Dobro svima kad seljak ima

A može se kažu mnogo. Danas su tri pokolenja ove familije nastanjena u dve kuće od kojih je jedna novoizgrađena. Obrađuju 42 hektara zemlje od kojih su 7 svojih, a ostalo je uzeto u zakup, imaju 600 koka nosilja, oko stotinu rasnih krmača i tovljenika. Poseduju kompletnu mehanizaciju i priključne mašine. Čardaci puni pšenice, kukuruza, suncokreta, ječma, ovsa…

– Mi smo obična porodica, ima nas sada tri generacije, sva je mudrost u slozi – počinje razgovor naš domaćin Dragiša zvani „Đura“ kojeg smo zatekli na porodičnom imanju gde privodi kraju žetvu pšenice. Seljak uvek najviše kuka, pogotovu onaj koji najmanje radi. Ali politika nije za selo i ona nikome sreću nije donela. Sada više nema života na kredit, takva su vremena prošla, mora da se radi, kako bi se živelo, to moja porodica zna i zato smo stalno na njivi, u staji, tovilištu ili farmi koka nosilja – počeo je priču Dragiša sa kojim smo razgovarali i o rezultatima ovogodišnje žetve pšenice.

Pšenica je ove godine dobro rodila i pored nepovoljnih vremenskih uslova koji su bili u završnici zrenja.

– Prošle jeseni zasejao sam 13,5 hektara, a ostvareni prinos je oko 4,5 tona po hektaru,što će biti dovoljno za sopstvene potrebe,ali sa cenom od 21 dinar za kilogram nisam zadovoljan. Celokupnu proizvodnju moje domaćinstvo finansira, a od države ako nešto dobije, to je samo za umanjenje troškova proizvodnje. Ovogodišnju proizvodnju uskladištio sam i čekaću bolja vremena, jer država već odavno ne misli na seljaka. Ako hoćemo veću proizvodnjuhrane, onda bi seljak trebao da unapred zna šta će proizvoditi i kolika će biti zarada. Nadam se da će se nova Vlade Srbije konačno okrenuti poljoprivredi i seljaku i krenuti u jednom potitivnom pravcu razvoja agrara koji je u poslednjih 12 godina zapostavljen i prepuštem samom sebi. Sva industrija stoji, jedino seljak ima i za sebe i za druge. Zato je selo rešenje za ovu zemlju, na njoj je da to shvati. Danas ima nekog pomaka za nas proizvođače hrane koja će biti još više tražena kod nas i u svetu,posebno EKO-odnosno zdrava hrana – priča Dragiša.

Za koke nosilje i svoje tovljenike Dragiša proizvodi sopstvenu hranu-koncentrat uz dodatak soje i ostalih komponenata. Na 20 hektara proizvodi kukuruz za koji kaže da je prošle jeseni dobro rodio, pšenicu i ostale žitarice gaji na 20, suncokret na 6 i krmno bilje na 4 hektara.

U proizvodnji hrane, svinjskog i živinskog mesa kao i kokošijih jaja uključena je cela porodica, supruga Živojka, sinovi Miloš i Marko. Stariji sin Miloš je završio fakultet, bez posla je, a mlađi Marko radi u Golupcu.

Od ove godine povećavaju proizvodnju kokošijih jaja. Farma za 600 koka nosilja je završena, stigla je i oprema za automatsku proizvodnju jaja iz Nemačke. Rade i na povećanju broja belih svinja, sa sadašnjih 100 na 150 brava.

-Tačno da je seljački život malo poteži,ali danas sa mehanizacijom i modernim načinom proizvodnje hrane,može lepo i na selu da se živi. Samo, valjalo bi bi da država počne malo drugačije da gleda na nas seljake – dodaje Dragiša. – Da nas ne trpaju uvek u neku drugu kategoriju. U ovo vreme kad se o proizvodnji hrane iz više, lako razumljivijih mnogo govori, kad se na mnogim mestima gde se odlučuje o razvoju poljoprivrede užurbano pripremaju i zakonske mere koje imaju za cilj unapređenje ove proizvodne grane običnog, prosečnog obaveštenog građanina sigurno zanima kako žive individualni proizvođači, oni od kojih se očekuje da nas hrane sve više i sve bolje.

Koja je slika iz života realna? Da li je to ona koju tako često gledamo na televiziji, ili je opisuju u novinama,gde uzoran domaćin s ponosom prikazuje garantovano EKO proizvode (od rakije do sira i šunke) okružen kokoškama, ćurkama i svinjama u oboru? Ili, da li je to onaj koji seje pet hektara zemlje i gleda u nebo,pa se pita hoće li mu kiša ili suša,unuštiti letinu? Ili onaj koji govori da je sa svojih deset prstiju i malo zemlje iškolovao sinove „da se nikad ne vrate na kopanje“. To nije slučaj sa njegova dva sina stručno obrazovana,od kojih je stariji Miloš nezaposlen zbog kadrovske politike koja se vodi u ovoj podunavskoj opstini,gde se zapošljavaju deca bez diplome čiji su roditelji sada na vlasti, priča Dragiša.

– Tako je ovde na selu u našem kraju. Da li je budućnost dobro organizovane i produktivne poljoprivrede moguće zamisliti sastavljanje ovakvih „sličica“. Malo zemlje,puno rada,nikad odmor,zavisnost od kiše, bolesti, nesiguran plasman – slab je to zalog za intezivniju proizvodnju hrane. Može i drugačije,evo ovako kako ja radim. Sada je na potezu naša država da putem stimulacija i olakšica kao i povoljnim bankarskim sredstvima stimuliše nas seljake da više i jeftinije proizvodimo. Jer, kada je proizvodnja hrane jeftinija,naši građani biće sitiji. Već godinama rizikujem u ovoj mojoj proizvodnji,a znate da „rizik stvara kapital“. Sadašnja cena svinja od 130 i 140 dinara za kilogram žive mere nije stimulativna,pa mnogi stočari odustaju od ove proizvodnje i sve je više praznih obora. Ovaj ceh svi ćemo skupo platiti. Ali, ja neću odustati, želim da ovaj posao radim sve dokle mogu. Nadam se da će jednoga dana proizvodnja hrane biti glavno zanimanje mnogih koji su na selu – rekao je na kraju ove naše posete Dragiša Đurić.

Ovo je odličan primer kako od zemlje može da se živi. I dobro,i bogato, i u Srbiji. Jedina „nevolja“ je što u ovakvoj kući budilnik zvoni već oko pola pet ujutro, svakog dana…