„Dobrodošli u Srbiju“: Sa čime su suočeni ruski emigranti u Beogradu?

Kao i mnogi drugi mladi Rusi iz njenog društvenog kruga u Sankt Peterburgu, 25-godišnja Prokofjeva je izašla na ulice iz protesta zbog invazije na Ukrajinu koju je Kremlj pokrenuo 24. februara, pridruživši se drugim Rusima u protivljenju agresiji njihove zemlje nad susedom. Kao i većina antiratnih demonstranata, ubrzo je uhapšena i osuđena na 12 dana zatvora.

„Postojao je osećaj vatre u svima nama koji smo tada protestovali, bili smo toliko ljuti“, rekla je Prokofjeva za RSE. „Ja i drugi godinama smo bili politički aktivni i znali smo šta je Rusija postala, ali većini u zemlji invazija je konačno otvorila oči.“

Posle izlaska na slobodu, suočila se s teškom odlukom: ostati i biti pod većom represijom kod kuće ili pobeći. Oštre sankcije Zapada uvedene početkom marta praktično su ukinule njen posao u marketingu, koji se za klijente oslanjao na međunarodne brendove, prenosi Radio Slobodna Evropa.

Sa slabim perspektivama i zabrinuta zbog progona usled njenih antiratnih stavova usred sve veće represije vlasti, Prokofjeva se pridružila stotinama hiljada drugih Rusa koji su pobegli iz zemlje i konačno se smestila u glavnom gradu Srbije, Beogradu.

Prokofjeva priznaje da Srbija nije bila njen prvi izbor.

Kao i drugi Rusi, bila je ograničena viznom politikom i embargom na putovanja koji je Rusiju odsekao od većeg dela zapadnog sveta. Isprva se pridružila egzodusu u susednoj Jermeniji koja je zbog svoje blizine i mogućnosti ulaska bez viza postala centar za Ruse srednje klase.

Prokofjeva je, međutim, osetila potrebu da nastavi dalje, otišavši u Istanbul – još jednu destinaciju gde nisu potrebne vize i koja je postala stecište za Ruse od početka invazije Moskve – dok se konačno nije pridružila hiljadama Rusa koji su bili privučeni otvorenim granicama Srbije, zbog čega je ona postala njihov privremeni dom.

Bežeći od sankcija, represije i – pošto je Kremlj u septembru objavio „delimičnu“ mobilizaciju – regrutacije, srpska prestonica je postala neočekivani dom sve veće zajednice Rusa koji su u muci zbog imigracije, njihovog ruskog identiteta i pitanja krivice i odgovornosti za užase invazije na Ukrajinu.

„Postoje dani kada se osećam krivom zbog odlaska“, rekla je Prokofjeva. „Teško je gledati iz daleka kako vaša zemlja gori i ponovo postaje kao Sovjetski Savez.“

Dobrodošli u Srbiju

Iz više razloga, Srbija je malo verovatna destinacija za opoziciono orijentisane Ruse poput Prokofjeve.

Srbija se nije pridružila zapadnim sankcijama Rusiji i u Beogradu se na kioscima sa suvenirima prodaju majice s Putinovim likom, dok je slovo „Z“ – koje je postalo ruski nacionalistički simbol rata u Ukrajini – ispisano po zidovima širom grada.

Kulturne i istorijske veze između dve pretežno slovenske i pravoslavne hrišćanske zemlje sežu vekovima unazad, a u Srbija takođe postoji uporište desničarskog religioznog segmenta društva koji podržava Putina kao lučonošu konzervativnih vrednosti.

Kampanja NATO bombardovanja protiv Srbije 1999. tokom rata na Kosovu takođe je još uvek gorka rana za mnoge i ruska invazija na Ukrajinu – koju Moskva sve više prikazuje kao sukob sa NATO-om i SAD – za mnoge Srbe je njen odraz.

Prema julskom istraživanju javnog mnjenja koje je sprovela beogradska organizacija za zaštitu ljudskih prava Crta, dve trećine stanovništva kaže da se oseća „bližim“ Rusiji, dok tri četvrtine Srba veruje da je Moskva prinuđena na rat „zbog namera NATO-a o proširenju“. Anketa je takođe pokazala da je 40 odsto Srba za odustajanje od dugogodišnje težnje zemlje da postane članica Evropske unije, a za savez s Moskvom.

„Mislim da Srbi zapravo ne znaju mnogo o Rusiji i kako je tamo“, rekao je za RSE Jevgenij Aleksandrov, ruski IT inženjer koji došao u Beograd posle invazije. „Za one koji podržavaju Rusiju ili kritikuju Ukrajinu, sve se svodi na NATO. To je sve što vide.“

Propaganda Kremlja našla je prijemčivu publiku u Srbiji, gde antiamerička i anti-NATO retorika i dalje odzvanja. U zemlji je ostalo nekoliko nezavisnih medija, dok se veliki deo medija našao pod pritiskom tokom vladavine predsednika Srbije Aleksandra Vučića.

Uprkos tim bliskim vezama, srpska vlada je nastojala da zadrži određenu distancu od Kremlja tokom sedmomesečnog rata i Beograd je nedavno poručio da neće priznati glasanje u delovima Ukrajine pod ruskom kontrolom koje je Kijev nazvao „lažnim“ referendumima.

Nova zajednica

Teško je znati tačan broj Rusa koji su došli u Srbiju od početka rata.

Prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije do kojih je došla Balkanska istraživačka mreža (BIRN), od februara je u Srbiju ušlo skoro 45.000 državljana Rusije. Ipak, nije poznato koliko ih je ostalo u zemlji.

Er Srbija (Air Serbia) je jedini evropski avioprevoznik pored Turkiš erlajnsa (Turkish Airlines) koji održava direktne letove za Rusiju i Beograd je takođe tranzitna stanica za Ruse idu ka drugim destinacijama na Balkanu i šire.

Prema istim podacima koje je objavio BIRN, samo skoro 4.000 Rusa koji su stigli podnelo je zahtev za boravišnu dozvolu. Ipak mnogi koji ostaju odlaze u susednu Bosnu i Hercegovinu ili Crnu Goru i brzo se vraćaju kako bi resetovali 30-dnevni period koji im omogućava da legalno ostanu u Srbiji.

Aleksandrov je rekao da je i dalje jedan od „srećnika“ čiji je međunarodni poslodavac mogao da mu pomogne oko dobijanja radne vize i boravišnih dokumenata u Srbiji. Mnogi drugi koji su otišli iz Rusiju s malo novca u Srbiji rade kao frilenseri, na crno ili moraju da se snađu s komplikovanim aranžmanima rada na daljinu sa svojim poslodavcima u Rusiji.

„Da sam nameravao da se preselim u inostranstvo, nikada ne bih planirao da to bude Srbija“, rekao je Aleksandrov. „Ali ovde se osećam bezbedno i, osim toga, povratak u Rusiju više nije opcija.“

Georgij, hemijski inženjer iz Čeljabinska koji je tražio da RSE ne koristi njegovo prezime kako bi izbegao da njegova porodica u Rusiji bude meta progona, kaže da je u Srbiji naišao na dobrodošlicu s ruskom zajednicom koja buja, ali dodaje da veruje da bi Rusi trebalo da budu više introspektivni i spremni da preuzmu veću odgovornost za ratne zločine i postupke svoje vlade u Ukrajini.

Ovaj 38-godišnjak se sa suprugom preselio u Beograd. Od tada su prodali stan u Rusiji i tim novcem kupili kuću u Srbiji. On kaže da su ranije sanjali da se presele u EU i da tamo započnu novi život, ali da je to zbog novih viznih ograničenje bilo neizvodivo. Umesto toga, kaže on, par planira da ostane u Beogradu i dobije srpsko državljanstvo.

„Razumem zašto nas Evropa ne želi. Zaslužili smo to“, rekao je on. „Meni je rat ubio mnoge moje snove, ali mi je i otvorio oči. Sada ne mogu da ih zatvorim.“

Tražeći glas

Za Ruse koji su se nastanili u Beogradu, dolazak u Srbiju je pružio olakšanje, oporavak i osećaj sigurnosti usred previranja u poslednjih sedam meseci. Neke, međutim, i dalje proganjaju smrt i razaranje u Ukrajini i budući smer Rusije.

Te brige će po svoj prilici nastaviti da jačaju posle nedavne najave Kremlja o mobilizaciji, koja deluje kao da će eskalirati rat i uvesti ga u opasnu novu fazu u kojoj bi, prema nekim analitičarima, Moskva potencijalno mogla da angažuje sve vojno sposobne muškarce za ratne napore.

Unutar Rusije javno mnjenje je teško razlučiti.

Poslednji tragovi nezavisnih medija i opozicione politike potisnuti su iz zemlje, a državni mediji stalno zasipaju s nacionalističkim i proratnim izveštajima. Neke ankete, poput onih iz Levada centra za koji se dugo smatra da je najkredibilnija agencija za istraživanje javnog mnjenja, pokazuju da većina stanovništva podržava invaziji, ali ta podrška može biti uglavnom pasivna. Štaviše, trenutna mobilizacija za slanje nekih ljudi u borbe u Ukrajini izazvala je proteste širom zemlje, pa čak i napade na regrutne centre.

Najava mobilizacije je takođe pokrenula još jedan talas emigracije iz Rusije, s dugim redovima na granicama sa zemljama poput Kazahstana i Gruzije, prepunim Rusa koji beže kako bi izbegli regrutaciju, kao i rasprodatim letovima ka destinacijama za koje nisu potrebne vize – poput Beograda.

Suočavanje sa svim time je u fokusu grupe sa sedištem u Beogradu pod nazivom Rusi, Belorusi, Ukrajinci i Srbi zajedno protiv rata. Labava organizacija istomišljenika sastaje se svake nedelje kako bi razgovarala o ratu i dešavanjima u Rusiji. Takođe je od početka invazije organizovala niz manjih antiratnih skupova i pomogla u organizovanju pomoći za ukrajinske izbeglice u Srbiji i drugde u Evropi.

„U Srbiji nema mnogo antiratnih glasova i ovde ima mnogo propagande o ratu“, rekao je za RSE Peter Nikitin, jedan od organizatora grupe.

Poreklom iz Moskve, 41-godišnji Nikitin preselio se u Beograd pre šest godina i radi kao prevodilac. On kaže da je grupa nastala spontano posle početka ruske invazije kada su ljudi počeli da se organizuju na društvenim mrežama.

„Jedna od poruka je bila da pokažemo da mi – Ukrajinci, Belorusi, Rusi – možemo zajedno da izgradimo zajednicu i da svi imamo zajedničkog neprijatelja (u Kremlju)“, rekao je Nikitin.

Budućnost Rusije

Uprkos eskaliranju ratnih napora Kremlja u Ukrajini i eroziji prava kod kuće, odluka o iseljavanju iz Rusije ne donosi se olako.

Mada su se neki nastanili u Srbiji, drugi poput aktivistkinje Prokofjeve koriste je kao usputnu stanicu u pokušaju da se nastane u EU. Posle meseci razgovora i birokratije, Prokofjeva je dobila političko-humanitarnu vizu i uskoro će otići u Nemačku.

Za Juliju Semjačkinu (33) i Svetlanu Putro (34) ta odluka je takođe značila preseljenje njihove dece – sin Semjačkine ima osam, a sin Putrove šest godina – daleko od porodice i poznatog okruženja njihovog moskovskog kraja.

Ipak, dva prijateljice kažu da su na kraju odlučile da se presele u inostranstvo kako bi pružile bolje mogućnosti svojoj deci, posebno pošto je ruski obrazovni sistem sve više nacionalistički i proratni usred težnje posle početka invazije da se napravi više „patriotsko obrazovanje“.

„Ne želim da moje dete bude indoktrinirano i da bude neka nova verzija Džodžo zeca“, rekla je Putro za RSE, misleći na film „Jojo Rabbit“ iz 2019. o nemačkom dečaku koji je bio opčinjen nacističkom propagandom tokom Drugog svetskog rata. „Nadam se da možemo da vaspitavamo našu decu kako treba i da će sledeća generacija možda biti drugačija.“

Integracija u Srbiji nije uvek bila jednostavna, ali su sada oba dečaka upisana u srpske škole. Bivši suprug Semjačkine je u Rusiji i većina njenih ugovora u marketingu je blokirana ili ugašena zbog sankcija, ali je uspela da nađe nove klijentima. Suprug Putro od kojeg je razdvojena je Srbin, što je, kaže, olakšalo proces adaptacije, ali se pokazalo da je rad na daljinu i pristup novcu s ruskih računa težak.

Mada Semjačkina i Putro kažu da su i dalje cinične u pogledu budućnosti Rusije i njenih „imperijalističkih“ tendencija, one navode da često maštaju o tome šta će uraditi kada se uklone Putin i sistem koji je stvorio.

„Jednog dana će se to carstvo okončati i planiram da obučem svoju najbolju haljinu i proslavim uz čašu nečeg otmenog“, rekla je Putro.

„Ne znam kada će se to desiti. Možda uskoro ili možda kada budem imala 60 godina“, rekla je Semjačkina za RSE. „Moja najveća nada je samo da ovaj pokvareni sistem neće pronaći način da se ponovi.“