Dobri ljudi ovde nisu srećni

Lepim melodijama je kraj, počeo je rat. NJegova Subotica je daleko, put je presečen dvema okupatorskim granicama. NJegov drug Gedža iz Niša, inače bubnjar, pomaže mu da se zaposli u Zavodu za socijalno osiguranje na poslovima arhivara. O, da, on je Mađar, katolik i svaku reč na srpskom naglašava na prvom slogu.

***

Ona ima 20 godina. Siroče je, bez oca, koga joj je otela tuberkuloza kada je imala 9 godina. Završila je gimnaziju i dobila posao u Zavodu. Kupidon je odapeo strelu i na pomolu je skandal. Zar s Mađarom, okupatorom i arhineprijateljem Srba? Venčanje je, ipak, obavljeno, a na Novu godinu 42. rodio se dečak i okolina je nekako prihvatila da je ovaj Mađar okupirao samo srce jedne mlade Srpkinje. Uzgred, baš lepo izgleda, govori srpski i ume da svira.

***

Usred rata Nedić proteruje sve pripadnike neprijateljskih naroda. On i ona, s malim detetom, nemaju kud nego u Suboticu. Vozom, preko raskomadane Srbije, okupirane od strane Nemaca, ustaša i Mađara, do roditelja i velike porodične kuće u kojoj je odrastao. Zar sa Srpkinjom, arhineprijateljem? Ona plače, nespremna za ovaj svet koji govori toliko stranim jezikom. On joj je jedina uteha i zaštita. Izdržali su i pobedili. Romeo i Julija bez šekspirovskog kraja. On – Josip Kovač, ona – Vera Stojanović. Moji roditelji.

* **

Sudbina me je, februara 1946, spustila u veliku četvorosobnu kuću porodice Kovač u subotičkom Kertvarošu, kvartu privatnih kuća sa raskošnim baštama i vrtovima. Tih 50 ari placa sa malim parkom tuja, voćnjakom, povrtnjakom, pomoćnim zgradama, golubarnikom, živinom, svinjcem, psom… bili su najbolja moguća „predškolska ustanova“ o kojoj današnja deca mogu samo da sanjaju.

***

Život me je od malih nogu naučio da množim sa dva. Dve kapije, dva ulaza u kuću, dve kuhinje i gastronomije, dva jezika, dva pravopisa, dve kulture sa sopstvenim repertoarom priča, bajki, melodija i pesama. Sve pod jednim krovom, u medjusobnom prožimanju, a potom i na ulici i u gradu, koji je u svojoj dugoj istoriji bio „osuđen“ na suživot i međusobnu toleranciju Srba, Mađara i Bunjevaca, odolevajući zavodljivom zovu nacionalne isključivosti i etničkog čistunstva. Kada odrastaš i životu se učiš u takvoj sredini, onda poimanje razlika kao bogatstva postaje neotuđivi i nepobedivi deo tvog habitusa i životnog prtljaga kojega se ne odričeš do poslednje misli i poslednjeg daha.

***

Note i slova, muzika i knjige, dugo su se borili za moju naklonost i dušu. Kada je trebalo vežbati klavir i te dosadne Černijeve prstolomke, ja sam se sve više okretao knjizi. Dikens, Traven, London, Tven, Fenimor-Kuper, Maj, Gotje, Vern, Grant, Stivenson, Defo prošli su kroz moje ruke, budili dečačku znatiželju i maštu, mamili me novim, dalekim horizontima. Svi moji ukućani bavili su se muzikom, ne previše zaokupljeni univerzalnim znanjem i širom slikom sveta. Otuda, dugujem duboko poštovanje i nezaborav mojim učiteljicama (Jovanović, Arsenić), nastavnicima (Kapor, Gabrić …), profesorima gimnazije (Dugonjič, Ružić, Rafailović, Širko, Vinkler, Križanić …). Oni su majke i očevi mog obrazovanja, etike i estetike življenja…

***

Detinjstvo i pubertet proleteli su kao tren. Živo, dinamično, u učenju, muzici, glumi … sve do jednog septembarskog dana 1964. Majka je na kapiji ispoštovala stari srpski običaj. Pljusak vode, njen pogled i nema molitva ispratili su moje korake ka stanici. Kofer u jednoj, saksofon u drugoj ruci i neka čudna magla u očima.

* **

Fakultet političkih nauka u Zagrebu, prvi te vrste u zemlji, nudio je nove savremenije discipline humanističkih nauka kao što su filozofska antropologija, politologija, socijalna psihologija, nauka o diplomatiji, međunarodni odnosi, kulturologija, istorija civilizacije, politička geografija … Ako su nas gimnazijski profesori izveli na put, ovi univerzitetski znalci usmerili su nas na autostradu znanja. Bili su sve samo ne apostoli jednoumlja! Izdvajam s razlogom trojicu – Vanju Sutlića, Mladena Čaldarovića i Žarka Vidovića.

***

Moja provincijalna očaranost tim hramom nauke ubrzo je uzdrmana pominjanjem nekog Franje Tuđmana, profesora na predmetu Socijalistička revolucija i suvremena nacionalna povijest. Tek je preuzeo katedru i već prvu generaciju studenata „uznemirio“ negiranjem genocida za vreme NDH. Udaljen je sa fakulteta, izbačen iz SK 1967, godine, taman kada smo mi došli na red i tako mi uskratio „zadovoljstvo“ da svedočim o ranim radovima budućeg oca hrvatske neovisnosti. Slučaj je brzo i efikasno rešen i, bar nama studentima, sve je ličilo na daleki tamni oblačić na vedrom nebu iznad Zagreba. Kakva zabluda!

***

Na scenu stupaju filozofi (Praksis) i lingvisti (Matica hrvatska), uzvraća Matica srpska iz Novog Sada i beogradske Književne novine. Rasplamsava se verbalni rat pod nevinim okriljem nauke koji će političari vešto instrumentalizovati za kasnije razbijanje Jugoslavije. Iste godine, na tapetu se našao i divni časni profesor Žarko Vidović. Kompenzacija? Zbog teksta u Književnim novinama, izbacuju ga sa Sveučilišta, a godinu dana kasnije svilen gajtan presuđuje i Mladenu Čaldaroviću, jer je stao uz svoje studente u njihovoj čuvenoj pobuni 68.

***

Četvorogodišnji život u Zagrebu, raspevanom gradu sa toliko lepih devojaka, igranki i koncerata, bio je preveliki izazov za moj muzički alter ego. Horovi, turneje, igranke, nastupi na festivalu zabavne muzike i „TV magazinu“ Antona Martija, napisi u štampi, pisma „obožavateljki“, poetski teatar sa Ladom Kos… Organizacija Internacionalnog festivala studentskih kazališta, uspešan nastup na festivalu Omladina u Subotici … Dobijam status mlade nade i na samom kraju studija stojim pred hamletovskom dilemom – lake note ili teške nauke? Na kraju pakujem kofer i saksofon, pozdravljam se sa prijateljima… Bog dečki, Bog cure, Bog Zagreb… i vraćam se u Suboticu sa zvanjem diplomiranog politologa i čvrstom odlukom da upišem postdiplomske studije u Beogradu.

* **

Poput Zagreba i Beograd je za mene bio terra incognita u to kišovito, poplavno proleće 1970. Do tog velikog, urbanistički zadihanog, politički, intelektualno i kulturno rasplamsalog grada, dovelo me pismo jednog prijatelja iz vojske. U njemu isečak konkursa iz Politike za prijem mladih novinara. Pozvali su me na razgovor, potom na jednomesečni kurs gde su nas zanatu učili predratni urednici Politike Rada Bunuševac i Živan Mitrović, a na kraju ostade nas šestoro na tromesečnom probnom radu, da bi jedne oktobarske večeri, u vreme kada se zahuktava slovoslagačnica na prvom spratu Politike, glavni urednik Saša Nenadović svakom ponaosob saopštio odluku: na rad u Politici primaju se Branka Otašević i Mihajlo Kovač. Postao sam novinar i Beograđanin.

***

Bolje škole novinarstva od tadašnje Politike nije bilo. Po informisanosti, kvalitetu tekstova, intelektualnom nivou i analitičnosti mogla je da se nosi sa vodećim svetskim dnevnicima. Miro Radojčić, Đuka Julius, Frane Barbieri, Zuko DŽumhur, Risto Bajalski, Dušan Savković …ali pre svih, u knjigu sećanja upisujem Aleksandra Sašu Nenadovića, ne samo zato što je verovao u mene i dao mi šansu da napredujem, nego što je kao glavni urednik i autor tekstova bio primer savremenog intelektualca, širokih nedogmatskih shvatanja, spreman da prepozna dinamiku savremenog sveta i poruke koje ona nosi.

***

Najbolje novine i novinari obično prvi stradaju kada se država nađe u problemu… Tako je bilo, jeste i biće. Takozvana borba protiv srpskog liberalizma kojom je Tito hteo da kompenzuje crveni karton prethodno dodeljen hrvatskom rukovodstvu, preobrazila se u duge, mučne partijske i redakcijske sastanke. Na kraju, ni pobednici ni gubitnici nisu iz te bitke izašli neoštećeni. Svako na svoj način i u svoje vreme. U svakom slučaju, iz Politike sam, pored dobro utvrđene abecede novinarstva, otišao sa lično formiranim pravilom da novinar mora da zna više od onoga što saopštava da bi bio uverljiv

***

Sudbina Saše Nenadovića uskoro će zadesiti i mene na mestu glavnog urednika magazina Duga. Dok su se ostali slični mediji u Jugoslaviji počeli sve više skupljati i po dužini i širini posle političkog pranja u svojim centralama, Duga je i dalje negovala saradnju sa intelektualcima iz svih republika. Igor Mandić, Miljenko Smoje, Slaven Letica, Momo Kapor, Dušan Savković, Vinko Šale, Ranko Munitić bili su stalni saradnici, a iznutra su im asistirali Brana Crnčević, Dragoljub Golubović Pižon, uz sa mnom novopridošle Mirjanu Bobić i Milomira Marića. Zanimljiva družina dobrih pisaca, rado čitana mešavina anarhista, liberala, nacionalista, intriganata i skandal majstora. Posle Titove smrti kruni se kohezija Jugoslavije, rukovodstva traže zbijanje redova, a Duga slobodno piše o progonu Srba na Kosovu, plagijatu partijskog funkcionera u Sarajevu, daje prostor Antoniju Isakoviću i njegovoj kritici ustava iz 74. Ogledalo mora da se razbije. Politika me optužuje da sam srpski nacionalista (!). Smenjen sam, a na moje mesto dolazi Grujica Spasović, koga će neku godinu kasnije na sličan volej dočekati Slobodan Milošević.

* **

U novinarstvo me je vratio Neša Ristić avgusta 1986. Kao tadašnji direktor TV Beograd jednostavno me je preuzeo, bez konkursa, jer se tada i tako moglo. Stara, pomalo uštogljena generacija novinara je odlazila a Neša se nije libio da uvede nova mlada lica u žive informativne emisije kao što je Beogradska hronika, u kojoj sam se, na sopstveno čuđenje, snašao i osećao kao riba u vodi.

***

Svođenje spikera na čitanje agencijskih vesti, uz slobodu uredniku da sam vodi svoj Dnevnik, bilo je za mene veoma izazovno. Kao da sam predosećao da će ovo malo vetra stvaralačke slobode kratko trajati, predao sam se poslu i dušom i srcem. Pored uređivanja i vođenja Dnevnika, vodio sam i spoljnu rubriku, snimao jednočasovne reportaže o Austriji, Nemačkoj, izveštavao iz Beča, Kopenhagena, Pariza, pravio intervjue sa državnicima, da bih ujesen 1989. uradio najbolju stvar u svojoj tako krivudavoj karijeri… Pad Berlinskog zida. Sa lica mesta. Za tv trilogiju o padu Zida i ujedinjenju Nemačke dobio sam godišnju nagradu TVB, jedino novinarsko priznanje u životu.

***

Teško sam proživljavao razbijanje Jugoslavije. Bio sam njeno dete, smatrao je svojom domovinom, bio ponosan na nju. Pre no što će je, kao čopor hijena rasparčati, upali su svako na „svoju“ televiziju, rasčistili prostor ispred kamera za glasnogovornike nacionalne mržnje i trubadure novog patriotizma. Došli su iz Hrvatske, Bosne, zdravi, čili, orni da se bore za „ognjišta“ sa pristojne i bezbedne daljine. Sparingovali su im ovi naši naglo probuđeni rodoljubi, naravno, radi položaja i beneficija. Od informativnih emisija napravili su krvavu propagandu mržnje i rata sa opštepoznatim posledicama.

***

Dirljiv je bio naš pokušaj da im pariramo Terazijskim dnevnikom. Iz večeri u veče Nebojša Janković, Vlado Mareš, Rade Radovanović, ja i drugi čitali smo neobjavljene i zabranjene vesti. Efekat? Ništa više od iluzije da će to „parče“ slobode kod Terazijske česme nešto promeniti.

***

Jedna od najboljih generacija radio i tv novinara u Srbiji je otpuštena i razjurena u vreme Milorada Vučelića 92. i 93. Neki su ostali ovde, neki potražili sreću u Pragu, Londonu, Kanadi… Među prvima su mene sklonili sa Dnevnika, ali sam se ja ponadao da će me moji gledaoci vratiti pred mikrofon, makar onaj u parlamentu. Pobeda na prvim parlamentarnim izborima decembra 1990. nad kandidatom SPS i to u ideološkom monolitu Novog Beograda, bilo je jedno od većih iznenađenja.

***

Nerado se sećam političke scene Srbije devedesetih. Deveti mart… Studentski protest… Zarobljeni mediji, posvuda novinari kao pokorna služinčad… Govori u Skupštini… Ružna kampanja u Novostima i Ekspresu protiv mene… Pretnje meni i porodici… Na RTS čitaju Šešeljev fašistički spisak novinara nesrba… Opoziciona manevrisanja… DEPOS… Novi izbori… Ja ponovo u Skupštini …

***

Ko zna dokle bi Milošević sa svojom svitom i pretorijancima pobeđivao na izborima, a narod ga podanički sledio i služio, da se nije pojavio Zoran Đinđić. Jedina politička ličnost savremene Srbije koju poštujem od glave do pete, bez ostatka i dodatka „ali, da li, možda, ako …“ Još za njegovog života su se takmičili da mu nađu manu koja bi ga diskvalifikovala kao lidera Srba. Đinđić je bio čovek jasne vizije, jake volje i hrabrosti. LJudi u Srbiji nemaju pravu predstavu o tome koliko je Zoran Djinđić bio uvažavan i poštovan u političkom establišmentu EU i evropskih metropola.

***

Ubistvo Zorana Đinđića je više od obične likividacije jednog čoveka. Srbija je zaustavljena, promenjena je njena budućnost. Kao ambasador u Austriji gotovo sam opipljivo osetio kako se teško obnovljeni rejting verodostojnosti i poverenja obara i pada. Dok su neki Srbi po klubovima dijaspore otvarali šampanjac i nazdravljali ubicama, tugovao sam za tim mladim čovekom koji je poput vanzemaljca spušten u Srbiju da je probudi, trgne i spasi je same sebe.

***

Srbija tako stoji u mestu od 2003, vrpolji se s noge na nogu, ne znajući ni gde će, ni šta će, ni s kim će, dok je hiljade mladih napuštaju. Već više od decenije njom upravlja neki politički hibridan soj ljudi ozbiljnog državničkog deficita iza čijih se leđa razgrađuju institucije, a društveni talog zaposeda javnu scenu. Zemlja u kojoj dobri ljudi nisu srećni. Hoće li neko o tome pisati. Hoće li neki Dnevnik okrenuti lice životu? Ili ćemo svi potonuti ! Jednostavno, egzistencijalno ispariti u kukavičluku i tišini. Srbija i ja se već godinama ne prepoznajemo jer sam je drugačiju živeo i sanjao.

O sagovorniku

Mihailo Kovač je rođen 9. Februara 1946, u Subotici gde je i maturirao. Na Fakultetu političkih nauka u Zagrebu stiče zvanje diplomiranog politologa. Novinarsku karijeru počeo u Politici (1970), a završio u TV Beograd (1993.) Narodni poslanik (1990-1993). Radio u UN (1994-2000.) Ambasador SRJ u Austriji (20001-2005). Pešadijski rezervni oficir JNA. Svoj život vidi kao „polifoniju muzike, novinarstva, politike i diplomatije“.