Dobru knjigu nemoguće je čitati ravnodušno

A čitam samo „srodne“ knjige i „družim se“ sa srodnim piscima. Druge ne primećujem. Moje pravo, i ja ga koristim – zapisao je u kratkom pogovoru svojoj novoj knjizi Milan R. Simić, književni kritičar i esejista osobenog stila koji se, prema sopstvenom priznanju, grozi suvoparne književne kritike. Knjiga je „Dnevnik čitaoca 2“, objavljena 2017. u izdanju zrenjaninske „Agore“, a posvećena je analizi književnih dela isključivo domaćih autora. Sastoji se iz dve celine – „Čitanje proze“ i „Čitanje eseja“, a i jednu i drugu čine ogledi, kritike, opažanja i osvrti koje je Simić, dugogodišnji književni kritičar „Danasa“ i drugih književnih listova i časopisa, pisao tokom prethodnih godina o jednom, ili pak celokupnom delu odabranog pisca.

Reč je o nastavku njegove prethodne, istoimene (osim što je njen imaginarni broj 1) knjige, takođe u izdanju „Agore“ iz 2015. Obe odlikuje ona ista strasna subjektivnost sa kojom su se čitaoci gotovo srodili, već unapred znajući da Simić radoznalo i spremno ulazi u igru kojom ga pisac proziva, priziva i pripitkuje. I kritičar to čini, pun entuzijazma, spremno, ali pod uslovom da pisac sa kojim ukršta znanje i razumevanje literature bude među najboljima. Jer, ako „pisci čikaju i najzahtevnijeg čitaoca“, kako kaže Simić, zašto, onda, i čitalac, pa još kritičar, ne bi imao pravo da čika pisce?

Naravno, potvrdni odgovor nalazi se već na prvim stranicama „Dnevnika čitaoca 2“, na kojima Simić ispisujući svoja razmišljanja ne posustajući ni na trenutak, štaviše ne odustajući i od svojevrsne prisnosti sa književnicima, od kojih je sa nekima na „per si“, a sa nekima na „per tu“. I u jednom i drugom slučaju, u zavisnosti ko koga zadeva, taj dijalog, u kojem je ulog pisca njegovo delo a kritičara moć percepcije onoga „iza“ tog dela, teče skladno i sa puno pozivanja na svetsku vrhunsku književnost. U takvom odnosu potvrđuje se naša tvrdnja još povodom prve knjige „Dnevnik čitaoca“ da ovaj autor stvaralački čin iskreno poštuje, ali da je za njega i čin čitanja podjednako kreativni proces.

Milan R. Simić iskreno se raduje uspešnoj knjizi. NJegov entuzijazam i pomno čitanje rezultiraju zanimljivim stilom, čija je jedna od osobina i ta da jezik svoje kritike katkad, igrajući se, prilagođava jeziku književnika o kome piše, pa će tako, recimo, u ogledu o Radovanu Belom Markoviću, piscu poznatom po neiscrpnom trezoru reči, i sam tragati za naročitim izrazima ne bi li se „kameleonski“ što više stopio sa delom koje tumači.

Simić piše i „bez dlake na jeziku“, što pokazuje do koje je mere spreman da se „otvori“ čitaocu kome se obraća. Ta autorova srdačnost, i iskrenost, još su jedan način da „čitaoce „privede“ prozi kojoj nema ravne“ i da, citirajući Ničea, pokaže da je jedino umetnost iznad stvarnosti a da, ako je vrhunska, pruža bespogovornu utehu. Niče je, uostalom, jedan od autora – filozofa pisaca ili pisaca filozofa, svejedno, koji su Simićevi omiljeni putokazi ka duši knjige. U Ničeovom društvu nalaze se i Borhes, Hamvaš, Sioran i Unamuno, čije geslo povodom odnosa pisca i čitaoca Simić prisvaja: i jedan i drugi u uzajamnoj ljudskoj duhovnoj razmeni pokušavaju da ne umru („Ja da na umrem u tebi, čitaoče koji me čitaš, a ti da ne umreš u meni koji za tebe ovo pišem“).

Činjenica da sebe smatra prvenstveno čitaocem, pa onda kritičarem, Simiću daje za pravo da ustanovi da su i pisac i čitalac profesija. U dvojnoj ulozi, ali i kao posrednik, naš autor uspostavlja „sveto trojstvo pisac-kritičar-čitalac“. Poštujući pisca, on sa istom hvale vrednom pažnjom poštuje čitaoca, povlačeći se u drugi plan u svojoj ulozi kritičara, ničim ne umanjujući važnost svojih analiza. Iako u senci, on se ipak stavlja u moćnu poziciju nekoga ko se znalački „dopisuje“ i sa jednom i sa drugom stranom, pošto se umešno snalazi na obema.

Većina pisaca koji su se našli u knjizi „Dnevnik čitaoca 2“ među najvažnijim su savremenim autorima srpske književnosti. NJihova su dela očito bliska estetskom kriterijumu Milana R. Simića, pa su tako prema njemu izabrani Radovan Beli Marković, Milisav Savić, Vladimir Pištalo, Milenko Pajić, Sava Damjanov, Vladan Matijević, Vida Ognjenović, Draško Ređep, Filip David, Dragi Bugarčić, Milovan Marčetić, Mirko Demić, Enes Halilović, Aleksandar Gatalica, Bojan Jovanović, Đorđe Pisarev… Među njima, kritičaru su najbliskiji oni koji, kako kaže, i danas dokazuju da postmoderna nije mrtva. Ili, kao što je slučaj sa romanom Milisava Savića „La sans pareille“, overavaju „put kojim će se srpska proza kretati i u narednim decenijama“.

Autor „Dnevnika čitaoca 2“ u svojim analizama književnog dela ne ostavlja po strani i kulturni milje u kojem domaći pisci žive i stvaraju. U toj zoni muvaju se mnogi, a najviše oni netalentovani i polutalentovani, samoreklamirajući pripadnici „establišmenta“, oni, dakle, najbučniji. Od njih teško do čitalaca mogu da se probiju ovi drugi, koji odbijaju da sebe prizemno oglašavaju; e, takvima baš potrebni su kritičari kao što je Milan R. Simić koji piše o knjigama koje, dok putem bučno galopiraju svaštarsko i banalno, stoje skromno sa strane. Pažnja koju im posvećuje dragocena je, pošto se autor „Dnevnika…“ stavlja „u duhovnu službu čitanja i pisanja“. Jer, kako kaže, dobru knjigu nemoguće je čitati ravnodušno, a ako je čitanje dobre knjige praznikovanje onda praznikovanje mora biti i pisanje o njoj.