Dogodine u Splitu

Gledamo u oficijelnu najavu susreta dok sedimo sa Velizarom Đerićem, nekadašnjim ministrom sporta u Saveznoj Republici Jugoslaviji, koji i sam ima iskustvo življenja u mnogim krajevima bivše zajedničke države i kome je drago da može biti onaj ko dočekuje takve ljude i sportiste.

– Ovde su rado zalazili Aleksandar Ranković i Tito, pa je kafana već po tome postala čuvena, ako ne po meniju i pogledu na Savu. Baš mi je drago što ćemo na ovakvom mestu dočekati splitske igrače, uglavnom bivše članove prvog, šampionskog tima iz stare Jugoslavije, kaže Đerić.

Stoje dvojica ljudi. Odmah prepoznajemo Vilsona Džonija, a za njim ide i Dragan Holcer. Nasmejani sedaju za sto.

– Vi ste ovde i domaćin i gost, iz Niša ste došli u Hajduk, zar ne? Dugo ste imali kafić na splitskoj Pjaci… – počinjemo razgovor sa Holcerom.

– Da, davno je to bilo. Iz Niša sam stigao zajedno sa Miroslavom Vardićem. A kafića više nema, prodao sam ga – kaže Holcer.

– Vardić, to je onaj Nišlija što ga je splitska publika volela i skandirala mu u doba socijalizma: „Iiiiiiisuseeeee!“

– E, taj. Kažem, u Split smo nas dvojica došli zajedno i ostali. Doduše sada ne znam gde je…

Neko podiže čašu da nazdravimo. Vilson Džoni najpre odbija piće „jer igra utakmicu“, ali nagovaramo ga – „ajde samo čašicu, da nazdravimo, valje se“. Pristao je pa i on nazdravlja sa društvom. Pridružuje nam se Zoran Simović, a zatim i Blaž Slišković.

Simović nasmejan, vidi se da uživa u susretu sa starim prijateljima. Jednako kao i Blaž Slišković, koji kaže:

– Eh, mi smo navikli na ovakve surete i u Mostaru i bilo gdje u Bosni i Hercegovini, a Hajduk – to je nešto posebno, jedna lijepa sportska i prijateljska priča. Posebno ovdje u Beogradu, sa starim bivšim rivalima sada prijateljima iz Zvezde, Partizana, OFK Beograda, ma iz svih beogradskih klubova…

Stiže i Ivica Šurjak, koga pitamo – kakav je osećaj posle toliko godina biti u Beogradu:

– Kako bi moglo biti, ovoliko dobrih ljudi, odličan prijem i vidi se srdačan odnos. Puno mi je drago što sam došao.

Pitamo ga za čuveni rivalitet sa Draganom Džajićem i to da li mu je bilo krivo što je takvom igraču često bio rezerva:

– On je veliki igrač, a svaki igrač hoće da se pokaže, to je normalno. Nekada je to bilo važno, a sada je to dio, pokazalo se, jedne dobre sportske prošlosti.

Zovu ga Dušan Pešić, Miloš Bursać, Ivan Gudelj i Nikica Cukrov da se slikaju sa Stjepanom Stipom Jukićem, koji je u Beograd doneo i svoju knjigu o barba Luki Kaliterni, legendarnom treneru „Hajduka“, mlađem bratu Fabijana Kaliterne, koji je u Split iz Praga doneo prvu pravu fudbalsku loptu… Pokazuje mi sliku kada je bio momčić od 14 godina, a pored njega mladi Luka. Obojica pored legendarnog stabla murve (duda) u dvorištu starog igrališta na Plinari, blizu teatra i rodilišta. Tek kasnije dolazi stadion „Poljudska lepotica“ i to od od Mediteranskih igara u Splitu 1979. godine.

Dušan Pešić stigao sa dvojicom prijatelja, Milom Nikinovićem, sa kojim je igrao u kruševačkom „Napretku“, i Jilmazom Turkuom, sa kojim je ostao u odličnim odnosima još dok je igrao za Fenerbahče.

Pešić i Turku su, vidi se, na tečnom turskom ušli u neku njihovu priču. Pitamo ga kako je to bilo kada je nekako u isto vreme kada i Simović napustio Kruševac i došao u Split.

– Bili smo mladići, gotovo deca i zamenili klub u kome smo ponikli za Split, gde su nas odlično primili i gde smo se takođe veoma brzo počeli osećati kao kod kuće.

Beograđanin i „Zvezdino dete“ koga su „usvojili“ hajdukovci Miloš Bursać i Šibenčanin Nikica Cukrov pričaju o lovu na ribe i ronjenju, jer je Cukrov, koji živi u Šibeniku, strasni ribolovac.

Pored Stipe Ercegovića iz Zajednica Hrvata „Tin Ujević“ iz Beograda, koji je jedan od glavnih „krivaca“ za ovaj beogradsko-splitski fudbalski susret, sedi Branko Bosanac, sekretar sportskog društva „Picigin“ sa splitskih Bačvica, legendarnog kupališta. Za one koji možda ne znaju picigin je za Split tipična zabava koja se igra u plitkom moru i to sa malo tvrđom lopticom koja može stati na dlan. Igra ima puno trčanja, skokova, fintiranja, a more i pesak su tu kao otežavajući izazov. Bosanac uzima reč:

– Drago nam je što smo uspjeli da organiziramo ovakav susret i što smo stigli među prijatelje. Neka ovi odnosi postanu stalni…

– Dogodine u Splitu! – neko će od okupljenih.

– Naravno, dogodine u Splitu. Gledaćemo sa prijateljima u Beogradu da se organiziramo i ponovo vidimo jer se pokazuje da nam svima ovo puno znači.

Bosančev govor trebalo je da označi kraj druženja u Šest topola jer se približio momenat kada je u Sportskom centru Banjica trebalo odigrati utakmicu. Još nekoliko zajedničkih slikanja pa idemo na Voždovac.

U hodnicima iza terena na Banjici igrači selekcije Beograda već u svlačionici. Karasi hoće da igra iako mu je noga povezana. Sedimo među Splićanima. Tokom utakmice aplaudira se na svaki uspešan potez jednih ili drugih. Većina igrača nisu baš u nekoj formi, ali driblinzi, šutevi, proigravanja po sistemu „trči lopta, a ne igrač“, sve to i te kako funkcioniše. Beograđani smireni, brzo su poveli i stigli do 4:1.

Šurjak je dao prvi gol za Splićane. Vešto, brzo, šutirao je iz mesta. Gde je on stao, nastavio je Miloš Bursać, koji slično Klinčarskom, kao da je u punoj formi, nastavlja i daje dva gola…

Rezultat nije bitan i sve se završava, a da niko nije čuo sudijin zvižduk. Aplaudirali su svi u publici i igrači oba tima. Na Banjici se osećalo nešto čega odavno nema. Bili su važni ljudi i lepota igre, a boje kluba ma koliko značajne bile su sada u drugom planu. Fudbaleri Splita i Beograda otvorili su jednu novu stranicu odnosa. Da ugođaj bude potpun, odlična klapa „Sv. Florijan“ iz Dobrovoljnog vatrogasnog društva iz Žrnovnice (deo Splita) izašli su i sve počastili klapskom pesmom.