Dokazana krivica optuženih za zločine na Kosovu

a, da mu je Milošević u oktobru 1998. u neobaveznom razgovoru rekao da će u proleće 1999, u okviru „konačnog rešenja“ kosovskog problema, „sakupiti i pobiti“ Albance, kao što je učinjeno 1946. u Drenici.

Tužilac je ocenio da su zločine nad Albancima koje je Milošević najavio, u martu i aprilu 1999. počinili Vojska Jugoslavije, MUP Srbije i druge srpske snage. – Delovanje formacija koje su činile zločine koordinisale su različita državna tela, u kojima su bili optuženi, uključujući Vrhovni savet odbrane, Generalštab, odnosno Štab vrhovne komande VJ, Štab MUP Srbije na Kosovu i „zajednička komanda“ vojske i policije u pokrajini – naznačio je tužilac Hanis.
Po zastupniku optužbe, dokaz za to je činjenica da su zločini nad Albancima u martu i aprilu 1999. počinjeni u tačno onim područjima na kojim je dejstva policije i vojske prethodno naredila „zajednička komanda“. Odbacujući tvrdnju odbrane da su Albanci napuštali Kosovo zbog NATO bombardovanja, tužiteljka Kravic kazala je da dokazi i svedočenja govore da je taj egzodus bio rezultat „akcija VJ i MUP Srbije kojim su komandovali optuženi“. – Optuženi su sukob sa NATO koristili kao pokriće da sprovedu zajednički zločinački poduhvat progona Albanaca – ocenila je tužiteljka. Osmišljenost te kampanje, po Kravicovoj, dokazuje i obrazac po kojem su srpske snage na Kosovu delovale – VJ bi prvo granatirala sela, a zatim bi policija ušla, pretresala, palila i pljačkala kuće, ubijala i proterivala meštane.
Negirajući navode branilaca da su žrtve na Kosovu stradale „u unakrsnoj vatri“ ili u „antiterorističkim operacijama“, tužiteljka je naglasila da je u jednoj kući u Đakovici u aprilu 1999. ubijeno 19 albanskih žena i dece, o čemu je pred Tribunalom tokom suđenja svedočio preživeli Dren Čakaj, tada desetogodišnji dečak. Kao jedan od najtežih zločina, Kravicova je izdvojila i ubistvo oko 40 članova porodice Beriša, većinom žena i dece, u jednoj piceriji u Suvoj Reci koje su u aprilu 1999. počinili srpski policajci. Tužiteljka je podvukla da je dokaz da su najviši zvaničnici MUP-a Srbije bili svesni da je to zločin koji se ne može opravdati i činjenica da su tela ubijenih iz Suve Reke prvo sahranjena na strelištu u Prizrenu, a zatim preneta u policijsku bazu u Batajnici, gde su i pronađena.
– Zašto bi neko prenosio tela 280 kilometara, ako su ubistva na Kosovu bila zakonita, kao što sugeriše odbrana – upitala je Kravicova.
Tužilac Čester Stemp precizirao je da je samo na lokaciju u Batajnici, krajem aprila 1999, najmanje šest šlepera donelo tela Albanaca ubijenih u višestrukim zločinima u različitim delovima Kosova. Ta ubistva, Stemp je nazvao „organizovanom kampanjom lišavanja života“, čija je svrha bila da doprinese krajnjem cilju – uklanjanju većine Albanaca sa Kosova. Kao dokaz za to naveo je da se lokacije i vreme masovnih ubistava nisu poklapali sa dejstvima NATO ili OVK protiv srpskih snaga.
Čester Stemp rekao je da je odbrana nastojala da minimalizuje i marginalizuje ulogu i ovlašćenja Milutinovića, kao predsednika Srbije, ali da dokazi pokazuju da je Milutinović bio obavešten o tvrdnjama da se nad kosovskim Albancima čine zločini i da ništa nije učinio da to zaustavi ili spreči, a civile zaštiti. Kao šef države i član Vrhovnog saveta odbrane, Milutinović je, po oceni tužioca, „imao ovlašćenja i dužnost da od MUP Srbije i Vojske Jugoslavije traži informacije o tome šta se na Kosovu događa“ i da „zaštiti građane koji su bili u opasnosti“. Obaveza predsednika Srbije da štiti ljudska i građanska prava svih građana navedena je i u zakletvi koju je Milutinović položio pri stupanju na dužnost, napomenuo je Stemp.
Govoreći o ulozi drugooptuženog Nikole Šainovića, tužilac je rekao da „Šainović nije bio običan pion, nego da je bio uključen direktno u komandni lanac VJ i MUP Srbije“, „dajući uputstva šta da rade snage bezbednosti“, iako „u tehničkom smislu nije učestvovao, niti je bilo potrebe da učestvuje“ u pisanju naređenja.
Krivična odgovornost trećeoptuženog generala Dragoljuba Ojdanića za zločine na Kosovu, podvukao je tužilac Tom Hanis, proizlazi iz toga što je u vreme izvršenja Ojdanić bio na najvišem položaju u VJ, bilo kao načelnik Generalštaba ili tokom kosovskog rata na čelu Štaba vrhovne komande. Ojdanić je, po tužiocu, učestvovao u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“ tako što je „upravljao operacijama i naredio naoružavanje ‘nešiptarskog stanovništva’“, a učinio je „suviše malo i suviše kasno“ da spreči i kazni zločine nad Albancima. Prema zastupniku optužbe, general Ojdanić je imao „mnogo razloga da veruje da ga Pavković ne izveštava šta se stvarno događa na Kosovu i da direktno komunicira sa Slobodanom Miloševićem bez njegovog znanja“, ali nije preduzeo „snažnije mere“ protiv Pavkovića. Hanis je naznačio i da je Ojdanić imao informacije o zločinima na Kosovu, ali je, uprkos tome, nastavio da učestvuje u planiranju i naređivanju akcija koje su dovodile do novih zlodela. „Uprkos tome, uradio je suviše malo i suviše kasno“, zaključio je tužilac. Optužba će završnu reč nastaviti danas.