Dobro i zlo jedne mogućnosti (ante portas)

Opet, njegov roman „Uranijumska braća“ 2014. ušao je u uži izbor za „Ninovu“ nagradu (ne mora biti od velike važnosti), i isto tako uvršten među trideset najboljih knjiga prevedenih i objavljenih na nemačkom jeziku tokom 2017, za nemačko govorno područje (jeste od velike važnosti).

Ali, kao što smo rekli, Baltić nekako ostaje usamljen na polju srpske književnosti: jedan od retkih, tihih glasova sa velikom umetničkom širinom i kulturološkim bogatstvom. Iz ovih razloga, a i mnogih drugih, treba skrenuti pažnju na roman „Fetva“ („Dereta“, 2018), i bar na trenutak osetiti moć prisustva jedne dobre knjige u nepodnošljivom trenutku svakodnevice.

Ujedno, možda ne baš u identičnim okolnostima, misli se i na prvo objavljivanje romana 1993, koje, svakako, treba spomenuti. Naime, objaviti knjigu koja je bila zabranjena, i to četvrt veka kasnije, govori o jednom velikom izdavačkom poduhvatu „Derete“ i istrajnosti, i upornosti urednika izdanja, ali, takođe, govori i o opstanku samog dela. Još jedan dokaz da nema smrti, samo književnosti, kako to skoro reče profesor.

Dakle, na dan kad je „Fetva“ ponovo objavljena treba gledati sa posebnom pažnjom, kao što to verovatno čini srpska književnost: zato, neka to bude čak i naivno iako ovo nije usamljen glas, da će čitaoci uživati u romanu onoliko koliko je to bio slučaj u prvim čitalačkim dodirima sa delima Meše Selimovića. Ostaje, na kraju ovog uvoda, nada, da se i roman „Uranijumska braća“ i „Zaključani kofer“ (rukopis romana), pojave u nekim novim koricama.

Pre nego što potpisnik ovih redova kaže nešto više o romanu, treba se osvrnuti na podnaslov pogovora Petra V. Arbutine: „Nova čitanja i stare istine u romanu „Fetva“ Murata Baltića, ili kako bi nam bilo toplije“. Nas će zanimati samo poslednji deo: ili kako bi nam bilo toplije. U ovoj rečenici, delu rečenice, naizgled veoma opšte mesto i bez ikakvog skrivenog smisla, može se pronaći jedan od puteva za razumevanje romana.

Moguća ilustracija pomenute mogućnosti jeste deo romana: „Ponovo je počeo da trlja po znaku i već jasno prepoznade slova u svakom odijeljenom dijelu znaka. Sad mu se dovoljno ukazaše. U lijevom dijelu na arapskom jeziku pisalo je: „Allah naređuje pravednost i dobročinstvo a zabranjuje bestidnost, odvratna djela i nasilje“.

U desnom je na crkvenoslovenskom pisalo: „Zašto vidiš trn u oku brata svoga, a ne osjećaš brvno u oku svome?“I u donjoj trećini, na hebrejskom: „Na trima stvarima svijet stoji, na Tori, na radu i na dobrim djelima“. Trenutak spoznaje glavni junak, Sail, ne vidi u pronalasku (istine), već u neprestanom traganju koje jedino i garantuje spoznaju. Istorija je prepuna onih momenata kad je narod pokleknuo kada je znanje trebalo da preraste u saznanje (sebe i drugih), jer put ka višem cilju (štagod to bilo) nije uvek u pomirenju ljudi i naroda koliko u njihovom međusobnom razumevanju.

U čudnoj varoši, Sjenici, kako je Sail naziva, ne postoji ili samo nerazumevanje, ili samo otuđenost. Postoji i jedno, i drugo.

Konstantnost dobra i zla, neposredno pred „Prvi srpski ustanak“, Murat Baltić opisuje kao nužnost ne samo istorijske okolnosti već kao i višedecenijsko ropstvo naroda (ljudi) nad onim svakodnevnim neprilikama koje podsećaju na postojanje. Pitanje jedne mogućnosti (Dobro i Zlo) može se postaviti jedino ukoliko je odmah osuđeno na propast.

Kad bismo saopštili konačan odgovor prestala bi svaka potraga“ za smislom, zašto bismo onda tražili nešto što već imamo: sada je nebitna alavost i proždrljivost koja je prišivena kao nekakav tajni džep iz koga izviruje i ujeda ljudska bestidnost.

Baltić, dakle, ne odustaje od potrage, u romanu se ne mogu pronaći likovi koji su lišeni svakog smisla, u svakom od njih postoji nešto što pothranjuje ili njihovu volju i istrajnost ili zabludu. Pokušaj da se razume jedna okolnost, istorijska, ne mora nužno biti povezana sa okolnošću, jer ona to već jeste. Bitan je onaj period koji prethodi događaju, gde Dobro i Zlo (ante portas) uživaju svoju okolnost, pesimista bi rekao oblik okolnosti.

Potpisnik ovih redova nikad se nije vodio mišlju da kritičar mora, po svaku cenu, da predstavi neko književno delo, onako kako se to obično čini, u svojim fragmentima, sa čestim i budalastim zapažanjima koja zapravo ništa ne govore. Tačnije, vidi se upućenost u predmet predstavljana, a ponekad se čak vidi i odsustvo željenog prisustva. Ukoliko bi dozvolili bezobrazluk prvog reda, onda tu njihovu želju za prisustvom u svakom smislu odsustva treba pohvaliti, ili, jednostavno, nije trebalo napisati prve dve rečenice ovog pasusa.

Ovde je u pitanju, naravno, poigravanje rečima i njihovo smeštanje onako kako se nekome prohte, ali opet u nekom haosu reda ne bi li, kako to obično biva, i red bio/ postao jedan oblik haosa.

Sve ovo potrebno je napomenuti jer je nemoguće u jednom tekstu izreći sva Baltićeva zapažanja, njegovu sveukupnu upućenost u osećajnost i mentalitet čudne varoši za koju, Sail, traži lek protiv mržnje, kako je to primetio Almir Zalihić. Dakle, govori se o leku koji nikad neće i ne može dovesti do potpunog ozdravljenja, ali može dovesti i dovodi do proplanka na kome se čovek uzdiže nad/ pred sobom.

Murat Baltić čitaocu pruža jednu mogućnost samoprepoznavanja u priči koja je daleka, a koja, sada, pred njim, stoji kao tvrđava. Ulazak u jedno ovako književno delo, s velikom voljom vrednog čitaoca, po svojoj prirodi jeste bolan postupak, ali, isto tako, garantuje pogled sa proplanka.

Kraj ne bi trebalo da bude patetičan, ali… Roman „Fetva“ Murata Baltića nije samo priča koju je trebalo napisati i izdržati njeno pojavljivanje – treba to i pročitati.