Dobar dan, Veliki Brate!

Ranije je, u okviru afere Snouden, otkriveno da su Amerikanci godinama prisluškivali razgovore nemačke kancelarke Angele Merkel, kao i druge političare iz mnogobrojnih država sveta. I šta onda? Pa ništa. Niti su oni čuli nešto što ranije nisu znali, niti je javnost u svetu saznala nešto novo. Svi prisluškuju sve… To je bar jasno. Dokle ide totalna kontrola rečito je pokazao Edvard Snouden. Vest bi bila da su države prestale da prisluškuju jedna drugu. Ali dobro, očito je da nepoverenje između država postoji. I da je prisluškivanje standardna praksa. I da se svi prave ludi. Ali dobro, to je već diplomatija.

Jedan poznanik mi je pre par godina pričao kako je morao da napusti Holandiju, jer ima toliko kamera i da se osećao kao da je pod stalnom prismotrom. Tada sam mislio da preteruje, a sad ga u potpunosti razumem. Nije prijatno saznanje da si stalno nekom „na oku“, iako nisi ništa uradio, niti to planiraš. Slično je i u Velikoj Britaniji, konkretno u Londonu. Skoro da nema ćoška koji nije pokriven kamerama. Da li je to smanjilo kriminal? Ni slučajno. Ostao je na istom nivou, samo se osećanje neslobode povećalo.

Tu opet dolazimo do moje omiljene teze o postojanju demokratije, odnosno o njenom nepostojanju i o žešćoj zabludi današnjeg čoveka da je slobodan. Ma koliko države trubile o tome da su demokratske i da poštuju ljudska prava, ne postoji država koja svoju moć ne bazira na sili – vojsci i policiji, tajnim službama… Jer demokratija koja se brani silom i nije demokratija, kao što ni demokratija nije totalna kontrola stanovništva. A sve države teže tome. Priznavale to ili ne. Uostalom, pitajte bilo kog političara neke velike sile da li bi se odrekli nuklearnog arsenala. Odgovor pogađate – nuklearne bombe nam trebaju da branimo demokratiju i čuvamo mir u svetu?!

Verovatno najefikasnija tajna služba u kontroli građana bila je rasformirana istočnonemačka tajna služba – Štazi. I to ne toliko zahvaljujući potpunu neverovatnim metodama rada – praćenje na osnovu mirisa, recimo, nego zahvaljujući mnogobrojnim dojavama stanovništva. Dojava je bilo toliko da su čak pre ujedinjenja sa SR Nemačkom prestali da ih proveravaju. Drugi izvor informacija bila je saradnja. Računalo se da je Štazi svojevremeno imao 95.000 službenih i 200.000 neslužbenih špijuna, odnosno da je od 17 miliona istočnih Nemaca u proseku svaki 50. stanovnik DDR-a radio za Štazi. Dobrovoljno ili ne, ali bilo je i slučajeva da građani odbijaju saradnju.

Ali dobro, svet je danas takav – zaslepljen raznim „androidima“, aplikacijama, Fejsbucima, Tviterima, mejlovima… Zanimljivo je da uređaji sa operativnim sistemom „Android“ mogu da budu pretvoreni u mikrofone bez dozvole i znanja vlasnika. Doduše, kriminalci koji su pohvatani proteklih godina uhvaćeni su baš zahvaljujući modernim tehnologijama – mobilnim telefonima i ukrštanjem podataka sa baznih stanica. Čak su i mediji počeli da zloupotrebljavaju tehnologiju. Setite se samo afere sa britanskim tabloidom Dejli mirorom, koji je prisluškivao telefone javnih ličnosti, političara, muzičara, glumaca… Ne bez razloga, tajne službe se danas vraćaju pisaćim mašinama i operativnom radu na terenu, sa ljudima.

Moj omiljeni britanski strit-art umetnik Benksi nacrtao je na zidu iza telefonske govornice u Londonu sjajan grafit. Tri mračna tipa u kišnim mantilima, sa šeširima i tamnim naočarima okružili su govornicu i drže nekakve mikrofone uperene na nju, u nadi da će čuti neki tajni razgovor. Grafit je neki „ljubitelj“ umetnost nedavno delimično oštetio. Valjda nije mogao da podnese svest o tome da je sve što se govori pod kontrolom nekog nepoznatog.

Gde smo mi u celoj ovoj priči? Stanovnici Srbije na neki način mogu da budu spokojni, jer se u Srbiji iovako sve zna. I ko šta radi, ko s kim šta mulja, ko je koga zaposlio u državnoj službi i kome je ko dolazio na slavu, rođendan… Nama ne trebaju kamere i prisluškivači. Sami sve otkrijemo. Jedino nismo u stanju da objasnimo sami sebe i svoje postupke. Ali možda ćemo jednom i to uspeti zahvaljujući tabloidima.

Autor je urednik dodatka Pravo