Doktorka iz Vrbasa: Virus je tu, vakcina je jedini spas i svi treba da je prime

Ništa što je do tog trenutka naučila i videla na svom poslu nije moglo da je pripremi za narednih godinu i više dana, kao uostalom ni većinu njenih kolega.

– S obzirom na naš posao, da na intenzivnu negu i dolaze najteži pacijenti, naviknete se da je smrt deo ovog posla. Nama je međutim tokom jeseni prošle godine bilo dana kada je umiralo po pet pacijneta u jednoj smeni. Za to nismo bili spremni – kaže Marić.

Opšta bolnica Vrbas je mala bolnica sa 270 kreveta. U jednom trenutku skoro polovina bila je posvećena kovid pacijentima, na intenzivnoj nezi bilo je osam mesta.

O tim pacijentima brinule su ekipe koje su se smenjivale na tri dana. Jedan anesteziolog, jedan specijalizant anesteziologije i tri medicinske sestre.

Doktorka Marić kaže da se tokom pandemije svuda u svetu, a pogotovu u Srbiji, videlo koliko zapravo nedostaju anesteziolozi. Oni su bili lekari koji vode ogromnu borbu za život pacijenata u jedinicama intenzivne nege.

I to ne samo zhavaljujući tome što su jedini obučeni za rad sa repiratorima već zato što im je osnovni cilj bio da pacijenti i ne stignu do mehaničke venitalcije.

– Kad dođu na respirator, sve se promeni. Šanse da se izvuku su sve manje. Mi smo pokušavali na sve načine da neinvanzivnom ventilacijom uspemo da ih održimo. Ponekad su pacijenti po tri nedelje bili na neinvanzivnoj ventilaciji, imali su rane od maske na licu, ali to je bio jedini način  – priča dr Marić.

Prvi talas korona virusa u Vrbasu je protekao relativno mirno. Kakvu pustoš iza sebe ostavlja kovid u gradskoj bolnici videlo se tek zapravom tokom jula i avgusta.

-Bolest je bila potpuna nepoznanica. Mi nismo imali nikakv predznak kada će pacijentu da se drastično pogorša stanje. Dešavalo se da se za dva dana klinička slika potpuno promeni. Pacijenti dođu na nogama, stabilnog opšteg stanja da bi od malo zahvaćenih pluća za 48 sati rendgen pokazao da na plućima više nema nijednog zdravog dela – kaže dr Marić.

Nakon avgusta usledio je kratki predah da bi potom od novembra pa do aprila ove godine intenzivna nega u bolnici bila konstantno popunjena.

– Pacijenti su se brzo smenjivali. Oni koji se malo oporave odmah su bili premeštani na odeljenje da bismo oslobodili mesta – dodaje sagovornica Danasa.

Upitana šta je bilo najteže u tom periodu, ona kaže – smrt poznatih osoba.

– Vrbas je malo mesto, i svi se mahom poznaju. Najteže je kada umre neko koga znate. Nama je dvoje kolega – muž i žena – preminulo u roku od tri dana. Taj dan mi je bio najteži – kaže dr Marić.

Nekoliko meseci nakon što je izašla iz kovid sistema, postoji još jedan događaj koji pokušava da zaboravi – napad pacijenta.

– Nama se dešavalo da dođe do ispadanja kiseonika. Jedne takve večeri, pacijent koji je imao nisku saturaciju, zbog nedostatka kiseonika postao je agresivan. U jedinici smo bile samo mi žene, morala je da reaguje i policija. Jedno grozno iskustvo koje se najradije ne bih sećala.

Postoje srećom i drugačija sećanja – na zajedništvo i podršku kolega ali i ponovne susrete sa pacijentima koji su se oporavili.

– Ja sam taj rad u kovidu podnela zahvaljujući mojim koleginicama iz ekipe, koje su sve radne, požrtvovane – Maji Jocić, Jeleni Raketi i Jeleni Dromljak. Naša međusobna podrška je ono što me je nosilo. A posebna je stvar kada vidite pacijenta iz intenzivne nege nakon nekog vremena. Skoro smo sreli čoveka koji je bio kod nas skoro mesec dana. On nas nijednog trenutka nije mogao da vidi, nije nam znao lice, ali nas je prepoznao po glasu – priča dr Marić.

Kao i druge njene kolege, i ona zna da neminovno dolazi novi talas, ali se nada da se „pakao“ iz prethodnog perioda neće ponoviti.

– Ja ne mogu da poverujem da neko još uvek sumnja da ova bolest postoji. Virus je tu, vakcina je jedini spas. I svi treba da je prime, nema veze da li su stari ili mladi. Rizične kategorije, osobe sa dijabetesom, gojazni, sa hipertenzijom, bez ikakvog odlaganja već do sada morali su da se vakcinišu. A treba i mladi, jer sa vakcinom nećete završiti na intenzivnoj – zaključuje dr Marić.

Ovaj tekst je napisan u okviru projekta Ublažavanje socijalnih i ekonomskih posledica pandemije COVID-19 u Srbiji, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD) i Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID).