Foto: Goranka MatićPetak, 21. maj: Revakcinacija Astralnim Zekom (što reče Mićko Ljubičić).
Čitavo iskustvo u Beo Expo centru je depresivno.
Ne zato što ništa ne funkcioniše – naprotiv.
Sve je savršeno.
Samo nas podseća na to koliko ostatak naših života nije.
Upravljanje redom, trijaža, efikasnost evidentiranja, prijatno čavrljanje s građanima, jasno navođenje do kabina za vakcine – sve radi kao švajcarski sat.
Vakcinacija je za većinu stanovništva verovatno najbliže iskustvo koje će ikada imati o tome kako izgleda život u nekoj uređenoj zemlji.
Drugo slično iskustvo kod nas je APR. Naši očajni mozgovi vrište: a zašto ne i u poreskoj upravi (posebno tu), policiji, opštinama i bolnicama?
To su i dalje mesta haosa, samovolje, gubljenja vremena i ponižavanja građana. Sad znamo da možemo bolje.
Vakcinacija je kratki pogled u malo verovatnu budućnost našeg željenog opšteg stanja, time samo utrljavajući so u ranu…
Mara je za domaći trebalo da od Plazme napravi model Sunčevog sistema. Geografija, fizika, hemija i umetnost u jednoj vežbi.
Lepo je ispalo.
Ja sam bio crna rupa koja je onda pojela pola tog sistema. Lepo je biti crna rupa…
Snimanje intervjua sa Sašom Timofejevim za WDR, program za naše ljude u Nemačkoj.
Šta mi najviše smeta u Srbiji?
Potpuno odsustvo fokusa na budućnost: o tome ne pričamo, niti išta o tome znamo, niti se pripremamo.
Ceo život nam je u namerno negovanoj mitskoj prošlosti.
Pokupio ćerku od drugarice i vozim od BIP-a ka SteCo-u.
Ludak u golfu pikira bar 140 na sat, slalomata (se) u gustom saobraćaju, trza se između traka kao kugla u fliperu.
Do kuće vrtim u glavi fantazije o p(r)osvećenoj policiji koja dotičnog zaustavlja i osuđuje ga na godinu dana sađenja cveća pored glavnih gradskih puteva, u narandžastom prsluku s natpisom Idiot…
Subota, 22. maj
Šišanje.
Frizeri su najmoćnija informativna organizacija, moćnija od cije i bije.
Oni znaju sve tajne, lične i kolektivne: čija je tačno ta nova zgrada na uglu Braničevske, ko se s kime švalera, ko je zavisnik od čega, ko se samo pretvara da se vole ili mrze.
Oni su najbolji barometar naroda.
Drugim rečima, čaršija sve zna, kolektivno, pojedinci imaju samo fragmente informacija, ali se sve to sliva kod frizera u jedan masovni Big Data sistem koji doduše ne sedi u klaudu već u izmaglici vodenog spreja.
Oni su za mnoge i frizijatrija: terapeutske ordinacije za ispravljanje i jačanje krhkog, oslabelog ega…
Kalenić pijaca je najveće pozorište u Beogradu.
Na njenim tezgama, malim scenama, igra se mnoštvo komedija, drama i, najviše, hajstova.
Sve dramaturgije su prisutne.
Naizgled naivne i umorne bakice, samo malim upoređenjem pretvaraju se u oštre zelenaše koji papriku prodaju po duplo većim cenama nego tri tezge dalje; sve naše voće izgleda da dolazi iz Zaklopače, a sve smokve iz Bara; suvo voće se spektakularno presijava jer ga neki mažu raznim hemikalijama; svi igraju na komšijsku priču kosmajskih okućnica, dok iza njih stoje industrije plastenika u Makedoniji i Grčkoj.
Svakog vikenda Kalenić testira radar za foliranje. Ali je lepo imati ga u komšiluku…
Letnje veče u Beogradu: festival kolagena, prirodnog i veštačkog, kao i mišićne mase i bratkanja; smirujuće zelenilo parkova punktuira buku i smrad dizela van njih; kuriri za gladne i besne, i sami naizgled gladni i stvarno besni, jure biciklima po pešačkim prelazima, presecajući kolone pešaka; povremene zvučne uzbune divljačkih ubrzanja luksuznih auta i motora; crne konture Beograda na vodi izbušene su jakim tačkama svetla iz stanova u kojima već neko živi, ili misli da živi; iz nezavršenih školjki novih zgrada bije hladna memla i meša se s mirisima sveprisutnih pekara; al fresco svet je željan razgovora, pokazivanja, tesni sami sebi u svojoj koži… Leta u Beogradu nisu više kao ona iz Grlom u jagode. Opasnija su, oštrija, nadrndanija, samosvesnija i više statusno opsednuta…
Nedelja, 23. maj
Kasno buđenje, oko pola devet, nečuveno za mene. Skoro da se brinem…
Kuća, deca, kuče, malo rada, gledanje nove dokumentarne serije Adama Kertisa, Can’t get you out of my head. Problem godina i iskustva je da je malo šta novo, ali Kertis je po običaju intrigantan…
Kod Vere na kafu i kolače, i na mali in memoriam Nini Martinović, tragično i prerano preminuloj direktorki Kreative Unlimited.
Zbog Vere i Nine sam prekršio svoj londonski zavet da nikad više ne radim sa srpskim poslovnim ljudima.
S njima me je upoznao zajednički engleski prijatelj Patrik. Dakle, Englez me je ubedio da su njih dve drugačije.
Jesu.
A i još nekoliko njih, posle Vere i Nine, s kojima sam radio ili i sada radim širom Srbije. Imamo dobre ljude, ali ispod radara, najčešće, bez želje za velikim javnim profilima i isticanjem. Heroji u senci, premalo poštovani…
Opet Kertis, do kreveta… nemirno spavam…
Ponedeljak, 24. maj
Beograd ima opasno dobar gelato…
Opštinske uprave javnih prihoda nije baš lako dobiti telefonom, ali jednom kad uspe, iskustvo je prilično dobro (makar za Vračar i Zvezdaru): ljubazni i efikasni u davanju informacija o porezu na imovinu. Eto još jednog malog državnog plusa u našem crnom tefteru razočaranja.
Ali, kao i svaka usamljena sveća, samo još više ukazuje na obilje mraka oko sebe…
Boban mi je spasao hard-disk kome se odvalio USB kontakt.
Na Grunfovski način: više nema crno plastično kućište, ružan je ko đavo, ali radi, kopira…
Spasao nam je i TV daljinac čija su dugmad izgubila kontakt posle dve decenije korišćenja (toliko nam je star i TV). Boban i slični njemu su moji heroji, magovi vaskrsavanja stvari kojima je sudbina danas da budu žrtve konzumerističke orgije…
Čekam u Šansi da Mara završi glumu…
Šansa ima najbolji pogled i najbolje zaleđe od svih kafana u gradu, barem za mene.
Kaplje nostalgijom.
Tašmajdanski park je, nekako, uspeo da sačuva malo od svoje stare atmosfere, kao i fantastičnu vistu od Sv. Marka do Metropola.
Iako fensifikovana, Šansa i dalje ima nešto od svoje stare atmosfere zagubljenog ćoška u kome su nekada sedele „žene s prošlošću i muškarci bez budućnosti“ – kako je jednom u Beogradu engleski glumac Džon Čalis, legendarni Bojsi iz Mućki, opisao engleski pab u kome je čuo i pokupio takođe legendarni Bojsijev smeh…
Utorak, 25. maj
Seminar za klijenta čitav dan, u Radisonu. Uvo mi ogluvelo od priče, njima verovatno oba…
Muzej Jugoslavije je u punom zamahu danas, vidim, celodnevni matine prepun dešavanja.
Simbolički datum i vreme koji i dalje traže svoje tumačenje, svoje nedostižne sigurnosti, nedefinisane kotve i slegnute emocije. Nema i neće biti konsenzusa ovde još dugo, ako ikada.
Duda Stojanović je u pravu, prošlost nam je neizvesnija od budućnosti…
Sreda, 26. maj
SBB mreža na Vračaru pala je na samom početku Zoom seminara za velikog regionalnog klijenta.
Fascinantno je kako je u sredinama takozvanog prvog sveta – a Vračar očigledno to jeste, sem psećih govana na trotoarima – wi-fi esencijalna potreba, a ne samo prijatna želja.
Čak i odavde, ne samo u Londonu i Njujorku, karijere, egzistencije i životi zavise od ovog nevidljivog zračenja, od te supe elektrona u koju smo potopljeni. Industrijska revolucija je izgrađena na pari, postindustrijska na elektronskoj (i komunikacionoj) magli.
I tako, ide život, kolo sreće se okreće, malo govna, pa trileće…
Autor je kreativni strateg, pisac i predavač
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
