.

Do početka suđenja, fokus medija se u znatnoj meri povukao sa slučaja Mišković. Kako je odmicao sudski postupak, o predmetu se sve manje pisalo i govorilo. Tek retki su zabeležili zanimljive detalje poput zahteva suda od parlamentarnog odbora da protumači zakon kako bi moglo da donese presudu ili sklanjanje sudije koji je Miškoviću privremeno vratio pasoš kako bi mogao da otputuje na službeni put.

Isto tako je malo ko zabeležio da je Mišković oslobođen za delo zbog kojeg je i bio uhapšen, a osuđen za naknadno dopisano delo da je pomagao svom sinu da utaji porez. Mnogo više je bilo onih koji su preneli da je prvostepeno osuđen na pet godina, od onih da je ta presuda kasnije ukinuta.

Najzad, u februaru ove godine Apelacioni sud u Beogradu je preinačio i drugu osuđujuću presudu protiv Miškovića i zaključio da nema dokaza da je počinio krivično delo za koje je bio optužen. Ono što je počelo kao prvorazredna medijska senzacija okončalo je kao servisna vest. Između hapšenja i pravosnažne presude prošlo je više od devet godina.

Srbija u kojoj je Mišković uhapšen u mnogo čemu se razlikuje od Srbije u kojoj je oslobođen. Ipak, jedna stvar je ostala nepromenjena, rejting Aleksandra Vučića se više nije vraćao među prosek. Njegov ugled, konzerviran medijskim monopolom, postao je imun na političke promene i brojne afere. To je važilo i za slučaj Mišković koji mu je i poslužio kao odskočna daska za potpunu kontrolu društva.