Dojčinović: „Služba“ prati, tabloidi hajkaju

Vi ste možda i rekorderi u tome koliko Vas i ostale novinare KRIK-a prate takozvane „službe“. Koliko to i na koji način utiče na vaš rad?

– Od 2015, kada je KRIK osnovan, imamo problema sa domaćom obaveštajnom službom BIA. Praćeni smo na ulici, u kafićima, tajno su nas slikali, a dogodila se i epizoda kada su ljudi iz BIA, prerušeni u radnike Telekoma, pokušali da nam instaliraju internet u kancelariji.

Najveći napad na nas su napravili kada su pro-SNS tabloidu Informer dali informacije o nama, koje je BIA skupila tajnim praćenjem i prisluškivanjem, da objavi u serijalu u kojem su me u javnosti pokušali predstaviti kao saradnika kriminalaca, stranog špijuna, teroristu i sektaša koji se kači na kuke i posećuje sado-mazo događaje.

Sem na nas, udaraju i na novinarske izvore koje, ako ih otkriju, otpuste ukoliko rade u državi ili pokušaju da ih optuže za krivična dela.

Sve to je ogroman pritisak na svakodnevni novinarski rad, a bezbednosna zaštita tokom posla, posebno od praćenja i prisluškivanja, nažalost uzima sve veći deo radnog dana.

Novinari ne treba da budu mete bezbednosne agencije i to što nas i kolege iz drugih medija BIA obrađuje, jasno pokazuje da ne živimo u demokratiji, da je obaveštajni sektor stavljen u funkciju partije na vlasti i da se koristi da se obračunava sa novinarima, opozicijom i neistomišljenicima.

Da li su, u vezi s tim, prijave nadležnim organima ikada davale rezultate i da li makar pružaju psihičko rasterećenje i veći osećaj bezbednosti Vama i kolegama?

– U Srbiji nema pravne zaštite od nelegitimnog i nelegalnog praćenja i prisluškivanja. Ja sam protiv BIA podneo pritužbu Zastitniku građana još 2016, ali, evo, četiri godine kasnije taj slučaj nije rešen.

BIA ne želi da Zaštitniku građana dostavi neophodne podatke na osnovu kojih bi on mogao da utvrdi da li je bilo opravdano moje praćenje. Iz te institucije su slali više urgencija obaveštajnoj agenciji da dostavi podatke, ali, prema poslednjim informacijama koje mi je Zaštitnik saopštio, oni nikad nisu stigli.

Postoji i odbor u Skupštini koji treba da kontroliše rad bezbednosnih agencija, ali on ne radi svoj posao. To i nije čudno jer ljudi iz SNS-a vode taj odbor i u njemu čine većinu.

U njemu sedi i Vladimir Đukanović, koji verovatno i likuje kada obaveštajne agencije prate novinare, s obzirom da je i sam novinare prozivao da su agenti stranih obaveštajnih službi. Kada se suočite sa ovim neradom institucija i bude vam jasno da nijedna od njih ne može ili ne želi da vas zaštiti, samo osećate još veći pritisak.

Da li vas ta činjenica najviše svrstava u „izdajnike naroda“ i „strane plaćenike“ ili je, obrnuto, zainteresovanost državnih bezbednosnih službi posledica te nametnute ocene?

– Kad nekog nanišane da je izdajnik i strani plaćenik, to dobro prolazi u našem narodu i to je oproban scenario još stare jugoslovenske tajne službe koja je na taj način „ocrnila“ metu pre nego što je preduzela mere protiv nje.

Taj način obračuna sa onima koje vladajuća partija ne kontroliše, gde spadaju i retki novinari, poslednjih godina postao je jako popularan. Ključni izvođači su udruženi obaveštajna agencija, koja praćenjem skuplja informacije o žrtvi, i tabloidi, kojima se dostavljaju te informacije i koji od toga prave hajke.

Ko želi da vidi primer kako to u praksi izgleda, neka pročita serijal koji je o meni Informer objavio 2016, sa sve naslovima – „Mafija udara na porodicu Vučić“, „Sado-mazo francuski špijun“, „Dojčinoviću kao teroristi zabranjeno da uđe u Rusiju“…