Dok ne zahuči Miljacka

Vozio sam se putem do Sarajeva još tri puta posle rata – ali uvek autobusom – i to nije to. Svaka ona krivina, svaka rupa u starom asfaltu, svaki prelaz preko pruge na tom putu do Malog Zvornika – sve sam nekada znao skoro napamet.

Sada je sve nekako novo – put je bolji i širi, samo nekoliko kilometara posle Loznice i Banje Koviljače, ostao je stari – teško se to popravlja i proširuje – desno Drina – levo brdo – ne može se prići mašinama, a i kuda će toliki saobraćaj ići dok se popravlja put. Posle dobra dva sata vožnje mačvanskim bogatim selima – Mali Zvornik – granica…

Sećam se tog turobnog graničnog prelaza, kad sam prvi put putovao za Sarajevo 1996. samo godinu dana posle Dejtonskog sporazuma – vlasnike pasoša ili ličnih karata sa muslimanskim prezimenima, skidala je srpska granična policija iz autobusa – uzimala im dokumenta i vodila ih negde na saslušanje… Vraćali su se žalosni i poniženi putnici, naši sugrađani nesrpskih prezimena i imena. Žalosno i neizbrisivo utisnuto u moje sećanje – a tek u njihovo.

Sada je granični prelaz neopterećen – automobili beogradskih, bosanskih, crnogorskih registracija… Samo sam se mislio – kako će sada izgledati susret mog auta sa novim srpskim tablicama i građana Bosne i Hercegovine – nesrpske nacionalnosti – s obzirom na njihova sećanja? Ali – ušli smo u Zvornik – i on se promenio – postao više grad – manje kasaba…

Put – nov, tuneli pored Drine, manje opasni, hotel „Vidikovac“, manje se izdvaja od zaostale okoline – sada je sve, nekako – vedro i mnogo izgrađenije, pa njegova napadna „modernost i ogromnost“ – nisu, kao nekad – tako neukusno nepripadajući stilu gradnje i života uz Drinu – među siromašnim selima i kućicama naherenim i polusrušenim. Danas vam je sve to ukusno dograđeno – nebrojeno je kuća i kućica uz samu obalu – kao da su vikendice, divota jedna. Uz samu zelenu reku – dvorištance, kućica, stepenice i čamac privezan za neku kamenu ili drvenu terasicu ispred. I sa ove i sa one strane Drine. Kod mestašca, skladno upakovanog u ambijent – Drinjača, skreće se desno – put Vlasenice i drum se polako penje. I ovde – sve izgrađeno – nema polusrušenih kuća ostalih od rata, nema nagorelih dimnjaka koji jedini štrče u nebo u pustom nekada-selu, srušenom do temelja. Mesto Milići je bilo u stara dobra vremena jedno od prvih gde smo – ako već ne u samom Zvorniku – kupovali meso – sveže juneće, teleće mlado, pa ga nosili na more, na ostrvo Hvar – gde tada nije bilo mesare u našem selu Vrboska. O, kad je to bilo. A ako bismo krenuli u cik zore, pa mesare još nisu radile – kupovali smo obavezno to bosansko meso – negde u okolini Sarajeva… Sva su ta sela posle bila na svakodnevnim izveštajima CNN-a, BBC-a, RTS-a, HRT-a… Bila su to mesta teških bombardovanja, rušenja, mučenja, ubijanja, spaljivanja…

Stigao sam do Vlasenice, a tu počinje – ono, baš – ozbiljna planina. Usponi, krivine na lakat, druga – treća, druga treća brzina. Radujem se sve širem pogledu i očekujem kad će vrh – da vidim ceo prostor – sve do Drine, čini mi se. I evo ga – poslednja krivina i ogroman pogled – nezaboravno. Čini mi se – toga samo u Bosni ima – takvih predela kao iz mašte – zelenih livada i tamnih šuma, nadvijenih nad mirnim dolinama sa pitomim nebom. I još kad je ovako sunčano. Dah zastaje. Priznajem – tu su grdna brda i planine – sve lepše od lepšeg – ali ja nikad nisam savladao tu lokalnu geografiju – za mene je sve to Romanija – od Vlasenice, preko Han Pijeska, do Sokolca.

Han Pijesak je postao dvostruko veći otkad sam tuda prošao autobusom za Sarajevo 2006. godine. Tada je još bilo sumnje da je i Ratko Mladić tu – sakriven među ratnim drugovima u nekom od onih poznatih, dubokih i dobro opremljenih bunkera u tim brdima.

Eto nas već na glavnom pravcu spuštanja niz planinu – ravna Romanija pašnjaci kao prava daleka prerija iz kaubojskih filmova. Kažu da je dobar deo tih američkih vesterna i snimljen tu – što po Lici, što po Bosni.

I na kraju – pred sam kraj puta – Sokolac. Nekako raštrkano mesto, samo put kroz sredinu. Ali i tu ima bogatih i lepo opremljenih kuća – onih drugih – ubogih i siromašnih, kao da i nema. Na glavnoj cesti, iznenada neki nadobudni klinac u prefarbanom BMW-u, izlete iz sokaka, bez migavca i bez puštanja prednosti – odveze se kojih trista metara i – stade – nasred džade, da se malko popriča sa komšijom.

Vidi se da je blizu ratni centar Republike Srpske – Pale. Sad je već i Miljacka tu – huči kao planinski potok, sakrivena u žbunje i nisko rastinje. Raskrsnica za Rogaticu – levo i Sarajevo – desno. Na tom mestu se uvek setim onog nesrećnog pisca romana „Gordo posrtanje“, ni ime mu više ne znam – možda je to moje lično bekstvo od njegovih gorkih sadržaja, punih gneva i mržnje – poput one Vukove knjižurine „Nož“ (pročitao sam samo prvu stranu i bacio je preko ograde, u nekom selu gde su mi je dali da čitam).

I još jedna raskrsnica – levo Pale – desno Sarajevo. Tek tu sećanja i mnogo raznih misli o mržnjama i ratnim zločinima. Kad sam prvi put stigao dotle, autobusom posle rata – krenuli smo levo – tamo kuda nikad dotle nisam prolazio. Sve je bilo kao u nekoj neverovatnoj priči o nekim – činilo mi se, Kozacima sa bosanske planine. Tako mi se to nekako tada učinilo strašno i opasno – kao da sam na svakom koraku gledao nekakve đavole, a ne ljude. I svi njihovi pokreti i radnje, bili su mi nekako, nestvarni i posebni. Sve je to bilo pod aurom onih priča o ljudima koji pucaju snajperom na ljude u Sarajevu. Gledao sam ih i pitao se – koji je od ovih bio taj snajperista?

Nisam sada skrenuo levo – nego desno – prema Sarajevu i znao sam da me na kraju tog druma, na ulasku u grad, očekuje ona raskrsnica na samoj Miljacki, raskrsnica sa velikom rušenom i paljenom bibliotekom – vijećnicom, sada u dugotrajnoj rekonstrukciji. Pa će tu početi Baš Čaršija – srce Sarajeva i srce ljubavi za ovaj grad. A tada – prvi put kad sam prošao autobusom – otišli smo levo za Pale, pa od Pala okolo – oko Sarajeva – sve nekadašnjim linijama opsade. Još su tu bili tuneli i bunkeri, tranšeje i šanci, iskopani da se zaklone opsadnici – tu je svuda bilo postavljeno teško oružje, mitraljezi, snajperi i minobacači. Tada je Sarajevo tek bilo dobilo stakla za prozore – to je bila njihova prva zima sa prozorima i bez pucnjave.

Sutradan sam rano jutro proveo u šetnji Alejom ambasadora – jednim divnim putem uz Miljacku, do daleko iznad grada, gde su posađene mlade bukve i gde su pažljivo postavljeni Kamenovi sećanja na sve posleratne ambasadore u Sarajevu. Tu je i kamen sa imenom Grujice Spasovića – ambasadora Srbije od 2006. godine.