Dokumenta o vremenu kad su se podrivali temelji ljudske civilizacije

Nemačko-sovjetski sporazumi, uključiv i Pakt o nenapadanju (23. avgusta 1939) i Pakt o prijateljstvu i granicama (28. septembra 1939), bili su plod onoga što se u politici i danas zove „obezbeđenje sopstvenih vitalnih interesa“.

Dok se ti interesi nisu međusobno zasecali, saradnja Trećeg rajha i SSSR na političkom i privrednom planu je išla skladno tokom skoro dve godine; čim su interesi došli u međusobni sukob, odnosi su postajali sve hladniji, da bi se naposletku prevorili u oružani sukob.

Ali ovi dokumenti pokazuju imperijalnu prirodu ne samo Hitlerove Nemačke nego i Staljinovog SSSR. Tačnije, oni razobličavaju spoljnu politiku SSSR o kojoj se decenijama stvarala slika kao principijelnoj miroljubivoj zemlji.

Iz dokumenata jasno se sagledava činjenica da je osvajanje tuđih teritorija bilo od Staljina prihvaćeno kao sasvim prirodna stvar, kao nešto što proizlazi iz same nužnosti postojanja jedne velike sile kao što je SSSR.

Sam čin sklapanja Pakta o nenapadanju, izazvao je pravu senzaciju u Evropi i svetu. Britanija, Francuska i Poljska izrazile su veliku zabrinutost zbog potpisivanja ovog pakta čak i ne znajući sve detalje.

Uveravanja iz Moskve koja su u evropske prestonice stizala tih dana da je reč isključivo o regulisanju međusobnih odnosa između dve zemlje i da pakt nikako ne zadire u odnose SSSR prema zapadnim silama, nisu mogla da umire strahovanja Britanije i Francuske da je reč o paktu uperenom upravo protiv njih.

Pakt SSSR sa nacistima je izazvao i priličnu konfuziju u međunarodnom komunističkom i radničkom pokretu, ali je kominternovska disciplina učinila svoje: evropske komunističke i radničke partije podržale su Pakt saglašavajući se sa zvaničnim sovjetskim stavom da je „engleski imperijalizam najveći krivac za zaoštrenu političku situaciju u Evropi“, a sekretar Komunističke partije Nemačke Valter Ulbriht je iz Moskve poručio: „Svako ko ne podržava Pakt, sluga je engleskog imperijalizma i protivnik nemačkog naroda. Jer ako bi Engleska i Francuska odnele pobedu nad Hitlerovom Nemačkom, nemački narod bi pao u ropstvo još gore nego što je to danas“.

Po Ulbrihtu, tek kad se izvojuje pobeda nad Engleskom i Francuskom kao oličenjima svetskog imperijalizma, može se započeti borba protiv nacionalsocijalizma.

Sklapanje Pakta o nenapadanju

Ministar spoljnih poslova Rajha Ribentrop avionom je stigao u Moskvu u podne 23. avgusta i već tokom poslepodneva održan je prvi razgovor sa Staljinom.

Razgovoru su prisustvovali nemački ambasador Fon Šulenburg, dr Fridrih Gaus, podsekretar u Ministarstvu spoljnih poslova, i savetnik ambasade Hilger, koji je izvrsno govorio ruski jezik i u tom razgovoru bio je prevodilac.

Razgovor je tekao prilično skladno kako izveštava Fridrih Gaus.

„Brzo i bez poteškoća došlo se do konačne verzije pakta o nenapadanju. Mnogo duže se raspravljalo o jednom naročitom tajnom dokumentu koji je dobio oznaku Tajni protokol ili Tajni dodatni protokol, a čiji se sadržaj odnosio na razgraničenje obostranih interesnih sfera na evropskim područjima koja su se nalazila između obeju država. U tom dokumentu Nemačka je izjavila da nije zainteresovana za Letoniju, Estoniju i Finsku, ali je Litvaniju računala u svoju interesnu sferu (…) Za područje Poljske utvrđena je demarkaciona linija ali se ne sećam da li je upisana na karti ili je samo opisana rečima u Tajnom protokolu. Utanačeno je da će obe potpisnice kad se budu sređivala pitanja Poljske, postupati uz obostranu saglasnost. Što se tiče Balkana, ustanovljeno je da Nemačka tu ima samo privredne interese. Pakt o nenapadanju i Tajni protokol potpisani su kasno još iste noći“.

Kad je Pakt o nenapadanju potpisan i završeni razgovori o spoljnopolitičkoj situaciji duboko posle ponoći, priređena je svečana večera i održane su zdravice.

Iako zdravice ne odražavaju iskrenost političara koji ih izgovaraju, razmenjene zdravice na ovoj večeri iskaču iz diplomatskog šablona i verovatno zbog brzog i efikasnog obavljenog posla deluju poprilično euforično s obzirom da su do pre samo par meseci ranije, odnosi između Nemačke i SSSR bili hladni, netrpeljivi do granice fanatične mržnje, i održavali su se samo onoliko koliko su obziri diplomatije nalagali.

Zdravice izgovorene te večeri međutim unose nešto novo u te odnose, zato ih navodimo iz beleške nemačkog diplomate Henkea: „Gospodin Staljin je spontano održao zdravicu Fireru sledećim rečima: ‘Poznato mi je koliko nemački narod voli svog Firera, pa stoga želim da pijem u njegovo zdravlje!’ Gospodin Molotov je pio u zdravlje gospodina ministra spoljnih poslova Rajha i gospodina ambasadora grofa Fon Šulenburga. Nadalje je gospodin Molotov nazdravio gospodinu Staljinu primetivši da je gospodin Staljin bio onaj koji je svojim govorom od marta ove godine koji su u Nemačkoj dobro razumeli, pokrenuo preokret političkih odnosa. Gospoda Molotov i Staljin nanovo su nazdravljali paktu o nenapadanju i novoj eri nemačko-ruskih odnosa kao i nemačkom narodu. Gospodin ministar spoljnih poslova Rajha sa svoje strane održao je zdravicu gospodinu Staljinu kao i sovjetskoj vladi i srećnom razvoju odnosa između Nemačke i Sovjetskog Saveza“.

Napad na Poljsku i njena podela

Prvog septembra Nemačka je napala Poljsku.

Poljska armija je bila potučena na zapadu zemlje, pa je Ribentrop požurivao svog ruskog kolegu Molotova da Crvena armija što pre napadne Poljsku i tako ne samo pomogne „rasterećenju nemačkih snaga“ nego i da „na istoku zauzme deo svoje interesne sfere precizirane odredbama nemačko-sovjetskog pakta“.

Molotov je odgovorio da su u Moskvi bili iznenađeni brzim nemačkim uspesima, da Crvena armija još nije u potpunosti spremna; da se upravo upućuju pozivi rezervistima i da će za najdalje desetak dana uslediti sovjetska vojna akcija u Poljskoj.

Šesnaestog septembra samo dan uoči sovjetskog ulaska u Poljsku, Molotov je u razgovoru sa nemačkim ambasadorom Šulenburgom istakao da sovjetska vlada namerava da kao objašnjenje svojoj javnosti za svoju vojnu akciju izjavi sledeće: „Poljska država se raspala i više ne postoji, zbog toga su propali svi sovjetski ugovori sklopljeni sa Poljskom; treće sile bi mogle da se okoriste nastalom situacijom; Sovjetski savez smatra sebe obaveznim da stupi u akciju da bi zaštitio svoju ukrajinsku i belorusku braću i pružio ovom stanovništvu mogućnost mirnog rada“.

Molotov je, prema izveštaju ambasadora Šulenburga, priznao da formulacija sovjetske vlade baca malu senku na nemački osećaj, ali moli, s obzirom na težak položaj sovjetske vlade, za nemačko razumevanje.

„Sovjetska vlada na žalost, ne vidi mogućnost za neku drugu formulaciju jer Sovjetski Savez dosad nije brinuo za svoje manjine u Poljskoj i mora svoj postupak prema spolja ali i prema svojim građanima nekako objasniti“.

Sutradan, 17. septembra 1939. sovjetska armija ušla je u Poljsku.

Šulenburg o tome izveštava Ribentropa u depeši upućenoj istog dana: „Staljin me je primio noćas u dva sata posle ponoći u prisutnosti Molotova i Vorošilova i izjavio da će Crvena armija ujutro u šest sati prekoračiti sovjetsko-poljsku granicu na celoj liniji od Polocka do Kamenjec-Podolska. Da bi se izbegli problemi, molio je Staljin da se hitno izda nalog da nemački avioni ne preleću liniju Bjalistok – Brest Litovsk – Lavov prema istoku. Sovjetski avioni počeće već danas sa bombadovanjem područja istočno od Lavova“.

Između dve vlade usaglašena je i izjava za javnost koja je obavljena istovremeno u sovjetskim i nemačkim medijima 18. septembra kako „zadatak nemačkih i sovjetskih trupa je u tome da raspadom poljske države uspostave razoreni mir i red i da pomognu stanovništvu Poljske u stvaranju uslova svog novog državnog života“.

Kako je 14. septembra, tri dana pre napada SSSR na Poljsku, u grad Brest Litovsk na istoku Poljske koji prema paktu treba da pripadne Sovjetima, ušla nemačka 19. motorizovana brigada pod komandom generala Hajnca Huderina, dana 20. septembra 1939. postignut je dogovor sovjetske i nemačke vlade o predaji grada Sovjetima.

Sutradan, 21. septembra povučena je demarkaciona linija između nemačkog i sovjetskog dela okupirane teritorije Poljske.

Dana 22. septembra 1939. održana je svečana ceremonija predaje grada Bresta Sovjetima i tom prilikom je održana zajednička parada 19. motorizovanog korpusa Vermahta i 4. bataljona 29. tenkovske brigade sovjetske Crvene armije.

Paradu su sa uzdignute improvizivane tribine, posmatrali komandanti ovih jedinica nemački general Hajnc Guderin i sovjetski general Semjon Krivošin.

Parada se završila svečanim spuštanjem nemačke zastave i podizanjem sovjetske, čime je i formalno grad od strane Nemaca bio predat na upravu SSSR.

Tako je prvi deo iz nemačko-sovjetskog pakta u potpunosti ispunjen.

Poljska je kapitulirala i podeljena između Nemačke i SSSR.

Sada je na redu bilo ispunjenje ostalih tačaka iz Pakta a to su bile Estonija i Letonija.

Pitanje Litvanije je ostalo da se rešava kasnije.

Još prvih dana septembra 1939, Staljin je ultimativno zatražio od estonske vlade uporište za svoju flotu u Baltišportu kao i vazduhoplovnu bazu u toj zemlji.

Na oklevanje Estonije da udovolji sovjetskim zahtevima ruski avioni su 24. i 26. septembra nadletali celu teritoriju Estonije.

Preplašena estonska vlada zatražila je mišljenje svog Generalštaba o mogućnosti eventualnog vojnog suprotstvaljanja Rusima.

Generalštab je savetovao vladi da prihvati sve sovjetske zahteve kako bi se spasila zemlja i očuvao mir jer ne postoje nikakvi uslovi da se pruži bilo kakav ozbiljniji vojni otpor SSSR.

Sličan savet estonskoj vladi uputila je i nemačka vlada koja je naglasila kako će svoju sigurnost Estonija najbolje obezbediti tako što će sa SSSR gajiti korektne odnose.

Bio je to prvi korak ka aneksiji Estonije koja će uslediti u naredne, 1940. godine, baš kao i sa ostale dve baltičke države – Letonijom i Litvanijom.

A odnosi Trećeg Rajha i SSSR su napredovali velikom brzinom, 27. septemba 1939. u Moskvu je ponovo doputovao šef nemačke diplomatije Joakim fon Ribentrop u svoju drugu posetu i bio svečano i prijateljski dočekan. Sutradan, 28. septembra sa Molotovom je potpisao novi pakt.

Ovoga puta taj pakt je nosio malo drugačiji naslov: Nemačko-sovjetski ugovor o granicama i prijateljstvu. Bila je to detaljna razrada podele interesnih sfera između Trećeg rajha i SSSR.

Napad SSSR na Finsku, SSSR isključen iz Društva naroda

Posle nevoljnog, iznuđenog pristajanja vlada Estonije i Letonije na sovjetsko ultimativno traženje baza odnosno smeštaj vojnih garnizona u tim zemljama uz potpisivanje ugovora o saradnji, i Finska se našla na udaru takvih sovjetskih težnji.

Ne samo Finski zaliv već i finska ostrva bila su predmet Staljinovih aspiracija.

To se u Helsinkiju slutilo i znalo od ranije, ali se do momenta potpisivanja nemačko-sovjetskog pakta o nenapadanju i pakta o granicama i prijateljstvu, verovalo da su dobri odnosi koje je Finska dotad imala sa Nemačkom pouzdana garancija da do sovjetskog napada ne može doći.

Sada, međutim, kad su odnosi između SSSR i Nemačke obnovljeni i postali prijateljski i saveznički, zvanični Helsinki je izrazio veliku zabrinutost za svoj teritorijalni integritet.

Stoga je finski poslanik u Berlinu, Vuorima 2. oktobra 1939. posetio nemačkog državnog sekretara Vajczekera i zatražio objašnjenje o značenju podele interesnih sfera između Nemačke i Rusije.

Pri tom je naročito želeo da čuje nemački stav o tome kako bi ovi dogovori mogli uticati na Finsku i njenu državnu nezavisnost.

Prema belešci državnog sekretara Vajczekera o razgovoru koji je vodio sa finskim poslanikom, Vuorima je upozoren da je Finska nedavno odbila da sa Nemačkom sklopi pakt o nenapadanju pa je moguće da sad zbog toga žale u Helsinkiju.

Vajczeker je poslaniku dalje rekao kako on lično veruje da Finska nije u situaciji u kojoj su se našle Letonija i Estonija, i da ne veruje da će Finska biti na bilo koji način ugrožena kao ove dve baltičke države.

On je takav nemački stav ponovio i švedskom poslaniku koji je takođe izrazio zabrinutost za položaj Finske koja se našla na vetrometini sovjetskih pretnji.

„Odgovorio sam švedskom poslaniku da mi ništa nije poznato o navodnim ruskim zahtevima prema Finskoj. Koliko mi je poznato prilikom posete ministra spoljnih poslova Moskvi, nije bilo reči o Finskoj. Stvar je takva da mi, istočno od poznate linije, nismo pokazali nikakav interes. Želim da pretpostavim da Rusija prema Finskoj neće izneti želje koje zahvataju suviše duboko i da se stoga može naći mirno rešenje.“

Ovakav stav Nemačke otvarao je mogućnost Sovjetskom savezu da izvrši još jači pritisak na Finsku.

Dana 30. novembra 1939. godine SSSR je napao Finsku nakon što je Finska definitivno odbila da ustupi Finski zaliv i svoja ostrva za razmeštaj sovjetskih vojnih efektiva.

Nemačka je u skladu sa nemačko-sovjetskim paktom javno izrazila svoju neutralnost i nezainteresovanost za finsko-ruski sukob.

Štaviše, nemačka štampa je napadala finsku vladu za nepopustljivost i davala za pravo Sovjetima.

Tako je državni sekretar Vajczeker, 2. decembra 1939, u ime ministra Ribentropa uputio cirkularno pismo svim nemačkim diplomatskim predstavništvima u Evropi sa strogim naređenjem da se „u razgovorima o sovjetsko-finskom sukobu izbegava svaka antisovjetska nijansa“.

U daljem tekstu daje savet svojim diplomatama na strani: „Već prema tome s kim se razgovara mogu se iskoristiti ovi argumenti: prirodna je potreba Rusije za povećanjem sigurnosti Lenjingrada i ulaska u Finski zaliv. Spoljna politika Finske poslednjih godina naglašavala je misao o neutralnosti i oslanjala se na skandinavske države, tretirajući nemačko-rusku suprotnost kao politički aksiom. Finska je zbog toga odbila da se osloni na nas čak je odbila i sklapanje pakta o nenapdanju sa nama. Ni u Društvu naroda nije Finska nikad podržavala nemačke interese, uprkos tome što Nemačkoj duguje zahvalnost za pomoć godine 1918. Ministar spoljnih poslova Holsti tipičan je primer za ovo, i naročito je antinemački nastrojen. Široki finski krugovi naglašavali su privrednu i ideološku orijentaciju prema demokratskoj Engleskoj, zbog čega je držanje većeg dela njihove štampe bilo prema nama izrazito neprijatno.“

A nekoliko dana kasnije, u dopunskoj okružnici nemačkim poslanicima u inostranstvu, Vajczeker, prema uputstvima Ribentropa, ističe: „Nema nikakve sumnje da je engleski uticaj na finsku vladu – vršen delimično i preko skandinavskih država – doveo finsku vladu do toga da je odbila ruske predloge i time izazavala sadašnji sukob. Naročito treba naglasiti englesku krivicu za rusko-finski rat. Nemačka ne učestvuje u ovim događajima. U razgovoru treba izražavati simpatiju sa ruskim stanovištem. Molim da se izostavi bilo kakvo simpatisanje sa finskim stanovištem.“

Zbog agresije na Finsku, SSSR je isključen iz Društva naroda u Ženevi. Rat je uz snažan i herojski otpor finske armije završen 12. marta 1940. godine; Crvena armija se uz velike gubitke povukla ne uspevši da pokori Finsku, koja je očuvala svoju nezavisnost uz određeni teritorijalni gubitak dela kod jezera Ladoga u blizini granice sa SSSR.

Saradnja koja je uticala na tok rata

Sovjetsko-nemačka saradnja imala je za posledicu ne samo imperijalnu podelu interesnih sfera između Nemačke i SSSR, nego je i neposredno uticala na tok i rezultate rata počev od 1. septembra 1939. do 22. juna 1941. Da SSSR nije Hitleru partnerski obezbeđivao leđa na Istoku, ne bi ovaj požnjeo tako brze i velike uspehe na zapadnom frontu pregazivši gotovo sve demokratske zemlje uključiv i onu najznačajniju – Francusku.

To čak nije ni naš zaključak, već isključiva tvrdnja samog sovjetskog ministra spoljnih poslova Molotova, koju je prilikom svoje posete berlinu 12. novembra 1940. godine izneo u razgovoru sa Hitlerom pokušavajući da pobije Hitlerove tvrdnje o navodnim velikim ustupcima Trećeg rajha SSSR: „Upravo su sporazumi sa nama znatno doprineli trijumfalnim pobedama nemačke vojske i ako bi se izradio bilans situacije kao rezultat poraza Francuske u junu 1940, onda bi se ta činjenica takođe morala uzeti u obzir.“

Odavno nema ni Hitlera ni nacističke Nemačke, nema više ni Staljina, a u vihoru političkih i društvenih promena nestao je i SSSR. Ipak ostala su nemačka dokumenta koja makar i delimično (jer sovjetska iz tog perioda nisu objavljena) svedoče o jednom izazovnom vremenu uoči i tokom prva 22 meseca od početka Drugog svetskog rata, vremenu u kojem su se podrivali i sami temelji ljudske civilizacije.

Knjiga „Treći rajh i SSSR 1939-1941“

Knjiga „Treći rajh i SSSR 1939-1941“ autora Zlatoja Martinova, koju je početkom godine objavila zemunska IK MostArt Jugoslavija, po prvi put u istoriografiji Srbije obrađuje celinu odnosa priajteljstva i saradnje Nemačke i Staljinovog SSSR, u naznačenom periodu od 23. avgusta 1939. do 22. juna 1941, na osnovu dokumentata nemačkog ministarstva spoljnih poslova. Pojavljivanje knjige, sticajem okolnosti, poklopilo se sa izbijanjem rata u Ukrajini iako nema nikakvu neposrednu vezu sa tim događajem niti je to bila autorova namera, osim što su neki čitaoci knjige već primetili kao „izvesnu sličnost tadašnje Staljinove i današnje Putinove politike“.

Danas, u dogovoru sa izdavačem, objavljuje delove iz te knjige. Oprema teksta je redakcijska.