Dokazivanje lojalnosti

Bilo je to u rano proleće, pre parlamentarnih izbora, koji su, od strane vladajuće stranke, definisani kao izbori potvrde legitimiteta i rejtinga. Ali, isto tako, bili su to i izbori za „nekog drugog“, za novu političku snagu, u kojoj će se prepoznati mladi koji prvi put glasaju, ali i svi zasićeni posmatrači stvaranja i etabliranja sadašnjih političara.

U parlament su ušli novi centar i nova desnica u liku Dosta je bilo i Dveri, ali novo preformatiranje se dešava ne toliko zahvaljujući njima. Niti njihovim osnovnim postavkama koje nude – DJB se predstavlja kao zagovornik radikalne promene sistema, dok Dveri govore o generacijskoj smeni u političkom establišmentu.

Mnogo više, nova scena nastaje zahvaljujući krizi u tri klasične političke partije, koje svoj profil baštine iz 90-ih godina, ili ako hoćemo iz 20-vekovne matrice. Mada su sve tri bitno različite – DS, DSS i SPS, u svima se dešavaju spolja gledano haotične promene, sa jednim zajedničkim imeniteljem. A to je dokazivanje lojalnosti. U slučaju DS, to je lojalnost sopstvenom imidžu. DS treba sa novim liderom Draganom Šutanovcem da zadrži poziciju stožerne stranke građanskog opozicionog bloka. Stranke koja će prva proglasiti kandidata tog bloka na predsedničkim izborima, i samim tim preuzeti ponovo vodeću opozicionu ulogu. A potom, svakako i nešto više. Uložen je vidljiv napor da se taj cilj dostigne, time što su upriličeni direktni izbori između četiri kandidata. Time je stranka trebalo da načini ključni otklon unazad – ka političkom, u modernom smislu, i da se ratosilja imidža „žutog preduzeća“. Odnosno, preterane doze menadžerskog i kompanijskog pristupa. Međutim, taj zaokret nije sasvim uspešan iz najmanje dva razloga. Prvi je da je smesta uočeno da je – pošto su listom izabrani i svi Šutanovčevi kandidati za potpredsednike, postojala takozvana lobi lista za glasanje. To je donekle bacilo senku na ono što je trebalo da bude vrhunski dokaz demokratije u DS – činjenicu da je prvi put u jednoj partiji u Srbiji članstvo direktno glasalo za lidera između više kandidata. Drugi je zato što je, odmah došlo, kao i prilikom potresa u kompaniji, do osporavanja šta je ko uneo u DS, i šta će ko izneti, naravnom u prenesenom smislu. Smatrajući da su uneli svoje političke akcije koje su stvorile profit – vlast, te da imaju pravo da svoje učešće jednostavno iznesu, tako su ranije stranku napustili lideri Boris Tadić i Dragan Đilas. Tako će, najverovatnije, uraditi i Bojan Pajtić, uprkos tome što u „deobnom bilansu“ demokrate tvrde da su mnogo više uložile u njegovih 16 godina vlasti u Vojvodini nego obrnuto.

U tome – šta su čije zasluge, odnosno „partijske akcije“, donekle su DS slični i socijalisti. Od kada je Ivica Dačić formalno preuzeo partiju pre deset godina, nije se dogodio potres ravan događajima ove nedelje – da iz SPS izađe šefica Izvršnog odbora, da partijsku knjižicu vrati član Glavnog odbora, a da je javno na ledu, lokalni socijalista iz najtvrđeg uporišta partije na jugu Srbije. Prateće tabloidne spekulacije kreću se od toga da je na delu svađa Dačićevih miljenika i miljenica, čija je pozadina sasvim trivijalna, pa do toga da je raskol veštački izazvan zbog Dačićeve javne proruske orijentacije. Ponešto od toga može biti i tačno, naročito zato što ulogu lične sujete u političkom životu ne treba potceniti. Ali, ono što je za SPS karakteristično u fazi posle koalicije sa Borisom Tadićem, jeste stalni teret dokazivanja lojalnosti Vučiću. Budući da to pojedini istaknuti socijalisti doživljavaju kao preteško breme, koje može potopiti partiju uranjanjem njenog biračkog tela u SNS, Dačić ima neprekidnu latentnu krizu. Kao što se posle petooktobarskog prevrata 2000. poluironično govorilo da bi socijalisti najviše voleli da, dok je Slobodan Milošević u Hagu, za lidera izaberu Vojislava Koštunicu, tako oni sada zapravo nisu sigurni ko im je lider. Da li je to Vučić ili Dačić, pri čemu neke srce, kao što je primećeno i na partijskom kongresu, vuče i ka Vojislavu Šešelju. I to možda više nego ka Sirizi i Podemosu, odnosno južnoevropskoj levici.

Uz to, socijalisti moraju biti svesni i tihog rumora, koji šapuće o različitim scenarijima za predsedničke izbore – da je Dačić ustvari Vučićev predsednički kandidat. I to ne možda odmah, nego za dve godine godine, kada se promeni Ustav i kada se predsednik bude birao u parlamentu. A u međuvremenu, prema toj teoriji, Dačić mora da se potrudi da pomogne Nikoliću da pobedi Šešelja i da potom dostojanstveno bude ispraćen u političku penziju. I da time SNS izbegne očekivani raskol i slabljenje.

Dokazivanje lojalnosti u ranim pripremama za predsedničke izbore, pozadina je i krize u nekadašnjoj Koštuničinoj DSS, koja odaje utisak da se raspada u svojevrsnoj političkoj agoniji. U slučaju DSS reč je o lojalnosti opozicionoj ideji, ali patriotskoj. Deo uticajnih ličnosti poput bivše predsednice DSS i analitičara Đorđa Vukadinovića, smatra da se ne može Vučić kritikovati zbog izdaje Kosova i poslušništva Zapadu, a da se učestvuje u lokalnim koalicijama sa njegovom SNS. Deo sadašnjeg rukovodstva DSS u liku „mladih lavova“ ne toliko poznatih javnosti, pak smatra da se stranka ne može tek tako javno kritikovati. Uzgred, to je isti lajtmotiv kao i kod socijalista, gde su pobunjeni čelnici dobili partijski ukor zbog javnih nastupa. Kao da partijski ukor može da ima neko ozbiljno značenje u eri društvenih mreža, kojima se odmah širi kao dobar hit, kao svojevrsni udarac nekom imaginarnom sistemu.

Sa strane DSS zanimljivo je i da je do letos, dok se nije povukla sa čela DSS, Sanda Rašković Ivić tvrdila da te koalicije mogu biti opravdane svuda sem u Beogradu. Jer, u prestonici je lociran glavni politički projekat vlasti – izgradnja Beograda na vodi. Tada je to izgledalo kao način da se DSS izvuče iz priče sa svojim otcepljenim krilom – Samostalnim DSS koji predvodi zamenik gradonačelnika Beograda. Međutim, ispostavilo se da je reč o nečem dubljem. Vučić naime, deo svoje kadrovske baze crpi i te kako iz iz DSS – trenutno u vrhu vlade i stranke, ima najmanje četvoricu funkcionera poniklih iz ove stranke. Tako da njegova „keč ol“ (uhvati sve) formula nastoji da usisa sve koji će Vučićevu vlast borbeno braniti u medijima, za šta je patriotski predznak DSS poželjan.

Kao najvidljiviju posledicu dokazivanja lojalnosti, imaćemo tako dakle, u parlamentu kao samostalne i od partije kažnjene poslanike levičarku Dijanu Vukomanović i analitičara desne provinijencije Đorđa Vukadinovića – vesnike nove prekombinacije.