Dobar sused – loš sused: Priča o čeličnom otporu industriji čelika na Balkanu

U saradnji sa kolegama iz Bosne i Hercegovine, Danas donosi priču o čeličnom otporu industriji čelika na Balkanu – Dobar sused – loš sused.

„Nije ljudi sve u parama. Pare brzo dođu i nestanu, ali život nam je potreban. Kad dođete u pozne godine vi ćete tek onda biti svjesni gdje ste radili i šta vas je spopalo. Ali mlad čovjek uglavnom to ne razumije. Čuvajte se,“ poručuje jedini preostali živi pripadnik svoje generacije radnika Koksare/GIKIL-a, penzioner Mesud Mehić.

Njegove reči podcrtava i ovih dana potvrđena optužnica Tužilaštva Tuzlanskog kantona protiv bivših članova Nadzornog odbora i menadžmenta u Global Ispat koksnoj industriji Lukavac. Pramoda Mittala i još sedam osoba tužilaštvo tereti za privredni kriminal vredan 66 miliona konvertibilnih maraka (33 miliona evra).

Mesud Mehić iz Lukavca, okolina Tuzle, čitav svoj životni vek proveo je uz lukavačku Koksaru. Kao dečak rastao je i igrao se uz žicu ove fabrike, kao mlad čovek zapošljava se u Koksno hemijskom kombinatu (KHK-Koksara) i penziju zarađuje u ovoj fabrici, današnjoj kompaniji GIKIL.

Ipak, malo je mesta za radost, kaže Mehić, jer jedne generacije kompletne, nema. „Ja sada kad prođem kroz Lukavac, bez obzira što je KHK nekada imao 3.000 radnika, ne mogu naći tog nekog svog iz GIKIL-a, odnosno KHK-a, da se s njim pozdravim, da se s njim ispričam. Nestalo je ljudi, jednostavno jer su pomrli. I ja imam podosta godina i eto nekakvim slučajem ja sam se sačuvao.“

Više decenijska izloženost toksičnim materijama tokom rada u koksari bitno je uticala na zdravlje i kraći životni vek Mesudovih kolega.
Donedavni suvlasnici lukavačke koksare kao i još uvek aktuelni vlasnici železare u Zenici dolaze iz indijske porodice Mittal, čije bogatstvo Forbs procenjuje na 17.2 milijarde dolara.

Kompanije u vlasništvu ove porodice važe za najvećeg proizvođača čelika na svetu, posluju u šezdeset zemalja sveta i zapošljavaju oko 320.000 ljudi. Poslovanje porodice Mittal prate brojne afere i kontroverzne operacije.

Prekomerno zagađenje iz železare u vlasništvu njegovog brata, čeličnog magnata Lakšmija Mittala, u Zenici je proizvelo najveće proteste eko aktivista u istoriji Bosne i Hercegovine, nezadovoljstvo radnika uslovima rada i kontinuiran pritisak civilnog sektora na kompaniju od koje se bezuspešno zahteva primena najboljih raspoloživih tehnika u proizvodnji.

U Lukavcu u Bosni i Hercegovini, prisustvo porodice Mittal povezuje se sa skandalom koji je izazvalo hapšenje Pramoda Mittala. Tužilaštvo Tuzlanskog kantona između ostalog ga tereti za nezakonito izvlačenje 21 miliona konvertibilnih maraka (10,5 miliona evra) iz lukavačkog GIKIL-a. Nakon što je osigurao kauciju od milion evra, Pramod Mittal pušten je iz pritvora u Tuzli i od tada je nedostupan organima gonjenja.

S druge strane, i jedno i drugo preduzeće, godinama su bili najveći bh. izvoznici i investitori sa naklonošću bh. vlasti. Sličan je odnos srpskih vlasti prema kineskoj kompaniji Hestil Srbija ajron i stil, odnosno „HBIS grupa Srbija ajron i stil d.o.o. Beograd” koja je vlasnik železare u Smederevu, tvrde naši sagovornici.

Zoran Stojanović iz Radinaca, okoline Smedereva, koji preko 30 godina živi u tom kraju kaže da građani nemaju ništa protiv kineske fabrike, čak smatraju da ona treba da posluje jer zapošljava nekoliko hiljada ljudi, te da mnoge porodice zavise od rada kompanije. Meštani su čak i za to da se tamo zaposli još 10.000 radnika, ali pod uslovom da kompanija uvede ekološke standarde protiv zagađenja okoline, jer kako ističe Zoran, situacija po pitanju zagađenja je katastrofalna.

– Počev od krovova sve je nepridodno, crepovi nisu crvene, nego crne boje, beton i safalt u dvorištu nije siv, nego crn i to što napada i oboji površinu se jako teško pere. Ispuštaju se i razni otrovi, pogotovu noću. Prozore zatvaramo i ne smemo da izađemo napolje. Ne postoji situacija da mi izađemo napolje… U nekoliko slučajeva zvali smo i Republičkog ekološkog inspektra, on je dolazo na lice mesta, ali čovek kao da je nemoćan. Pada crna i crvena kiša, crno nešto masno, neko sivilo… Uglavnom se oseća, ima miris. Smrdi na barena jaja i spaljene kablove. Redovno ispuštaju gasove koji štipaju za grkljan… Zatvaramo se unutra – priča Zoran.

Upitan da li je od dolaska Hestila u Smederevo do danas došlo do bar ikakvog pobolšanja, s obzirom da su iz kompanije izlazili sa izjavama da ulažu veliki novac u zaštitu životne sredine, Stojanović odgovara odrečno, i dodaje sve je gore i gore.

– Nije, sve je gore i gore. I to se drastično vidi. To zagađenje se vidi. Možda su to oni pričali za neke režimske novine… Jedno od odgovorinih lica – Ljubica Drejk, izjavila je da su 300. miliona eura ili dolara navodno uložili u očuvanje okoline, ali mi nikakvog boljitka ne vidimo, apsolutno ništa, sve je gore i gore, – pojašnjava Zoran.

On ističe da su građani sa pokretom Tvrđava podneli krivičnu prijavu protiv Hestila, i da se oni/ građani neće predati.

– U slučaju da ništa ne uradimo u Srbiji, spremni smo da idemo u Strazbur da tražimo ljudska prava. Spremni smo da prodamo nešto svoje da unajmimo advokata, samo da dobijemo pravo na zdrav i čist vazduh – zaključuje Zoran Stojanović.

Nikola Krstić iz pokreta Tvrđava kaže da je motiv njihove borbe zaštita zdravlja njih i njihovih porodica, kao i njihovih sugrađana koji su pogođeni ovim trovanjem.

– Direktno je pogođeno 10.000 ljudi u okolini železare (Radinac, Ralja, Vranovo), ali i svih 100.000 koji žive u Smederevu. Radi se o ekološkoj katastrofi i zato smo podneli krivičnu prijavu protiv kompanije HBIS i petoro ogrovornih direktora. Postupak je u istražnoj fazi – ukazuje Krstić.

Prema njegovim rečima, Smederevo je grad koji je u zvaničnom državnom izveštaju o kvalitetu vazduha svrstan u treću (poslednju) katergoriju, koja se tiče prekomerno zagađenog vazduha. Sve tri merne stanice državnog monitoringa pokazuju prekomerno zagađenje – Radinac pored Železare 148 dana prekoračenja zagađenja PM10 česticama, stanica Carina 121 dan, i stanica Centar 77 dana prekoračenja. Zakonski limit na godišnjem nivou je 35 dana – navodi Krstić.

Na zvaničan mail HIBS-a poslali smo mail sa molbom za razgovor o temi zagađenja životne sredine, nismo dobili odgovor.

Na zvaničnom sajtu HBIS-a pod poljem „Zaštita životne sredine“ stoji sledeći tekst: „Briga za životnu sredinu je jedna od naših osnovnih vrednosti. Predstavlja sastavni deo načina na koji poslujemo i ličnu odgovornost svakoga od nas. Ova odgovornost od nas zahteva da poštujemo sve zakone i propise o zaštiti okoline kao i politike, prakse, postupke i inicijative o zaštiti životne sredine.

Teška industrija na jugu Evrope i njihovi taoci – građani

Zenička železara, koja je 70-ih i 80-ih godina zapošljavala oko 22.000 ljudi, bila je simbol munjevite urbanizacije radničkog grada. Priča u Lukavcu počinje 1952. godine, kada je s radom počeo Koksno-hemijski kombinat kao jedina koksara u Bosni i Hercegovini. Građena je i planirana za šire tržište bivše zajedničke države Jugoslavije.

Osim Željezare Zenica, KHK je koksom snabdjevao i Železaru Smederevo, svog stalnog poslovnog partnera. U ratovima koji su se vodili 90-tih godina prošlog vijeka u bivšoj Jugoslaviji, lukavačka koksara prestaje s radom i ponovo se pokreće završetkom rata.

Živeti pored fabričkih pogona znači svakodnevno trpiti dim i prašinu iz fabrike. Iako su stručnjaci lokalno stanovništvo upozoravali da ne uzgaja povrtne kulture u naseljima uz fabričke pogone, suočeni sa lošim materijalnim stanjem i neretko sa obavezom da plaćaju skupocena lečenja, oni to i dalje čine.

– Mi sadimo, moramo. Svi nam kažu da to ne smijemo, prinuđeni smo! – kaže Azra Okan iz naselja Gradišće, dodajući da su zbog prašine iz fabrike meštani navikli da suše veš u kućama.

Devla Kahrić živi u radničkim barakama u mestu Tehnika Lukavac. Pogled s njenog prozora je pogled na dimnjake i plamenike Koksare. Prozore, kaže Devla, nikada ne otvara zbog smrada i smoga iz Koksare. Oseća posledice po zdravlje, ima gušenja, ne može da diše i nema vazduha.

– Ovoliko aerozagađenje na Zapadu sigurno ne bi prošlo. Rijeka Bosna pored fabrike je crvena, žuta, zelena…, to su dugine boje – ilustruje Sead Skomorac situaciju u Tetovu. Njegovoj maloletnoj ćerki je dijagnostikovan hronični bronhitis.

I Devlin komšija, Husein Delić navodi da je stanje katastrofalno, pogotovo ujutro. Delić je penzioner, otac troje dece, čija je supruga bolesna. Smatra da magla i smog iz Koksare utiču i na mlade i stare i da je dosta ljudi zbog toga obolelo.

Hanka Mehić živi u lukavačkom naselju Ahmići iznad GIKIL-a, u kući sa baštom prepunom cveća, crnog od gareži iz Koksare.

– Pedeset godina živim ovdje i kažem mužu sad bi se odselila, nije bitno gdje, samo radi koksare – ističe. Hanka je srčani bolesnik, sa ugrađenim pejsmejkerom. Kao komšinica GIKIL-a prinuđena je da živi sa zatvorenim prozorima s pogledom na GIKIlL i na garež koji kao sneg pada na procvetalo cveće i voće.

U Izveštaju Svetske banke o kvalitetu vazduha u BIH se navodi da oko 3.300 ljudi u BiH umire prerano svake godine samo kao rezultat izloženosti zagađenosti vazduha.

Broj umrlih više je nego dvostruko veći nego u severnoj Makedoniji (1.600 smrtnih slučajeva) i više od četiri puta više nego na Kosovu (760 smrtnih slučajeva). Ova analiza pokazuje da se 9 odsto ukupnog godišnjeg mortaliteta u BiH može pripisati zagađenom vazduhu.

Na području Tuzlanskog kantona, koji broji 13 gradova i opština, najveći broj obolelih i umrlih od različitih tumora, cirkulatornih oboljenja i oboljenja disajnih puteva beleži se u Lukavcu, Tuzli i Živinicama. U procentima to je više od 55 odsto ukupno umrlih na području Tuzlanskog kantona u periodu između 2016. – 2019. godina pokazuju podaci „Studije o uticaju kvaliteta vazduha na zdravlje opšte populacije stanovnika Tuzle, Lukavca i Živinica“, koju je uz podršku Švedske uradio Centar za ekologiju energiju Tuzla na osnovu podataka Zavoda za javno zdravstvo Tuzlanskog kantona.

Prema zvaničnim dokumentima smederevskog Doma zdravlja koji su im dostavljeni, Smederevo je 2011. imalo 1.760 aktivnih slučajeva malignih oboljenja, a 2019. čak 6.866 aktivnih slučajeva, što je rast od četiri puta, za šta oni osnovano sumnjaju da ima veze sa zagađenjem vazduha, vode i zemljišta u Smederevu.

Protesti, borbe i porazi

U poslednjih 15 godina zabeleženo je osam protesta građana Smedereva zbog zagađenja. Do 2018. bili su uglavnom protesti meštana okolnih sela oko železare, a 2018. godine Pokret Tvrđava organizuje prvi protest sa oko 200 prisutnih.

– Tada smo zbog zagađenja blokirali put i prugu ispred železare. Drugi protest je pokret organizovao u avgustu 2020. kada je blokirao luku koju koristi HBIS u centru grada, i tada se okupilo oko 500 nezadovoljnih građana. Zahtevi su uglavnom bili usmereni ka tome da stane zagađenje, da se stane sa neadekvatnim odlaganjem šljake, i da se puste u rad merne stanice, što je jedino ispunjeno, jer smo sa ta dva protesta uspeli da dobijemo dve nove merne stanice (Radinac i Carina) – kaže Krstić.

Najveće ikad eko proteste u Bosni i Hercegovini organizovalo je udruženje Eko forum, osnovano kao reakcija na pokretanje integralne proizvodnje čelika u zeničkoj železari, koje nisu pratile odgovarajuće mere zaštite okoline. Od te 2008. godine zagađenje zraka počelo je da raste i Zenica je ponovo postala talac industrijskog razvoja.

Zakon o zaštiti okoliša Federacije BiH koji je stupio na snagu 2003. uveo je sistem okolinskih dozvola što je kompaniji ArcelorMittal u Zenici nametnulo obavezu da u roku od pet godina prilagodi emisije novim propisima. Posao oko prve dozvole je kasnio tri godine.
Godinu dana nakon protesta, u decembru 2013. godine, koncentracije sumpor-dioksida pokazale su trostruko povećan dozvoljeni satni prosek. Prvi put je na nivou grada proglašena epizoda uzbune, a preduzete mere odmah su dale rezultate. Inspekcijske kontrole u pogonima ArcelorMittala, tada a i inače, rezultiraju simboličnim kaznama za zagađivača.

Na zahtev kompanije, najskuplji projekti iz okolinskih dozvola često su odgađani ili ukidani. Deponija metalurškog otpada koju je kompanija koristila, sve do 2022. nije ušla u sistem dozvola. ArcelorMittal sve do okolinske dozvole iz 2022. nije ni planirao uvesti merenja emisije kancerogenih čestica poput benzena i benzoapirena, niti je uloženo u mere smanjenja emisija ovih jedinjenja iz pogona Koksare.

Federalno ministarstvo okoliša i turizma je krajem 2018., u odgovoru Eko forumu navelo da je za godinu i po dana od izdavanja nove okolinske dozvole, od 24 planirane mere ArcelorMittal u roku realizovao samo jednu, četiri su u procesu, a 14 ih je isteklo.

„Svi problemi koji su nastali u kašnjenju okolinskih projekata u kompaniji ArcelorMittal u Zenici su zbog nastojanja da se poveća zarada i smanje troškovi“, ukazuje profesor Samir Lemeš iz zeničkog Eko foruma, dodajući da domaća politika ide na ruku velikim zagađivačima.

„Za velika postrojenja poput željezare nadležni su federalni inspektori. Prekršajne kazne koje su oni izricali bile su simbolične i nisu odgovarale stepenu štete nanesene okolini. Daleko veće kazne ista ta inspekcija izricala je za angažovanje neprijavljenih radnika ili neposjedovanje obavezne dokumentacije. To je pokazalo da su veliki zagađivači u BiH privilegovani jer uplaćuju poreze, doprinose, carine, bitni su za ekonomiju, dok je zaštita okoliša stavljena u drugi plan“, kaže Lemeš.

U Lukavcu, GIKIL je prema okolinskoj dozvoli izdatoj od strane nadležnih za period 2012.-2017. godina i prema vlastitom Integralnom planu aktivnosti bio u obavezi da uloži 111 milona KM (55,5 miliona evra) kako bi se spriečile ili smanjile emisije štetnih polutanata u okolini.

U ovih pet godina GIKIL nije ulagao u rekonstrukciju i nabavku dotrajalih postrojenja, niti je one koje su izvori opasnog zagađivanja isključio iz upotrebe.

Umesto toga, GIKIL je proizvodio ekološke probleme i incidente: ispuštao toksične otpadne vode u reku Spreču, a preko Spreče u Bosnu i Savu, zagadio zemljište teškim metalima i učinio ga neupotrebljivim, emisijama u zrak otrovnih, štetnih i kancerogenih spojeva ugrozio zdravlje ljudi i životinja i zagadio okolinu. Okolinska dozvola zbog toga GIKIL-u nije produžena.

Gradonačelnik Lukavca Edin Delić o tom periodu kaže: „Mi smo na početku mog mandata imali jednu katastrofalnu situaciju u GIKIL-u, u kojem je u vrijeme indijske uprave došlo do devastacije proizvodnog procesa, čak do ugrožavanja vitalnih tehnoloških funkcija u samom procesu zbog zanemarivanja mjera investicija zaštite i slično. I u tom periodu smo imali izraziti konflikt između lokalne zajednice i uprave GIKIL-a. Dakle, ja sam bio član komisije koja nije potpisala okolinsku dozvolu GIKIL-u. GIKIL je ostao tada bez okolinske dozvole i još uvijek se posljedice tog događaja rješavaju. Uskraćivanjem okolinske dozvole dolazi i do incidenata sa upravom i dolazi do povlačenja indijskog investitora,“ navodi Delić.

Hapšenje i puštanje Pramoda

Predstavnici nevladine organizacije Forum za zaštitu okoliša Lukavac bili su najglasniji i najaktivniji u borbi protiv zagađenja vazduha u Lukavcu. Organizovali su proteste građana, prijavljivali ekološke incidente nadležnim, pokretali upravne sporove protiv operatora, dovodili stručnjake da ukažu na opasnosti od zagađenja zraka, te konstantno radili na podizanju svesti građana.

Bejazet Okić, predstavnik Foruma za zaštitu okoliša Lukavac, ističe da su stalno upozoravali da GIKIL ne samo da ne ispunjava obaveze iz okolinske dozvole o postepenom smanjenju emisija zagađenja, nego da i maksimalno eksploatiše postrojenja, bukvalno ih raubuje.
Nastavak rada GIKIL-a bez okolinske dozvole koja je obavezna, česti ekološki incidenti i protesti građana i nevladinih organizacija na kraju su doveli do otvaranja istrage protiv nadležnih u GIKIL-u.

Po nalogu Tužilaštva TK u julu 2019. godine uhapšeni su Pramod Mittal, Rajib Das i Parameš Batačarija, koji su obavljali različite funkcije u Nadzornom odboru ili menadžmentu GIKIL-a.

Oni su osumnjičeni za krivična dela organizovanog kriminala u vezi sa zloupotrebom položaja i ovlaštenja i zloupotrebom vlasti u privrednom poslovanju. Ubrzo nakon hapšenja, Mittal, Das i Batačarija izlaze iz pritvora, uz uplaćenu ponuđenu garanciju od milion evra za Mittala i 500.000 eura za Dasa i Batačariju.

Kantonalni sud Tuzla je takođe odredio i privremenu meru osiguranja kojom je osumnjičeni Mittal uplatio 11 miliona evra na otvoreni namenski račun u korist oštećenog GIKIL-a, a kojim je zabranjeno raspolagati do okončanja krivičnog postupka. Od tada do danas, Mittal, Das i Batačarija su nedostupni pravosudnim organima u BIH i još nisu ispitani. Advokati njihov nedolazak pravdaju bolešću i medicinskom dokumentacijom, za koju je veštačenjem dokazano da ne opravdava odsustvo osumnjičenih i nedolazak na istražna ročišta.
Konačno, krajem januara 2023. godine Tužilaštvo Tuzlanskog kantona podiglo je optužnicu protiv osam bivših članova Nadzornog odbora i menadžmenta u Global ispat koksnoj indsutriji Lukavac, na čelu sa Pramod Mittalom. Tužilaštvo ih tereti za privredni kriminal vredan 33 miliona eura.

Mesud Mehić, penzionisani radnik GIKIL-a, pozdravlja podizanje optužnice ali misli da veliko finale tek počinje. Naime, od osam optuženih, tri lica su državljani Indije i Mehić očekuje raspisivanje međunarodne, Interpolove poternice za njima. Nije optimista da će Mittal sa saradnicima biti izručen BIH. Sačekaćemo suđenje i videti ko će odgovarati, – kaže Mehić.

U odvojenom postupku Općinski sud u Lukavcu proglasio je krivim generalnog direktora GIKIL-a od 2013. godine, Debasisha Gangulyja, za krivično delo zagađenja okoline. Ganguly je sporazumno priznao krivicu i platio presuđenu novčanu kaznu u iznosu od 100.000 KM (50 000 evra) i više od 98.000 KM (49.000 evra) troškova krivičnog postupka.

Slučaj Zenica: „niko nije kriv“

Eko forum je u septembru 2015. podneo krivične prijave protiv kompanije ArcelorMittal, Federalnog ministarstva za okoliš i turizam i Federalne uprave za inspekcijske poslove zbog višegodišnjeg zagađivanja okoliša u Zenici i nesavesnog rada u službi. Osam meseci prikupljanja dokaza i analize zakona, palo je u vodu nakon što je Tužilaštvo Zeničko-dobojskog kantona odlučilo da obustavi istragu protiv kompanije sa obrazloženjem da „ne postoje egzaktni pokazatelji koji bi potvrdili u kojem obimu ArcelorMittal doprinosi ukupnom zagađenju okoline”, a Tužilaštvo Kantona Sarajevo, početkom 2019. godine, utvrdilo da tadašnja ministrica za okoliš Federacije BiH, Branka Đurić i direktor Federalnih inspekcija, Ibrahim Tirak, nisu krivi za zagađenje okolinea u Zenici, jer se zbog kompleksnosti problema „ne može izvući zaključak da se radi o umišljajnom postupanju”.

Nakon toga počinje hajka protiv zeničkih eko-aktivista, koji su od dela javnosti optuženi da žele da zatvore železaru i bez posla ostavite nekoliko hiljada radnika. Svemu je kumovala i primedba gradonačelnika Zenice, Fuada Kasumovića, da zenički eko-aktivisti svojim akcijama „teraju investore“, iako je Eko forum uvek samo zahtevao primenu propisa i poštivanje okolinskog zakonodavstva Evropske unije, kako to ovaj investitor čini u zemljama članicama. Postalo je jasno da će borba za čistu okolinu, održivi razvoj i zdrav život u Zenici, kroz akcije pritiska na vlast i zagađivače, biti dugotrajna i teška.

„Najveći problem je novac. Ne zato što ga nema, nego zato što su odluke o tome za šta da se troši – na nivou korporacije, a ne lokalne kompanije. Ono za šta se Eko forum već 14 godina bori je da se taj novac uloži u zaštitu okoliša. Imamo primjere iz drugih zemalja gdje je ista ta korporacija svoj kapital uložila da se smanji uticaj na okoliš, a u BiH to nije bilo dovoljno“, ističe dr Samir Lemeš, predsjednik Upravnog odbora Eko foruma.

Zenica danas

U januaru 2022. godine, kompanija ArcelorMittal Zenica objavila je da je do sada u zaštitu okoline investirala 100 miliona eura. Sistem sekundarnog otprašivanja na konvektorima u pogonu Čeličane, hibridni filter na Sinter mašini u pogonu Aglomeracije i izgradnja Toplane Zenica najznačajniji su ekološki projekti. U međuvremenu, da bi pokazao kako je društveno odgovorna kompanija, ovaj omraženi sused Zeničana uložio je sredstva između ostalog u opremanje Onkološkog dela Kantonalne bolnice u Zenici. Teško je ne uvideti ironiju u tom poslovnom potezu zeničkog ArcelorMittala.

Naš sagovornik, profesor Samir Lemeš, tvrdi da se od ovog iznosa, čak jedna polovina odnosi na investiciju u novu toplanu.
„Nova toplana jeste smanjila emisije SO2 i prašine, ali to nije samo ekološki projekat. Od ukupne energije koju proizvodi toplana i ukupne količine energenata koju potroše u toplani, 17 posto ide na grijanje grada, a ostalo za potrebe proizvodnje. A ovaj projekat se predstavlja kao rješenje za zagađenje, na osnovu čega je ArcelorMittal dobio kredit EBRD-a“, ukazuje naš sagovornik, dodajući da o ozbiljnosti kompanije da emisije iz svojih pogona prilagodi zakonskim normama govori činjenica da se pregovori oko nove okolinske dozvole vode skoro dve godine.

„U novoj dozvoli stoji da treba da urade 141 novi projekat, što znači da svi oni dosadašnji za koje je potrošeno 200 miliona, nisu dali efekte. Istina, zagađenje jeste smanjeno ali ne dovoljno“, komentariše Lemeš.

Nova zenička Toplana putem koje će se između ostalog osiguravati daljinsko grejanje grada, iako bolje rešenje sa aspekta zaštite okoline, skreće pažnju na uvek aktuelan problem emisija iz Koksare.

Mera 32 za smanjenje emisija fungitivne prašine koja nastaje prilikom istiskivanja koksa nikada nije realizovana.
„Trebalo je da se ugradi hauba za otprašivanje i da to ide na filter što kompanija nije htjela da uradi, niti se ta mjera navodi u okolinskoj dozvoli. Ako nemamo norme u domaćim propisima, imamo najbolje raspoložive tehnike EU, koje su po Zakonu o zaštiti okoliša obavezne za primjenu“, ukazuje Lemeš.

Ova rešenja su primenjena u železarama ArcerlorMittala u Belgiji i Francuskoj, ali BiH je zemlja koja nije članica EU, pa ovdašnji propisi nisu tako restruktivni kao drugde.

U Češkoj recimo, zahvaljujući primeni Direktive o emisijama, ArcelorMittal je u ekološke projekte bio dužan investirati milijarde evra.
„Godine 2021. ArcerlorMittal završio je sa 200 miliona konvertibilnih maraka profita, dakle čiste zarade. Da su polovinu od tih 200 miliona investirali u zaštitu okoliša mi bismo imali zrak kao u Belgiji“, kaže prof. Samir Lemeš.

GIKIL danas

Gde je GIKIL danas? Od dva preduzeća koja su ga formirala jedno je u stečaju – Koksno hembijski kombinat, a drugo – indijski GSHL je u likvidaciji i isključen je iz svih upravljačkih struktura. U periodu o kojem smo govorili opterećen je dugovima od više stotina miliona dolara.

Od 2020. godine GIKIL-om upravlja domaća kompanija, lukavačka Koksara. Gradonačelnik Lukavca, Edin Delić, je optimista:
„Mi danas imamo menadžment koji se stvarno trudi da popravi stvari. I unutar fabrike i da popravi standard radnika i da ulaže u lokalnu zajednicu. Kada bi GIKIL uspio da dinamiku popravki i investicija, kakve je imao u prvoj godini, održi narednih 5,6 ili 10 godina, mi bismo došli u situaciju da se u GIKIL-u stvarno osjeti pomak kad su u pitanju okolišni uticaji.“

Inače, gradonačelnik Lukavca, Edin Delić, je poznati, dugogodišnji ekološki aktivista baš kao i novi predsednik Nadzornog odbora GIKIL-a Abdel Đozić. Od Đozića i nove uprave Gikila, do momenta pisanja ovog teksta nismo dobili odgovor o trenutnom stanju i radu GIKIL-a.
I Mesud Mehić, penzionisani radnik GIKIL-a, poručuje novim, mladim radnicima i upravi GIKIL-a da im prvi zadatak bude ne plata nego ulaganja u nove tehnologije koje će da očiste ogromne količine zagađenja koje izlaze kroz dimnjake u atmosferu i truju prvo njih pa onda i sve ostalo oko sebe.

„Bosna i Hercegovina ne smije biti utočište za prljavu industriju koja ne zadovoljava kriterije EU Direktive o industrijskim emisijama. Zagađen zrak i voda ne poznaju granice, polutanti iz BiH će doći do EU“, poručuje prof. Samir Lemeš iz zeničkog Eko foruma, deset godina nakon najvećih protesta u istoriji Bosne i Hercegovine i dodaje: „Evropske banke i investicioni fondovi ne bi smjeli finansirati projekte u BiH koji nisu prihvatljivi za okoliš. Institucije BiH nemaju kapaciteta da izmjere koncentracije opasnih, kancerogenih polutanata koje ispuštaju industrijska postrojenja, da utvrde koliko ukupnoj zagađenosti zraka doprinose industrijska postrojenja, te kolike su posljedice po zdravlje stanovništva od prekomjernih emisija.“

„Nije ljudi sve u parama. Pare brzo dođu i nestanu, ali život nam je potreban. Kad dođete u pozne godine vi ćete tek onda biti svjesni gdje ste radili i šta vas je spopalo. Ali mlad čovjek uglavnom to ne razumije. Čuvajte se,“ poručuje jedini preostali živi pripadnik svoje generacije radnika Koksare/GIKIL-a, penzioner Mesud Mehić.

Mittal u svetu: ustupci vlada, fatalne nesreće i nelojalna konkurencija

U zemljama sa slabim zakonima ArcelorMittal je koristio krizu kako bi dobio ustupke od vlada koje su očajnički želele da zadrže hiljade radnih mesta, navodi se izveštaju Bankwatcha i grupe nevladinih organizacija iz Kazahstana, Ukrajine i BiH. U izveštaju je ukazano na trend ove kompanije da kupuje stare fabrike u nerazvijenim zemljama sveta, u kojima se pitanja zaštite okoliša rešavaju sporo ili nikako. Ukazano je na kontroverze koje su fabrike u vlasništvu čeličnog mogula proizvele u Kazahstanu, Ukrajini, BiH, Češkoj, Južnoj Africi, Ohaju, Liberiji, Indiji, pa i u SAD-u.Nevladine organizacije svojevremeno je pokrenule pitanja kao što su ponovljene fatalne rudarske nesreće u Kazahstanu, zdravstvene i sigurnosne loše prakse u Indiji, konstantno probijanje rokova za implementaciju ekoloških projekata i netransparentne procedure… U više zemalja svijeta su zbog loših uslova na radu i zagađenja u lokalnim zajednicama organizovani masovni radnički i građanski protesti. U Francuskoj je ArcelorMittal zajedno sa podružnicama jedne druge kompanije početkom 2000-tih kažnjen zbog kršenja evropskog Zakona o konkurenciji sa rekordnih 575 miliona eura zbog stvaranja kartela za određene čelične proizvode. Nevladine organizacije ocenile su i to da je uprava ArcelorMittala jasno prepoznala da mnoga od njihovih postrojenja zahtijevaju značajna poboljšanja kako bi se zaštitila životna sredina i unapredile zaštita zdravlja i sigurnosne performanse. U martu 2010. godine, Regionalno tužilaštvo u Karagandi u Kazahstanu kaznilo je ArcelorMittal zbog prekomernog zagađenja vazduha i nepostojanja dokumentacije za evidentiranje glavnih ekoloških karakteristika operativnih procedura. Više od stotinu rudara je u rudnicima i kombinatima u kazahstanskom gradu Temirtau poginulo u nesrećama u periodu 2004.-2010., što je pokrenulo opsežne istrage o uzrocima ovih događaja i rezultiralo najavom vlasti da će biti preduzete oštre mere protiv ArcelorMittal-a Temirtau.

„Ovaj materijal je objavljen u kontekstu projekta „Going Environmental“ kojim upravljaju n-ost i BIRN, a finansira ga njemačko Savezno ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj (BMZ). BMZ ni na koji način nije odgovoran za informacije ili stavove izražene u okviru projekta“.