Zbirka „Mapa“ („Povelja“ – Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo 2017) Gojka Božovića na, sad već dugom poetskom horizontu uzdrhtalosti i nemira ocrtanom u njegovim prethodnim zbirkama, nastavlja časnu vertikalu u srpskoj poeziji, obeleženu nepristajanjem na činjenje zla i nesaglasjem sa mrtvajom svakodnevice.
U toj, maltene dokumentarističkoj postavci iznova prevarenog čoveka, raspetog između nominalnih, i, na drugoj strani, relevantnih pitanja koja se tiču upravljanja vlastitim životom, Božović sagledava zemlju koja se „ispostila od duge upotrebe“. Na mapi pređenog puta kroz „svet koji je ušao u svoje zlo“, nema ni truna rezigniranosti, niti očajanja.
Zamenjuju ih ironija i psihološka oštrina, rađajući neizbežno trenutak kad jasno čujemo svoj glas kao da to biva prvi put. Način buđenja. To je pesnikov način napuštanja nemosti sveta i nedostojne stišanosti ljudskog glasa u njemu. Taj svet odavno nije na onoj strani na kojoj smo mi. To je svet koji, kako je Božović u ranijim zbirkama nagoveštavao, umire „u reči koju nije rekao“. I koju mi sad moramo umesto njega da kažemo, da bismo preostali, ako već ne umemo više od toga.
Trenutak odluke, ma kakve i ma o čemu, ruši ustaljene tokove. Naš život mogu da promene mnoge stvari: bezumni terorizam, klimatsko zagađenje, atomske bombe, automobilska nesreća, hir nekog tobože velikog i važnog, razne opake bolesti… Dakle, mnogo toga. Međutim, pitanje je koliko mi utičemo na menjanje sopstvenog života. I da li uopšte to pokušavamo? Nečinjenje je postalo jednak greh činjenju. A pitanja su postala važnija od odgovora. Mi smo odličan primer čovečanstva, koje se pita da li smo, glumeći sopstvene živote, postali „ljudi koji odustaju“, dok se oko njih, razliva samoća. Samoća, još u ublaženom obliku, ne bi li nas sebi sasvim namamila i potrla.
Rečju, bezimenost i odsustvo spoznaje kvaliteta drugosti, tačnije mogućnosti da se bude drugačiji, najznačajniji su povodi ovog i ovakvog pevanja. Podeljeno na šest tematskih ciklusa, ono bi da nas, ako ne vrati, a ono povede do spoznajne tačke sa koje se senke naših potisnutih emocija pretapaju u šare na putevima koje smo zasipali anonimnim postojanjima, banalnostima svakodnevlja, lišavajući se dostojanstva i, često, nerazborito a tobože vedro, prelazili s jedne na drugu stranu. Neretko, na stranu zla i sigurnog gubitka. U oskudnom, neprovetrenom prostoru, kako bi rekao pesnik. „Ali nema razloga za očaj./ Dobro je kako će biti“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
