Foto: Privatna arhivaO situaciji u Siriji informišem se putem medija i kad uspem telefonom da dobijem sestre i braću. Često nemaju struju po devet sati, pa dođe na sat. Pitam ih šta se dešava, a oni mi prenose da Izrael stalno bombarduje, da je pre tri, četiri dana bilo po 300 vazdušnih napada. Jako sam zabrinut, kaže za Danas pedijatar Mohamed Jaser Havari iz Damaska, koji živi i radi u Srbiji, a povodom poslednjih dramatičnih dešavanja u njegovoj domovini u okviru građanskog rata koji tamo traje već 13 godina.
“Bio sam skoro u Siriji i sve sam to video svojim očima. Napade i ruševine. Bio sam kod sestre i video da gađaju civilne zgrade. Centar Damaska. Ljudi su stalno u strahu. Video sam užas”, opisuje on.
Kada je reč o njegovom životu ovde, kaže da je u Srbiji još od svoje 17. godine, duže od 40 godina.
Završio je malo ranije gimnaziju u Damasku, želeo je da studira medicinu i počeo da obilazi ambasade zapadnih zemalja. Ali, kako dodaje, iskustvo njegovog oca koji je radio u Nemačkoj, a na jednom poutovanju kroz Srbiju se razboleo baš u Beogradu, promenilo je njegove tadašnje namere.
„Samo sam znao za Tita“
“O Jugoslaviji ništa nisam znao. Osim za Tita. Ali, moj otac je nosio najlepše uspomene sa tog lečenja, zavoleo je potom Srbiju i rekao mi je da studiram u Jugoslaviji. Otišao sam u ambasadu i posle popunjavanja neophodne dokumentacije obreo sam se na Železničkoj stanici u Beogradu. Odatle sam ušao pravo u voz sa Skoplje. Tamo sam proveo šest meseci. Jako mi je bilo teško. Sve je bilo na ćirilici, nisam mogao ni naziv ulice da pročitam. Upisao sam kurs makedonskog jezika, završio, ali nisam mogao da živim u Skoplju jer dolazim iz Damaska koji broji sedam miliona ljudi. Otišao sam u Beograd, završio kurs srpskog i dva kursa latinskog jezika, spremio se za upis na medicinu i 1984. godine posato student. Studiranje mi nije baš bilo lako. Kad sam stigao u Srbiju, odah sam hteo da se vratim kući. Nisam mogao da izgovaram slova, ljudi su bili super prema meni, ali nisam ništa razmeo. Jednom sam otišao da kupim prašak da operem veš. “Biljana”. Kupio sam tada nekoliko kutija. Dao sam novac da platim, ali prodavačica je nešto vikala. Bila je besna. Nisam razumeo. Tek posle su mi objasnili da su za taj prašak bili potrebni bonovi”, priča ovaj pedijatar o prvim trenucima susreta sa našom zemljom.
Kako dodaje, posle završetka studija upisao je specijalizaciju.
Pedijatrija
“Pedijatriju. Zato što volim decu i to sam želeo. Imao sam prekid od tri godine, između 1997. i 2000. jer sam služio vojsku u Siriji. Bio sam poslednja godina specijalizacije. Čim sam je završio, odmah sam radio kao pedijatar. Pre toga, radio sam neko vreme u Smederevu, Velikoj Plani i Lozoviku kao lekar opše medicine. Imam radnog staža oko 23 godine. Tokom tog trogodišnjeg boravka u Siriji bio sam lekar sirijske fudbalske reprezentacije”, navodi dr Havari.
Upitan zašto je baš želeo da bude lekar, on kaže da ga je još “kao klinca interesovala medicina”.
“Moja sestra studirala je u ono vreme biologiju, a ja sam išao sa njom na medicinski fakultet, gledao obdukcije, kada je trebalo da se secira žaba, a ona se toga gadila, to sam radio ja. Takođe, imao sam zavoje, pa kada se neko povredi ili ima neku ranu ja sam to zbrinjavao. Bilo mi je u krvi“.
Dom zdravlja Čukarica
Dugo, kako kaže, radi u DZ Čukarica u Žarkovu.
“Imam oko 23 godine radnog staža. Roditelji i deca su me od početka lepo prihvatili. Nema nikakvih problema”, ističe on.
Na pitanje da li može da uporedi srpsko i sirijsko zdravstvo, dr Havari kaže da su u Siriji državne bolnice i domovi zdravlja totalno besplatni i otvoreni za sve.
“Čak ne treba ni zdravstvena knjižica. Samo lična karta. U Siriji postoji i privatno zdravstvo. Odlično opremljeno. Skoro svaki lekar ima svoju privatnu ordinaciju gde radi posle svog radnog vremena u državnoj. To je sve dozvoljeno. Postoje jako luksuzne, u američkom stilu, bolnice. Svaki čovek može da izabere gde će da se leči”, ističe on.
Nelogičnosti
Od nelogičnosti u srpskom zdarvstvenom sistemu on vidi da svi lekari “moramo da pišemo i u kartonu i u kompjuteru.”
“Malo, malo pa sistem je u prekidu, usporen, pada. Ne znam kako su oni to zamislili. Šta ako nestane struje? Niti mogu da dam uput, recepte za lekove, zakažem pregled kod specijaliste. Sve se zakazuje preko IZIS. Šta ako se desi nešto nepredviđeno, duže nema struje”, pita taj lekar.
Prema njegovim rečima, roditelji u Srbiji jesu uplašeni od obavezne vakcinacije za svoju decu. Kaže da mu dolaze, dodauše u manjini su, i traže “dlaku u jajetu” ili da se vakcinacija, na primer, MMR odloži.
“Država, zbog ranijih epidemija, insistira na tome da dete ne može da dobije potvrdu za upis u vrtić ili školu bez vakcinacije. MMR se daje od 12. do 14. meseca. Ako su roditelji baš jako uplašeni, odložim do 14. meseca. Ali, više ne. Pokušavam da ih ubedim i, hvala Bogu, uspevam”, navodi on.
Ističe da je u njegovom Domu zdravlja stalno gužva, leti i zimi, bez obzira na sezonske infekcije kao što su grip, prehlade i druge jer je u pitanju velika ustanova.
Zadovoljan je poslom, ali i životom u Srbiji.
Prebranac, sarme, paprike
Upitan da li ima omiljenu hranu i koja je, a koja je tipična za Srbiju, ona nabraja:
“Prebranac obožavam i vidim da svi to različito spremaju. Volim kupus. I kiseli kao salatu, sarme, punjene paprike piroćanske. Meso slabo jedem. Volim kada je slava Sveti Nikola i ribu i riblje čorbe”, kaže.
Dodaje da ima dve ćerke, starija je završila arapski jezik i obožava Siriju, dok mlađa “uči za fizioterapeuta”.
“Obe prate sve što radim. Napravio sam mnoge emisije o Siriji. Sve ih njih dve gledaju. I moje nastupe u medijima. U kontaktu sam sa Sirijicima. Ima ih dosta. Velika je šteta što se sada teško dobijaju vize za Srbiju. Sirijci su trgovci i mnogi su otišli van zemlje. Gde god da su sada, otvorili su svoje firme, restorane i zaposlili tamošnje stanovništvo. Sirija je sada rasturena azemlja. Pošto volimo Srbiju, ona može da ima veliku ulogu u obnovi Sirije. A Sirija bi volela da joj pomažu prijateljske zemlje. Koje su stajale uz nju kad je bio onaj zemljotres. Srbija je poslala pomoć. Bio sam tada aktivan. Ljudi su stajali u redovima da daju pomoć sirijskom narodu”, kaže naš sagovornik.
Srbija i Sirija
Na pitanje da li bi napustio Srbiju posle toliko godina i vratio se u Siriju, on navodi da tamo ima braću i sestre, a ovde porodicu:
“Ali bih voleo da budem most između dve naše zemlje. Osećam i Srbiju i Siriju kao svoje. Voleo bih da pomažem u unapređenju odnosa između te dve zemlje, da se vrati direktan let iz Beograda do Sirije. Voleo bih i udruženje srpsko – sirijskog prijateljstva. Sirijski narod je prijatan i lepo prhvata srpski. Ja sam i prevodilac sa arapskog na srpski i tu mogu da pomognem. I želim na kraju i ovo da kažem – u svoje ime i ime sirijskog naroda zahvaljujem srpskom narodu na svakoj pomoći koju su nam dosad pružili”.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
