Doktrina policijskog časa

Doktrina policijskog časa jedna je od uobičajenih opresivnih mera svake vlasti i izgovor za njenu bahatost.

Moja iskustva su davnašnja, ali upamćena: u deset uveče, čak i u letnje doba, na vidnom, bili smo saterani na naš treći sprat, onde ispod Terazija, a vani, šetali su se esesovci sa mašinkama i sa kiflom metalnom na grudima.

Dečjim rečnikom moglo bi se kazati da je to čas za policajce, kad samo oni mogu šetkati ulicama, drugi ne. Taj Sperrstunde, koji očevi moje generacije, ako je još ima, izgovarali su kao špercajt.

Razumem da su prilike u velikoj epidemiji slične nekakvoj okupaciji, ali su zato i mere koje diktator uvodi slične onima iz Gestapoa.

Jer u oba slučaja malo se vodi računa o redu i bezbednosti, na stvari je posao oko poniženja stanovništva. Ako starci moraju ustati u četiri ujutro da bi došli do hleba, to onda nije upereno protiv virusa, koji nema radnog vremena, nego protiv ovih staraca. Gde, (veli Schmitt 1922), postoji neki red, premda to nije pravi red. A pitanje reda u jednoj Srbiji globalnog nereda, očituje se na drugi način.

Samo starica neka mimo svega / uporno kucka lopatom u led: čvrsta u veri, do poslednjeg snega, / da još postoji država i red.

Otišla je međutim, ta starica u nepovrat, kao i njen pesnik, Bora Radović, sneg je okopneo, ali reda nema. I džabe je neka starka ili starac, namerio da ovo stanje, sa lopaticom u ruci popravi, u zamenu za to imamo opsadno stanje, idealni alibi, veli Giorgio Agamben, za svaku vlast, silovitu, i njeno održanje.

Ljudsko bivstvo odvija se u dve metafizičke solucije, prostor je samo za nijansu opipljiviji od vremena, svejedno mu se priznaje nešto više digniteta, tek je vreme posve pod sumnjom.

Tako jedan totalitarni sustav lakše osvaja teritorij, tenkovi i bataljoni, ne uvek prisebnih vojaka, – tamo gde stanu svojim čizmama, njihovo je!

I dalje ostaje sumnja da ona tvrda zemlja koja se može pregaziti, da je to onaj prostor kako slovi u filozofskom premišljanju, jer i sasvim izmešteni ljudi, lišeni svoje kuće i kućišta, zadržavaju još uvek neku vrstu svog životnog prostora, koji im se ne može oduzeti, osim da ih se poubija.

Sa vremenom je mnogo komplikovanije. Manje opipljivo no ono prethodno, tek to ustvari pripada svakom ljudskom stvoru, svako živo biće ima u sebi svoj časovnik, koji, ne može se reći da uvek dolazi sa Griniča.

To je onda veći zalogaj za svakog zavojevača, kako oduzeti ona subjektivna vremena koja pripadaju i najpokorenijem pučanstvu!

Tu zato dolaze regulative administracje, propisi koji ovu rastegljivu materiju pokušavaju da učine opipljivom.

Već je i običan, manje više slobodan svet, učinio nešto na njenom ograničenju, sam čovek je uveo limite po njemu, časovnici, satnice, kalendari, sve to vremenu je nametnulo pregrade, manje ili veće, tako se onda zaista moglo pomisliti da se iz časa u čas može prekoračiti kao iz sobe u sobu.

Eto sada motiva koji nasilna vlast uzima u postupak, ona sama navija svoj sat, makar to ne bio onaj golemi brojčanik na crkvi ili drugde, na njoj je da kazaljke organizuju po svom.

Tako se oduzima deo vremena životu utamničenih, to je izvor i policijskog časa, što je jedan nerazuman spoj koji kosmičko (vreme) i profano (policija), pokušava da sastavi.

Ovo je možda i najveći uspeh brahijalne sile, kad prisvaja nešto što pripada Heideggeru, kao što Hitler prisvojio je Čehoslovačku. Pa joj je bilo dano da organizuje jednu drugu vrstu slabe opipljivosti: stanje, opsadno stanje. (Treba se setiti da ono, uvedeno u Nemačkoj 1933, nikad, do sloma te monstruozne države, nije ukinuto, čime se dalo do znanja da ceo taj projektovani novi Hitlerov svet, biće potopljen u ovu izvanrednost kao u otrovnu tinkturu.) Možemo opet čuti gorkog italijanskog flozofa: Time je hotimično stvaranje nekog izvanredenog stanja (premda ono mora biti proglašeno u tehničkom smislu) postalo jedna od glavnih praksi suvremenih država, čak i takozvanih demokratskih…

Normativni aspekt prava tako može biti nekažnjeno izbrisan i osporen nasiljem vlasti koja, ne poznavajući, uzvana, međunarodno pravo i proizvodeći, iznutra, permanentno izvanredno stanje, svejedno umišlja da još uvek primenjuje pravo.

Ali, politika je pretrpela trajnu pomrčinu jer se zatrovala pravom, poimajući sebe kao silu koja postavlja pravo. Istinski političko je, međutim, samo ono delovanje koje prekida vezu sile i prava.

Postoji među našim poslovicama dosta onih, malignih, jedna od njih je da nužda zakon menja, samo što onaj koji je prvi izgovorio, nije imao u vidu da će je koristiti nasilnci.

Istina, i u Nemačkoj vlada ovaj pandemonium Camusove kuge, umiru ljudi neuporedivo više nego na Balkanu, ali sva bezbednosna ograničenja u kretanju, i merama opreza, protiču bez policijskog ukidanja života gradova, policijski čas, kao omražena formula u sistemima koji strahuju od vlastitih građana, tu ne postoji.

Jer zemlja u kojoj živim bori se protiv trenutne nevolje, ne protiv građana koji ovu nevolju trpe.

Nema tu ni one zlovolje protiv obolelih, koju je u našim zemljama zapazio Jergović, ravnu onom, definisanom od Susan Sontag.

Jer njena bolest kao metafora otkriva mračnu stranu zdravih u čijim očima obolelost pojava je opscena. A opscena je samo ona sila koja tu nevolju tako profano, tako prostački koristi.

Policijski čas, bez imalo selektuvnosti i uz punu aroganciju prema pučanstvu, goli je izgovor za militantno raspoloženje, za legalni građjanski rat, po nalazu Schmura iz 1983, za onaj zapt, u kome bi trebalo da nam prolazi život.

A u evropskim gradovima, najteže pogođenim epidemijom, ljudi izlaze na balkone i pevaju, sviraju, recituju i govore o stanju stvari. Mleko ljudske ljubaznosti i dalje ne teče u našim zemljama, ukiseljeno je.