Dokazali ste se kada vas grad prizna

Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu, a magistrirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1984. godine do danas radi u Narodnom muzeju u Požarevcu. Od 1984. do 2001. godine radio je kao direktor Muzeja, a od tada pa do danas kao viši kustos istoričar i muzejski savetnik. Bio je direktno uključen u rad na zaštiti kulturnih dobara. U vreme dok je bio direktor Muzeja znatno je poboljšao uslove rada u ustanovi. Pokrenuo je časopis „Viminacijum“, kao zbornik radova. Učestvovao je u organizovanju više od 30 tematskih izložbi. Ima veliki doprinos u radu Nadzornog odbora Fondacije „Požarevački mir 1718“ na obeležavanju ovog značajnog događaja. Uradio je deo stalne muzejske izložbe o Požarevačkom miru, zapisano je u obrazloženju Odbora za dodeljivanje nagrada grada Požarevca.

Stičem utisak da je ovo najveće priznanje grada Požarevca stiglo sa izvesnim zakašnjenjem?

– Svako priznanje koje čovek dobije za određeni rad, doprinos i delo koje ostavi na korist potomcima, gradu (zavičaju), svom narodu, svojoj zemlji, kad je zasluženo izaziva prijatno osećanje i zadovoljstvo. Osećati se ispunjenim, zadovoljnim, da vaš rad i delo, ljudi oko vas cene i poštuju. Svakako da nagrade i priznanja koja vam dodeli grad u kome živite, radite i stvarate predstavljaju izuzetno zadovoljstvo, jer dolazi od onih sa kojima ste svakodnevno u kontaktu. Sudeći po onoj narodnoj da ste se dokazali tek onda kada vas vaš grad prizna, nagradi i prihvati. Nagrade i priznanja ponekad dođu i sa izvesnim zakašnjenjima, ali, opet po onoj narodnoj „bolje ikad nego nikad“. Treba verovati u sebe i svoj rad, a nagrade i priznanja će doći pa makar i ovako kasno, mada nikada nije kasno.

Da li je vaš rad u prosveti predstavljao puko preživljavanje u odnosu na vaše ambicije, i kakva su vaša iskustva iz tog perioda?

– Ja sam se pre svega školovao za prosvetu. Završio sam najpre učiteljsku školu pa potom Filozofski fakultet i najpre počeo kao učitelj i profesor, blizu dve decenije.Rad u prosveti je lep i privlačan, ali malo društveno vrednovan. Škola kao vaspitno obrazovna ustanova, sa turbulencijama koje su zahvatile društvo u poslednje dve decenije, izgubila je mnogo od ugleda koji je nekada imala. Moje preokupacije išle su u drugom pravcu sa daljim školovanjem na postdiplomskim studijama. Ja sam se sve više okretao istraživačkom radu što je došlo sa prelaskom na rad u Muzej.

U vreme vašeg dugogodišnjeg direktorovanja, Narodni Muzej Požarevac doživeo je kvalitativnu transformaciju, ali i tri pljačke krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. O čemu se tu radilo?

– U Muzeju, u kome sam na čelu bio blizu dve decenije trudio sam se da poboljšam uslove rada kako za kustose, tako i za čuvanje i zaštitu kulturnih dobara. Uvedeno je centralno grejanje u svim zgradama i Galeriji Milene Pavlović Barilli, uveden je alarmni sistem protivprovalni i protivpožarni. Po prvi put je urađena stalna muzejska izložba, urađeno je preko 50 temetskih izložbi, a za 100 godišnjicu Muzeja izdata je monografija (jedina) o Muzeju, TV Beograd je snimio film po mom scenariju o Narodnom muzeju u Požarevcu koji je nekoliko puta emitovan na I i II programu RTS. Muzej je pod mojim rukovodstvom izdao 10 monografija ( posebno O Mileni Pavlović Barilli) i pokrenuo svoj časopis- godišnjak, zbornik pod imenom „VIMINACIUM“. Za mog mandata izašlo je 12 brojeva (do sada 15). Istina, desile su se i krađe muzejskih predmeta, i to jedna iznutra od pomoćnog radnika koji je za to delo dobio 5 godina zatvora, i jedna spolja od nekih maloletnika koji su razbili vrata i nasilno ušli i odneli neke predmete. I ovi pljačkaši su uhvaćeni i osuđeni, a najveći broj predmeta vraćen. Poslednja, mislim na vreme kad sam ja bio direktor, jer je i kasnije bilo krađa, iz 1994. godine koja se desila obijanjem ulaznih vrata od depoa nikada nije razjašnjena iako je istragu vodio inspektor republičkog MUP-a, Dragan Karleuša. Šta se krije iza toga, pitanje je koje traži još uvek odgovor.

Pored velikog angažovanja u domenu publicistike, pokrenuli ste i časopis „VIMINACIVM“.

– VIMINACIVM kao zbornik-godišnjak Narodnog muzeja pokrenuo sam pre dvadesetak godina s ciljem da se stručnoj i široj javnosti prezentiraju istraživanja koja obavlja Muzej na području Braničeva iz arheologije, etnologije, istorije, istorije umetnosti, da se što više istraži prošlost ovog kraja. U velikoj meri on ispunjava svoju misiju, ali neredovno izlazi poslednjih godina.

Kada smo kod Viminacijuma, mislim na svetski poznati arheološki lokalitet u blizini Kostolca, mnogo prašine podiglo se oko njegovog preuzimanja od strane Ministarstava kulture, tačnije dr Miomira Koraća. Ako apstrahujemo njegov položaj i uticaj u pomenutom ministarstvu, činjenica je da je on vojim projektom uspeo da ovaj lokalitet koracima od deset milja približi svetskoj javnosti, pre svega brojnim turistima?

– Što se tiče Viminacijuma, arheološkog lokaliteta, Muzej je u njegovom istraživanju učestvovao praktično do 2001.godine, skoro jedan vek. Najveći broj predmeta sa Viminacijuma i danas se čuva u Narodnom muzeju u Požarevcu. Skoro je nerazumljivo zašto arheolozi iz našeg muzeja ne učestvuju u daljim istraživanjima, to je šteta pre svega za Muzej u Požarevcu, ali i za grad Požarevac. Korać je za ovih desetak godina uspeo da izvanredno spoji ovaj arheološki svetski poznat lokalitet sa potencijalima energetskog kompleksa na čijem lokalitetu se nalazi i stavi ga u funkciju turizma. Učinio je ono što su drugi u sličnim prilikama samo planirali i o tome vodili isprazne razgovore, a on sve to ostvario. Zato je njegov primer sa Viminacijumom, kako ga on predstavlja javnosti, odličan primer i za druge, a svi pa i Narodni muzej u Požarevcu ima i treba da bude partner u ovim poslovima.

Grad Požarevac i Braničevski okrug sa bogatom istorijskom baštinom, znamenjima i događajima, od Požarevačkog mira 1718, grada kao nekadašnje prestonice Srbije, Ergele Ljubičevo, arheološkokih lokaliteta Viminacijum, Lederata, Todićeva crkva, Dubravica do ništa manje važnije i značajnije Milene Pavlović Barilli, nije u potrebnoj meri iskoristio priliku da na turističkom planu komercijalizuje ovo neprocenjivo blago. Zašto?

– Bogato kulturno nasleđe Požarevca, kako ste već naveli, je veliko kulturno blago i potencijal oko koga Požarevac, odnosno turistički poslenici treba da grade ponudu Požarevca i da od toga ostvare solidne prihode. Treba istaći činjenicu da Turistička organizacija Požarevca u poslednje tri godine mnogo radi na ovom planu i da je markentiški obradila sve napred navedene destinacije i da na tom već ostvaruje određene uspehe. U tom pravcu je poslednjih godina od 2009. do danas još jedna turistička destinacija grad Požarevac ubacila na mapu turističkih ponuda, to je kompleks Parka Požarevačkog mira sa svim svojim sadržajima koje zajedno sa Etno-parkom, čini oazu mira i rekreacije za Požarevljane i turiste.

U požarevačkom kraju se u poslednjoj deceniji prisutan je i veći broj amatera istoriografa. U kojoj meri oni doprinose, odnosno čine lošu uslugu struci?

– Ovo je tema koja zaslužuje poseban razgovor. Nije sporna namera pojedinaca da istraže užu lokalnu istoriju, čak je i dobro da se od zaborava otrgne sve ono što treba da se sačuva, jer se lokalnom istorijom, uglavnom bave amateri (neprofesionalci). Imajući u vidu mudre reči svetog vladike Nikolaja Velimirovića da je trajno sačuvano samo ono što je zapisano, a da sve što se ne zapiše kao da nije ni postojalo, imamo razumevanje za poplavu knjiga istorije sela, gradova, pojedinih ličnosti i događaja lokalnog karaktera, ali bez određenih recenzija, nadzora kompetentnih istraživača, dešavaju se veliki promašaji koji degradiraju ovaj značajan posao.