Dobrodržeći gospodin

                       P { margin-bottom: 0.21cm; }

Odmah po dolasku žiri je, kako propisi i pravila nalažu, održao konstitutivnu sednicu i dogovorili smo se da sastančimo posle svaka dva takmičarska dana.

Šezdeset prvo Pozorje je otvorila Anita Mančić, jedna od najnagrađivanijih glumica na Pozorju. Bio je to častan govor, pun brige i straha od pravca kojim se krećemo bez želje da se spusti na politikantski nivo i upre prstom u nekoga. Anita je pozvala Srbiju da razmisli šta ćemo ostaviti za sobom i po čemu će nas budućnost prepoznati, upozoravajući da to zavisi isključivo od nas samih.

Prva izvedena predstava u okviru selekcije domaće drame i domaćeg pozorišta bila je predstava „Rodoljupci“ Narodnog pozorišta Beograd. Lično mi je posebno zanimala reakciju Novosađana, najpozvanije publike da proceni Steriju. Sterijini „Rodoljupci“ stigli su na Pozorje ovenčani slavom uspešne predstave. Na trenutke je „radio“ sindrom izneverenih očekivanja.

Petak, 27. maj

Sledeći dan je počeo uobičajeno, no ubrzo se pročulo da je gradski (novosadski) sekretar za kulturu nezadovoljan predstavom „Rodoljupci“ i da je na nekoj oglasnoj tabli, takozvanim društvenim mrežama, objavio svoje neslaganje sa načinom na koji se reditelj Andraš Urban odnosi prema Srbima. Tako nekako. Čovek verovatno nije pročitao ovaj Sterijin komad, inače bi napisao ko zna šta za Steriju.

U predstavi postoje sporna mesta, no apsolutno nije nezanimljiva, naprotiv, reč je o sasvim uspelom modernom čitanju koje podrazumeva demontažu komada i izvlačenje u prvi plan rediteljeve ideje. Koja kao i uvek kada je reč o izrazito konceptualnom izrazu, „pregazi“ glumce i teško je izdvojiti neku posebnu ulogu, svi su podređeni kolektivom zadatku.

Na programu drugog dana Pozorja najpre je u selekciji „Krugovi“ odigrana predstava „Brašno u venama“ Igora Štiksa u režiji Borisa Liješevića. Prijalo mi je ovo „Brašno u venama“.

Potom je u glavnom programu prikazana predstava Novosadskog pozorišta „Ana Edeš“, rađena po motivima istoimenog romana Deže Kostolanjija. Nisam doživeo neko prosvetljenje ove večeri.

Obavezan deo Sterijinog pozorja, okrugli stolovi, pomereni su sa nekadašnjih prepodnevnih na večernje termine. Razgovore vodi pozorišni kritičar Igor Burić, Miki Radonjić, direktor Pozorja, nervira se manje-više, on se uvek nervira, imam utisak nepotrebno. Čak sam pokušao i da mu „pojasnim“, saslušao me je ali mi se činilo da me nije razumeo. Imam dokaz, već sledećeg jutra, bilo je sve isto.

Subota, 28. maj

Sterijino pozorje se ipak drži. Taj ozbiljni gospodin u „srednjim“ godinama još uvek ima šarma, okuplja dosta sveta iz drugih sredina, prateći programi Pozorja su vrlo ozbiljna stvar, tu su brojne radionice, izložbe, prezentacije, i naravno izvode se predstave akademija umetnosti iz cele zemlje i okruženja.

Subota pre podne, lažem subota posle podne, jer pre podne ionako se svi odmaraju ili pišu sabrana dela po sobama, protiče u znaku politike. Na kongresu vladajuće partije Vojvođani „visoko poleteli“. Aktuelni gradonačelnik Novog Sada na upravo završenom kongresu izabran je ili postavljen, ne znam tačno, za visokog činovnika u SNS-a i sada će morati da podnese ostavku na mesto gradonačelnika i „ide za Beograd“. I šta sad valja ovim ljudima, direktorima institucija, koji samo što su „uspostavili kontakt“ sa novom vlašću, ponovo sve isto. Pritom, kažu, kulturi uglavnom nije bilo lako ni sa ovima ni sa onima, svi štede na kulturi.

Drugi sastanak žirija.

Miloš Latinović, naš predsednik, jeste i na prvom sastanku ali od ovog drugog veoma insistira da se strogo poštuje procedura, pravilnik o radu, zapisnik…

Najvažniji utisak sa ovog sastanka bio je da se nismo mnogo razilazili u vezi s dve viđene predstave.

Nadam se da će tako i ostati… mada.

Posle idiličnog sastanka žirija trk u Novosadsko pozorište na premijeru predstave „Fazanov ples“, u izvođenju Bela Pinter kompanije iz Budimpešte. Reč je o komadu Bele Pintera, koji je takođe i režirao ovu vrlo, vrlo, neobičnu predstavu.

Nešto kao platno naivnog slikarstva.

Zvezda trećeg dana Pozorja bila je Biljana Srbljanović, koja je došla da podrži nastup pozorišta Art HUB iz Sarajeva, gde se igra njena drama „Tuđe srce ili pozorišni traktat o granicama“, koju je režirao Sarajlija Dino Mustafić.

Već duži niz godina sam u „sporu“ sa takozvanim modernim tendencijama koje dominiraju našim pozorištem. Dominacija postdramskog u pozorištu me podseća na dominaciju „postmodernog“ koje se više niko ne seća. Imam utisak da će se ista stvar desiti i sa postdramskim kao dominantnom formom koju naši pisci prosto obožavaju a koja, ako ćemo pravo, nešto nema velikih dometa.

Posle predstave u takozvanom VIP salonu, nekadašnjem pres-centru Pozorja, uz kanapee i 'ladno pivo, uveče se družimo sa učesnicima. Sa Biljanom Srbljanović sam se lepo razišao u vezi sa pitanjem šta je to što mi (pozorište) možemo da učinimo u pravcu prevazilaženja ovog ili onog, srpsko-albanskog ili nekog drugog spora, nesporazuma itd. Nismo se složili uopšte. Ja i dalje verujem u moć dramskog teksta šekspirijanskog zahvata, ona ne.

Nedelja, 29. maj

Najgore što se gostu Pozorja može desiti na ovom festivalu jeste nedelja. Novosađani nedeljom ručaju. To znači da su svi na porodičnom ručku, supa, rinflajš… nigde žive duše u gradu. Osim turista, uglavnom đačke ekskurzije i po koja grupa Mađara. Da nisam bio napisao nijedno slovo dnevnika za Danas do danas – danas bih to morao uraditi.

I dočekasmo i večernju predstavu, Bosanskog narodnog pozorišta Zenica, „Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali“ mlade Tanje Šljivar. Još jednog postdramskog čeda, istina jedne od podvrsta ovog načina refleksije stvarnosti. U predstavi igraju Mirjana Karanović i Enes Salković. Na sutrašnjem, trećem sastanku žirija, trebalo bi uglavnom definisati koji je tekst od oba, koji konkurišu za Sterijinu nagradu, bliži tituli prvaka ove sezone, budući da se u preostala tri dana igraju predstave koje nisu rađene prema savremenim komadima dramskih pisaca.

Uprava Sterijinog pozorja bi morala da okupi što više stvaralaca, institucija predstavnika raznih udruženje, kako bi zajedno razmotrili šta je činiti u budućnosti. Da li da se Pozorje vrati izvornom principu, kako piše Dušan Matić 1956. godine, i bude podrška i promoter „naše nove pozorišne umetnosti i dramske književnosti“. Moje je mišljenje da je najveća nevolja ne samo Pozorja već našeg pozorišta uopšte u ovome „dramska književnost“. Dramska književnost a književnost pogotovo, odavno je, ako ne proterana, ono duboko potisnuta iz pozorišta i sa pozorišnih scena, preovladali su razni „izmi“ nešto kao primenjena dramaturgija i manje-više dramski pisac je sada nešto drugo. Imam utisak da je danas mlad, Duško Kovačević ne bi imao velike šanse da uspe u životu.

Ponedeljak, 30. maj

Ponedeljak je radostan dan, ne zato što se Novosađani vraćaju s nedeljnog ručka, ne samo zbog toga što će večeras biti izveden mjuzikl „Violinista na krovu“, kome se iskreno radujem, ako ništa ono zbog osećanja bratstva po oružju.

„Violinista na krovu“ je dobro, odlično režirana predstava, međutim solisti neki put „propadnu“, bude i malo „falša“, muzičari opako sviraju, istina bez nota, što se kaže „na uvo“, ta priča drži, budi emocije, glavni junak promenljivom brzinom vuče napred… vrlo dobro.

Proneo se glas da se ekspredsednica parlamenta, Maja Gojković, ne slaže sa gradskim sekretarom za kulturu u vezi sa predstavom „Rodoljupci“. Čini mi se da su neki ljudi veseliji.

Utorak, 31. maj

Miran dan, uobičajno surfovanje virtuelnim svetom, završavanje obaveza, na vezi sam sa „mojima“ u Pozorištu na Terazijama, kratak dogovor, bliži se kraj festivala, sutra je novi sastanak žirija, ostaje još da večeras odgledamo „Pijane“ Ateljea 212 i sutra predstavu Užičkog pozorišta.

Dan je obeležio novosadski medijski magnat Robert Čoban, šarmantan tip koji je nas (žiri plus, minus) pozvao na ručak u jedan lep, baš novosadski restoran. Hvala, Roberte.

Uveče „Pijani“ Ateljea 212. Dobra predstava. Tekst ruskog dramatičara Ivana Viripajeva kandidujem kao primer da je moguće pisati savremene dramske komade koji su i književnost. Literatura.

Reditelj ove predstave Boris Liješević adutira uglavnom podelom i, naravno, pričom. Nije nezanimljiva ni tema – pijanstvo ali ne kao takvo.

Sreda, 1. jun

Večeras je svemu kraj. Na programu je poslednja predstava u konkurenciji za nagrade, „Hromi ideali“, užičkog pozorišta, režija Zlatko Sviben, rađena po romanu Milutina Uskokovića „Čedomir Ilić“. Malo je pala temperatura i može lagodnije da se ispija kafa u nekom od brojnih kafića u Zmaj Jovinoj ulici.

U četiri po podne treći sastanak žirija. Usaglašavamo se u vezi sa viđenim. Čekamo Užičane. Počinje poslednja predstava 61. Sterijinog pozorja, „Hromi ideali“. Monumentalna scenografija, teče prava reka, pada prava kiša… Povlačimo se na konačnu sesiju i onda oko jedan dolazimo na okrugli sto gde predsednik čita nagrade. Kao i uvek, svi mrze žiri.

Četvrtak, 2. jun

Jutros, dok čekam da večeras izađemo pred publiku sa odlukama, skraćujem dnevnik pisan za Danas. Zdravko Huber je neumoljiv – „sedam hiljada karaktera“, ne može više, toliko sam imao dnevnika već drugog dana… Evo, dragi Zdravko, skrati molim te… ne mogu manje.

Autor je umetnički direktor Pozorišta na Terazijama