Dok smo tu i dok dišemo

Tačnije, i dalje smo na ulicama, kao što je napisala jedna aktivistkinja. Oni koji su pratili izveštavanje medija 8. marta mogli su (s druge strane) da primete kako su se različite institucije, političke stranke, kompanije, mediji organizovali da obeleže ovaj dan. Proslava ili pobuna, šta bi trebalo da bude?

Iako aktivistkinje iz civilnog sektora nemaju dilemu, za veliki broj organizatorki nije bilo lako da odrede temu i formulišu zahteve Ženkog marša 2022. Previše je problema, a premalo vere da se bilo koji od njih danas može rešiti kroz institucije. Da govorimo o sveprisutnom nasilju prema ženama, o agresiji u javnom prostoru, o targetiranju aktivistkinja, o platama, o šansama, o stanju u porodilištima, o seoskim ženama ili Romkinjama, o zloupotrebi teme? Ili o tome kako Srbiji ovim tempom treba još šest decenija do dostizanja pune ravnopravnosti žena i muškaraca, u sferi zdravlja više od devet, a u sferi novca i ekonomske moći ravnopravnost će biti dostiguta za tričavih 256 godina. U tom pogledu držimo ubedljivo predposlednje mesto u Evropi!

Složne smo u stavu da 8. mart mora ostati dan u kome ukazujemo na radna prava žena, na položaj žena na tržištu rada i visinu plata u različitim sektorima, na uslove u kojima rade žene i na borbu da nam se u sferi rada vrate dostojanstvo i prava koja nam (po zakonu) pripadaju. Složne smo i da mikrofon u ruke treba da uzmu žene iz sindikata, ekoloških organizacija, aktivistkinje iz gradova i sela van velikih centara, Romkinje, lezbejke – da se čuju autentični glasovi i stvarna, životna borba mnogih žena.

Vest o ratu u Ukrajini snažno je obojila pripreme za ovogodišnji Osmomartovski marš. Među aktivistkinjamaje mnogo onih koje se živo sećaju našeg rata, a sve zajedno bile smo ujedinjene oko toga da i ovaj protest mora imati antiratnu poruku, koja je u korenu ženskog pokreta. Mi znamo šta znači rat, šta znači biti „na pogrešnoj strani istorije“ i kako izgleda „ženska strana rata“.

Solidarnost je zato bila velika tema ovogodišnjeg Marša. Solidarnost koja se podrazumeva, ali se teško doseže u teškim vremenima i u društvu toliko antagonizovanom koliko je naše. Solidarnost sa svim ženama. Solidarnost sa građankama i građanima Ukrajine u izbegličkim kampovima, pod bombama, u ratu. Solidarnost sa građankama i građanima Rusije na protestima i po zatvorima, zato što ne pristaju. Solidarnost sa svim ljudima u ratnim zonama.

Sve ovo je lakše izgovoriti nego stvarno živeti. A tek pretočiti u javne politike! Zato solidarnost vidimo kao pobunu, kao način preživljavanja i oživljavanja društva. Kao zadatak pred svima nama.

Moramo jako da se oslanjamo jedni na druge, jer državu nemamo. Glasno smo na Maršu izgovorile zahteve za radna prava, za pravdu I mir, znajući da ih izgovaramo za nas, za naše saveznike, a da će država i njene institucije, kao i čitavu deceniju za nama, raditi ono što jedan čovek i partija na čijem je čelu odluče.

Zato je prva sledeća pobuna za žene u Srbiji, 3. april.

I onda, dugo i uporno zalaganje Za hleb i mir, dok smo tu i dok dišemo!

Stavovi izraženi u ovom tekstu predstavljaju lična mišljenja i stavove autorki i autora i ne moraju nužno odražavati i stavove Fondacije „Fridrih Ebert“