Dok se mislilo da je plod ruže šipak

Broj mladih koji posle osnovne škole odlaze u srednje škole u neke druge sredine povećava se poslednjih godina. Oni koji se opredeljuju za studiranje, u ma kom od univerzitetskih centara, ne odlučuju se za povratak. Svoje stavove, razmišljanja, sisteme vrednosti, poglede na brojne probleme, mladi ne mogu nigde iskazati. Ako i iskažuju, to ostaje u veoma zatvorenim grupama, daleko od javnosti.

Od grafita do grafita

Pojedini okrugli stolovi, tribine, seminari ili radionice koje se bave edukacijom, okupljaju veoma mali broj zainteresovanih srednjoškolaca, a neretko su iste grupe mladih koji pokazuju želju da naprave iskorak iz dramatičnog sivila u kome se gubi svaka individualnost i lična kreativnost. Do pre samo 15 godina jedini grafit na ulicama Prijepolja bio je „plod ruže je šipak“. Netačno, ali je ipak bio grafit. Potom se pojavio grafit „Marijana, volim te“. Međutim, pre nekoliko godina po gradu su počele da „osvanjavaju“ poruke koje se ispisuju preko noći, a koje ne retko imitiraju „televizijsku stvarnost“, odnosno prepisuje se ono što se dešava u nekim drugim sredinama. Tako niko ne briše uvredljive poruke po zidovima zgrada tipa „Šiptare na kare“, „Ubi pedera“, a na zidu najveće osnovne škole u centru grada velikim slovima je ispisano „Srbija Srbima“. Da li to može da posluži kao povod za neko istraživanje vezano za stepen tolerancije i međusobnog razumevanja u sredini koja je nešto specifičnija od ostalih sandžačkih jer je broj Srba i Bošnjaka decenijama bio približan, ali se tokom poslednjih 20 godina taj odnos promenio, pa je smanjen broj Bošnjaka za desetak odsto?

Mladi se u Prijepolju druže onoliko koliko imaju prostora, a to će reći da su im na raspolaganju kafići i diskoteke, uglavnom preko vikenda. Prijepolje je grad u kome nema organizovanih zabava, nema festivala, nema koncerta, ne dolaze glumci, pevači, ne polemišu intelektualci od integriteta, ne svraćaju pisci, pesnici, kolumnisti, nema modnih kreatora, DJ-eva, nema performansa. Osnovana Kancelarija za mlade i usvojeni Lokalni akcioni plan za mlade doneli su pomak u tom formalnom kontekstu, mada su mladi okupljeni oko Kancelarije za mlade Prijepolja dobili i zvanično priznanje Ministarstva za omladinu i sport. Prijepolje je grad starih, grad penzionera, grad ljudi koji su izgubili posao ili traže šansu da bilo šta rade. Zato su podložni ucenama partijskih agitatora svih boja i mirisa, a posebno ekstremista.

Polarizacija po verskoj i nacionalnoj osnovi i radikalizacija političke scene, sa partijama koje su etnički čiste, ne daje mnogo izbora mladima koji vide šansu da preko partijske angažovanosti sebi obezbede pristojnije mesto u društvu, u jednoj sredini koja mlade ne pita baš ni za šta. U prijepoljskoj Skupštini opštine među odbornicima nema onih ispod 30 godina , a i onih između 30 i 40 godina je samo nekoliko. U gradu u kome posle 22 sata nema nikoga na ulici, sa „Gde si omladinac“, pozdravljaju one koji se razlikuju, bez obzira na godine, kako bi im skrenuli pažnju da je vreme da se „uozbilje“ i prihvate patrijarhalne i konzervativne klišee. Tako „omladinac“ dobija pežorativno značenje i podrugljiv i opominjući prizvuk. Moguće da bi jedno celovito istraživanje raspoloženja mladih prema vršnjacima, ali i društvu u celini i onome što ih okružuje, dalo egzaktniju sliku. Da li se prijepoljski mladi ljudi uklapaju u podatke koje je objavio Helsinški odbor za ljudska prava?

IstraŽivanje HelsinŠkog odbora

Istraživanje Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji „Stavovi i vrednosne orijentacije srednjoškolaca u Srbiji“ provedeno je pre godinu dana među 630 učenika srednjih škola u šest gradova – Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Zrenjaninu, Kruševcu i Novom Pazaru. Rezultat je pokazao da su srednjoškolci, dakle deca rođena u vreme rata, većinski homofobični, da ne percipiraju pozitivno manjinske grupe i da su tradicionalni, znači da samim tim podležu svim stereotipima ovog društva. Među najveće nacionalne neprijatelje ubrajaju Albance (21,2 odsto), Hrvate (15 odsto), Rome (12,3 odsto) i Amerikance (9,8 odsto). Nešto više od 17 posto ne vrednuje ljude po nacionalnosti, a svega 9,7 odsto srednjoškolaca tvrdi da im ni to ne smeta. Kad su u pitanju nacionalni prijatelji, 25 odsto anketiranih stavilo je Srbe, a 15 odsto Grke i Ruse.

Na pitanje zbog čega se ne bi družio s pripadnikom neke od navedenih grupa, mladi uglavnom odgovaraju da bi se družili sa svima. Međutim, postoje i ekstremni odgovori poput: „Jednostavno nam naša prošlost to ne dozvoljava! Ne možemo se ponašati kao da ništa nije bilo. Naši preci su krv prolivali, a sad mi trebamo biti ravnopravni.“ Autori istraživanja kažu da su rezultati pokazali da je visoka etnička distanca u odnosu na Albance, Hrvate, Muslimane i u znatno manjoj meri Mađare, „konstantna“, ali i da se stepen distance menja shodno političkoj situaciji, tj. prisutnosti etnonacionalističke matrice u politici.

Uticaj medija na stavove mladih sve je izraženiji, tako da škola i porodica gube ne samo autoritet, već i osnovni uticaj u vaspitanju i kreairanju stavova mladih. Lažne slike koje mediji forsiraju i koje se plasiraju sa ciljem da se mladima život pun luksuza, neodgovornosti, površnosti, život od danas do sutra predstavi kao dostupan, prihvatljiv ideal kome treba težiti, da su obrazovanje, trud, odgovornost, poštovanje deplasirani i blazirani, prevaziđeni vrednosni ideali, polako ali sigurno stvara na jednoj strani grupe mladih koje bi stale pod moto „sipaš i ne misliš„, a na drugoj strani sve ekstremnije konzervativce koji se zatvaraju u okvire fanatičnih verskih dogmi. Između više nema ništa.