Događanje naroda u jogurt revoluciji

Sa majčine strane, slika je malo šarenija: bakini su krenuli iz Bajmoka, a deda iz okoline Novog Sada. Njegov životni put je rano presečen i završen je negde u Ukrajini, gde je boravio na prinudnom radu u organizaciji Hortijevog režima. Njegovo poslednje pismo poslato je oko Božića 1943. Neki članovi njegove porodice (braća Majer) stradali su još ranije, 1941. – u izvedbi istih.

*

Rođen sam pet godina nakon završetka Drugog svetskog rata i dve godine posle izgnanstva Josipa Broza iz redova pravovernih. Ambijent detinjstva i rane mladosti dalo je društvo u gradskom centru: Jovan Jovanović Zmaj (osnovna škola) i Moša Pijade (gimnazija). Zmaj je ostao, Moša nije više aktuelan. Dvojezičnost (srpsko-hrvatski, mađarski) je u to vreme bila prirodna pojava. Samo na osnovu znanja jezika, teško bi bilo nekom zalutalom strancu da odluči koje je nacije onaj koga je upravo sreo. Te kasnije muke ni najmanje nas nisu mučile, a ni (sada već skoro obavezno) odlaženje u razne verske institucije nije bilo u modi.

U prilično sivilo školskih godina nešto svetla je uneo prvi ozbiljan ideološki sukob: definitivno se društvo podelilo na dva nepomirljiva dela. Nisi mogao kao ozbiljan član Klana obožavalaca Bitlsa biti pomiren sa činjenicom da među svojim dosadašnjim drugovima ima i takvih koji su se usudili da više vole Stonse. Pale su prve ozbiljne, duge i potpuno netolerantne diskusije.

**

One su se stišale odlaskom u Beograd, na Filozofski, odsek Psihologija, blizu Botaničke bašte. U kojoj sam bio jedan jedini put, ni sada ne znam zašto. Malo sam iskusio revolucionarnu atmosfera, kada je Filozofski pretvoren u Crveni univerzitet Karl Marks. Ostali faktori koji život znače: fantastičan Fest, Atelje 212, Pod lipom i Šumatovac. I moj, nažalost već pokojni kolega i drugar, Petar Klajn (prosečni dnevni zajednički odlazak u bioskope: 3).

Istovremeno, u Novom Sadu su se vršile pripreme za osnivanje Televizije Novi Sad. Tako sam radio za vreme svog prvog studentskog raspusta na Radiju Novi Sad, ali kao potencijalni stipendista Televizije u osnivanju. Posle sam, sa istančanim osećajem pravog biznismena, odbio stipendiju jer još nisam znao šta ću da radim posle fakulteta.

***

Nakon apsolviranje, dve godine nisam diplomirao – namerno. Ne znam, da li je patriotski, ali hteo sam da izbegnem vojsku. Ili bar da odložim, dok se može. U međuvremenu, vratio sam se korenima: svako posle podne sam, sa sestrom od strica u tandemu, posluživao goste u Bodiš poslastičarnici. Tada sam stekao titulu psihoslatičara. Jednom nedeljno sam odlazio u Novi Kneževac, da gimnazijalcima predajem psihologiju i logiku.

Na kraju sam morao da diplomiram, ali sam odmah upisao i postdiplomske. Znam da je neoprostivo: opet zbog JNA. U rodnoj Subotici pojavili su se konkursi za psihologa. Međutim, nisam imao sreće. Naivno sam verovao da život izgleda ovako: raspiše se konkurs, javljaju se ljudi i najpogodniji bude primljen. Najpogodniji – da.

U daljem komšiluku, na Mišeluku, u to vreme sagrađena je zgrada koja će mi biti drugi dom narednih 15 godina.

*

Krajem 1975. raspisan je konkurs za novinare, reportere na TV Novi Sad. Uz malu pomoć prijatelja primljen sam sa velikom grupom ljudi, generacije koja ovih godina odlazi u penziju. Skoro sam odmah postao urednik (!) marksističkog programa, ali nisam ispunio dva uslova. Nisam bio član partije i nisam završio sociologiju, kako su članovi žirija pogrešno mislili, nego psihologiju. Tako sam počeo pripravnički staž u mađarskoj redakciji. Potom sam, zbog nekih pregrupacija u redakciji, prebačen u spoljnopolitičku rubriku i tako dobio priliku da putujem po svetu. Bio sam u Londonu kada je Megi Tačer postala premijerka;- u Rimu gde je komunista Berlinguer bio večiti drugi na izborima; – u predgrađu Atine, u kući Papandreua, u noći kada je postao premijer; – u Parizu kada je Marše držao kongres komunista; – u Firenci, gde je i zvanično sahranjen evrokomunizam; – u Varšavi, za vreme vanrednog stanja, bili smo i privedeni; – u Harareu, na samitu nesvrstanih; – u Bukureštu, koji je živeo u znaku Čaušeskua i njegovog kongresa… Princ Rene i princeza Stefani su mi se u Montekarlu, kao članu žirija tamošnjeg televizijskog festivala, lično zahvalili na trudu. I vozio sam se Plavim vozom do Budimpešte.

**

U svojoj 36. godini postao sam glavni urednik Informativno-političkog programa na mađarskom jeziku TV Novi Sad. Redakcija je imala više od sto ljudi. Proizvodili smo svakodnevni program za dva dnevnika. Mađarski jezik je bio ravnopravan u porodici Jugoslovenske Radio-televizije.

Retko se pruža prilika da skoro neometano radiš svoj posao. Nije bilo ozbiljne političke cenzure. Samocenzure, svakako. Zbog sve ozbiljnijeg zaoštravanja odnosa Beograd – Novi Sad, glavni teret je podnosila srpska redakcija. S druge strane, tadašnji politički komesari mađarske manjine, tada narodnosti, nisu shvatali značaj televizije. Na našu ogromnu sreću. Bavili su se svojim getom, tj. dnevnim novinama Mađar So (Magyar Szó), izdavačkim preduzećem i štamparijom Forum (Fórum), i ponekim nedeljnicima. A gledanost „dnevnika u pola osam“ je bar deset puta nadmašivala tiraž Mađar Soa. Zbog te nepažnje sam i mogao postati glavni urednik bez ozbiljnije političke (partijske) prošlosti. Kao što mi je Mita Boarov onomad rekao: – Bila je to greška u sistemu.

***

Sedamdesetih i osamdesetih u Novom Sadu je postojala gostionica Domino, gde su se uglavnom sastajali žedni i gladni pripadnici vojvođanske mađarske intelektualne elite. Sem politički jako podobnih, oni se nisu mešali sa običnim novinarima, piscima. Tu sam prisustvovao razgovoru dvojice i tada podobnih ljudi, koji su se hvalili kako su na nekom partijskom sastanku likvidirali Janoša Siverija (Sziveri János), glavnog urednika Uj Simpozijuma (Új Szimpózium), časopisa čiji su osnivači bili Tolnai, Vegel, Gerold. Nije čudno, zapravo prirodno je da je jedan od tih likvidatora kasnije postao i ostao član rukovodstva najveće vojvođanske mađarske stranke. I naravno, postao je nacionalista.

Afera sa Simpozijumom je tipična za ondašnje prilike: za vreme lova na aktuelne veštice u Srbiji, ovoga puta na „nacionaliste“, tadašnji komesari Mađara morali su da nađu neku i na „našoj strani“. Pogodnija meta nije mogla da bude od Siverija i njegovog lista. Glavna krivica: objavili su poemu poznatog mađarskog pisca Đule Ilješa (Illyés Gyula) – Pesma o despotizmu (Egy mondat a zsarnokságról). Shodno viševekovnoj mađarskoj tradiciji Siverija i njegove cinkario je tadašnji glavni urednik Mađar Soa, koji je, prirodno, bio i član CK SK Srbije i to na sednici CK. Rasterana je redakcija, a Siveri, čija je pesma Babel svrstana u remek dela svemađarske literature, postao je persona non grata. Ni u subotičkom pozorištu nije mogao da bude dramaturg. Umro je mlad.

*

Svemu dođe kraj, pa i našem skorom bezbrižnom životu na Mišeluku. Došlo je vreme buđenja naroda, ovoga puta Srba i Crnogoraca sa Kosova. Bar su se tako nazivali. Nakon njihovog drugog masovnog izleta u grad Novi Sad, desila se – Jogurt revolucija. U toj beloj noći, mi novinari bili smo u prizemlju zgrade PK SKV. Za mlađe: preko puta hotela Putnik. Predsedništvo PK je zasedalo na spratu, sada već znamo sa kakvim rezultatom. Tada sam zamenjivao direktora programa, koji je bio na bolovanju. Masa ispred zgrade. Ko nije gađao razne pokretne ciljeve tetrapakovima jogurta, plesao je ili urlao. Antibirokratski. Novinar, bez obzira na sve, mora da reaguje na događaj, a jedina prava televizijska reakcija bila je: direktan prenos. Našao sam telefon (kako to staromodno zvuči) i pozvao direktora, sada već pokojnog Andriju Majtenjija. „Andrija, vrag je odneo šalu, uključimo kamere.“ Na to, direktor mi je rekao da nije u stanju da odluči, pa da razmotrimo to sutradan. Sutradan je već bilo kasno, mada se ni tada nisam mogao izboriti za veću medijsku prezentaciju „događanja naroda“. Jedna od najtežih optužbi na račun rukovodstva RTV Novi Sad, upravo je bila ova činjenica. A onda je počela diferencijacije i na TV. Došla je tročlana ekipa egzekutora iz Beograda i formirali su neke drugarske komisije, čiji je jedini cilj bio međusobno cinkarenje. Od te odvratne situacije spasio sam se nesvesno. Naime, na prvom javnom sastanku preuzeo sam na sebe sve krivice redakcije, mada nisam baš bio načisto – koje su te greške. Posle tog mog izlaganja, nisam primetio kolonu istomišljenika iza sebe. Od tog trenutka tretirali su me blagonaklono. Onako kako i pripada pomalo blesavim ljudima. Sve u svemu, nisam morao da učestvujem u sveopštem cinkarenju.

**

Rukovodstvo TV Novi Sad je smenjeno decembra 1988. Od smenjenih skoro svi su otišli na razne strane, ja sam ostao, ali mi je zabranjeno bavljenje novinarstvom. Nakon pola godine, Radnički savet je ukinuo suspenziju i ponovo sam bio spoljnopolitički novinar. Sve do Samita nesvrstanih u Beogradu, na čijem mi je završetku urednik rekao da napišem završni komentar. Napisao sam ga i pročitao u Dnevniku sa „idiot mašine“. Jedan od mojih „obožavalaca“, uzeo je tekst sa „mašine“ i preveo na srpski. Sa jednim od tadašnjih vođa srpskih „patriota“ na Televiziji tekst je poslao RTV reviji (više stotina hiljada tiraža!), gde se nakon dva dana pojavio članak: Bivši autonomaš pogrdno o Beogradu i nesvrstanima. Ponovo sam suspendovan.

***

U to vreme sam sa Arpadom Nemetom( Némerth Árpád), s kojim sam zajedno počeo karijeru, odlučio da, pošto ni para, ni ostalih uslova za privatnu televiziju nismo imali, pravimo novine. Tako je nastao nedeljnik Napló (Dnevnik), prve privatne novine u Srbiji posle Drugog svetskog rata (9. maj 1990) „Vreme“ se pojavilo pola godine kasnije. Oko lista su se okupili gotovo svi značajniji intelektualci Mađari, a prvi dopisnik iz Beograda bio je Aleksandar Tijanić, a iz Zagreba Jelena Lovrić.

Međutim, počeo je rat i u oktobru 91, silom prilika, morao sam da odem u Mađarsku, prvo u Segedin, pa u Budimpeštu. Pre toga sam bio dopisnik Radija Slobodna Evropa, BBC-a, Mađarske televizije, agencije MTI itd.

U Budimpešti sam 92. postao šef dopisništva Radija Slobodna Evropa na mađarskom. Kao nagradu, posle dve godine, dobio sam ugovor u Minhenu, u legendarnoj centrali RSE usred Englischer Gartena. Po nalogu rumunske tajne službe, čuveni Karlos i njegova ekipa terorista, početkom osamdesetih, postavili su bombu ispod zida jednog krila zgrade. Greškom je stradala tadašnja čehoslovačka redakcija, a najviše jedna voditeljka.

*

Nakon mesec i po dana od mog dolaska, u oktobru 93. ukinuta je mađarska redakcija, zajedno sa avganistanskom, jer su u Mađarskoj izvršene demokratske promene (vidimo rezultate), a u Avganistanu su, uz američku pomoć, došli na vlast talibani. Ni jedna procena nije izdržala sud vremena.

Istovremeno je počela organizacija redakcije programa na južnoslovenskim jezicima. Na početku bilo je nas sedmoro sa svih strana bivše Jugoslavije. Nakon dve godine, u martu 95. preselili smo se u Prag. Od 1500 zaposlenih, prešlo nas je jedva 200. Dva su najznačajnija programa za Srbiju, u čijem stvaranju sam aktivno učestvovao: program koji je počinjao u ponoć na moj predlog je, dan pre početka bombardovanja NATO snaga, produžen na 6 sati. Bila je to najslušanija emisija za vreme tih tragičnih dana. Druga emisija u čijem sam pokretanju učestvovao je dnevni polučasovni program za Srbiju od 14 sati, koji smo organizovali (Rade Radovanović, Slobodan Arežina) sa lokalnim radiostanicama. Najtužnija emisija, čiji sam bio urednik-voditelj je emitovana na dan ubistva premijera Zorana Đinđića, kada je tokom programa jedan od dopisnika sa lica mesta, ispred Skupštine Srbije, saopštio vest o smrti predsednika vlade.

**

2005. sam shvatio da Program na južnoslovenskim jezicima više nije prioritet na Radiju, što nije bilo teško uočiti, jer su počela skraćivanja programa i naravno, otpuštanja. Dobio sam ponudu iz Budimpešte da budem direktor Duna Televizije (Duna Televízió – javni servis za Mađare izvan granica) za regionalni program, a kasnije i za ceo informativno-politički program. Bez obzira što je informativni program više puta proglašen za najobjektivniji u Mađarskoj (čak i od strane Fidesa, neumerene desnice, tada još u opoziciji), nije mi bilo spasa. Čim je Viktor Orban (Orbán Viktor) došao na vlast, usvojen je novi medijski zakon koji je izazvao zgražanje u celoj Evropi. Na osnovu tog zakona reorganizovani su javni medijski servisi. Otpušteno je više od 1500 ljudi. Ja, naravno, u prvom talasu, kako i priliči. I ovde se odvijala diferencijacija, čija je ideologija bila: apsolutna odanost režimu i neprofesionalnost. Uspeh je bio potpun i još traje.

***

U prvim penzionerskim danima setio sam se nekadašnjeg Naploa, (čija je štampana verzija prestala da izlazi 1997, a onlajn izdanje smo obnovili sa Arpadom Nemetom pod naslovom naplo.org pre nekoliko godina) i drugara koji su se nekada okupili oko lista. I ponovo smo se okupili: prvo Nemet, Oto Tolnai, Laslo Vegel, Laslo Gerold, a potom su nam se pridružili i Žužana Serenčeš, Viktorija Radič, Atila Balaž, Čaba Presburger i Zoltan Danji. Prirodno je bilo da smo se prvi put okupili u obnovljenoj Bodiš poslastičarnici u Subotici. Deda ju je osnovao 1924, a ja rekonstruisao 2000. Uglavnom se oglašavamo kada ocenimo da se grubo krše demokratska prava u oblasti kulture i medija. Zbog nastanka i delovanja Kruga Naplo, dobijamo žestoke kritike od strane vojvođanskog Fidesa – Saveza Vojvođanskih Mađara. Svi smo na svome.

O SAGOVORNIKU

Gabor Bodiš rođen je1950. u Subotici. Diplomirao je psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. U TV Novi Sad je od 1976. do 1991. prešao put od novinara pripravnika do glavnog i odgovornog urednika. Jedan je od osnivača i prvi glavni urednik nedeljnika Naplo 1991. Bio je šef dopisništva RSE u Budimpešti, 1992-1993. Zamenik direktora RSE u Redakciji na južnoslovenskim jezicima. Od 2005. do 2011. bio je direktor Duna Televizije u Budimpešti. Izveštač i kolumnista: Het Nap, Vreme, Danas, Večernji list, RTV, RTS, Al Jazeera, B92, BBC, MTV…

Dobitnik je nagrade „Svetozar Marković“. Živi i radi na relaciji Budimpešta – Subotica.