Dokumentarcima se može baviti samo onaj ko im se u potpunosti posveti

U Srbiji pak na popularnosti ovog žanra najviše su uticali festivali. Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog igranog filma ove godine obeležava 60 godina postojanja, a tu su između ostalih i Slobodna zona i Beldocs. Ipak, sezonu dokumentaraca u Beogradu otvara Sedam veličanstvenih, koji od ove godine sve filmove prikazuje u Velikoj sali Sava centra.

– Uspeh mnogih festivala, uključujući i Sedam veličanstvenih, odgovor je na rast potražnje za dokumentarnim filmovima, i to posebno mladih ljudi. Što je paradoks jer dok gledamo filmove online na svojim telefonima, publika istovremeno želi da ide u velike bioskope, da sedi sa stotinama ljudi i gleda dokumentarce. Festivali su oaza u buci koja nas okružuje. Magično je ući u salu u kojoj se gase svetla, a neko vam govori nešto važno – priču koja će vas dirnuti ili nešto što do sada niste znali – kaže za Danas selektor Sedam veličanstvenih Tue Stin Miler.

Prema njegovim rečima, razvoj tehnologije doprineo je u velikoj meri porastu produkcije, distribucije i potražnje dokumentaraca.

– Tehnički razvoj doprineo je lakšoj produkciji i distribuciji dokumentaraca. Sada je kratka distanca između ideje i realizacije filma. Ali tu su i drugi faktori. Mi živimo u vremenu svetske krize i dokumentarci mogu da ponude odgovore i interpretacije zašto je tako. Laka oprema učinila je mogućim da vidimo šta danas znači biti ljudsko biće. Ne zaboravimo da dokumentarci mogu biti i zabavni i da su skinuli sa sebe sliku edukativnih i pomalo dosadnih filmova. Ili je možda publici dosta svakodnevnih televizijskih kvizova i loših serija? Oni žele hranu za svoje srce i duh – objašnjava danski filmski poslenik.

Direktor festivala Slobodna zona Rajko Petrović ističe da se interesovanje za dokumentarne filmove zahuktava već deset godina, a da je sa demokratizacijom proizvodnje istih zbog razvoja digitalne tehnologije, postalo jasno da kvalitetni celovečernji dokumentarni filmovi postoje.

– Tehnika omogućava da se sa malim sredstvima napravi film, što je podstaklo ljude. Ipak, paralelno s tim počelo je da se razvija i tržište. Festivali koji se bave prikazivanjem dokumentarnog filma organizovali su i markete – produkcione susrete između finansijera i autora filmova – ističe Petrović. On kaže da ekspanzija festivala nije karakteristika samo za naše prostore, već za celu Evropu.

Mila Turajlić, autorka filma “Cinema Komunisto”, jednog od najnagrađivanijih i najpopularnijih srpskih dokumentaraca u inostranstvu, koji je premijerno prikazan na Sedam veličanstvenih, potvrđuje da su upravo festivali doneli ovu vrstu filmova u Srbiju.

– Ako i postoji neki život dokumentarnih filmova u Srbiji, on je svakako vezan za festivale. Dešavalo bi se da neki dobri dokumentarci stignu u okviru Festa, ali se nije moglo desiti da se dokumentarni film prikazuje u Velikoj sali Sava centra. Tek su sa Sedam veličanstvenih oni dobili to mesto, koje ih stavlja rame uz rame sa igranim filmovima – kaže Turajlićeva i dodaje da su drugi festivali koji su kasnije nastali potvrdili da postoji publika.

Sa ekspanzijom festivala dokumentarnog filma, u Srbiji se u poslednjih deset godina pojavio i veliki broj autora i domaćih ostvarenja koji su postigli zavidan uspeh na međunarodnoj sceni. Prema Petrovićevim rečima, Boris Mitić, autor filmova “Pretty Diana”, “UNMIK Titanik” i “Doviđenja, kako ste”, načinio je prvi proboj domaćih dokumentaraca u inostranstvu.

Ipak sam Mitić na konstaticiju da trenutno vlada zlatno doba dokumnetarnog filma, kaže da onda u Srbiji vlada zlatna groznica na prilično amaterskom nivou.

– Puno je pokušaja, ali premalo dubine, discipline, istrajnosti, ludosti, filmičnosti. Čast izuzecima doduše, kojih je sve više, ali i sve manje, jer ni niz uspeha autorima ne olakšava proizvodnju budućih filmova. Dolazimo tako u apsurdnu situaciju da veliki broj dokumentarista baš u trenutku napona snage počinje da dovodi u pitanje smislenost bavljenja tim žanrom, a tim se žanrom ozbiljno može baviti samo onaj ko mu se potpuno posveti – naglašava Mitić.

Turajlićeva, koja je zajedno sa Mitićem osnovala producentsku kuću, kaže da je dugo godina postojao problem finansiranja projekata, budući da konkursi Filmskog centra Srbije nisu prepoznavali kategoriju dugometražnog dokumentarnog filma.

– Jako je dugo rađeno na tome da se izlobira da se sa novim Zakonom o kinematografiji promene pravila tog konkursa i da se nađe mesto za dugometražni dokumentarni film. Tek na nedavno završenom konkursu po prvi put je moglo da se konkuriše i za ovu kategoriju – objašnjava rediteljka. Ona napominje da su, kada se govori o finansiranju filmova, pored nacionalnih fondova, druga komponenta televizije.

– Problem kod nas je što televizijsko tržište za kupovinu dokumentarnih filmova skoro da ne postoji. Odnedavno se pojavila televizija Al Jazeera Balkans, kao vrlo ozbiljan kupac kvalitetnih dokumentarnih filmova. Na postjugoslovenskom prostoru vrlo su aktivne hrvatska i slovenačka nacionalna televizija. Međutim, u Srbiji to još uvek ne postoji. Na moju veliku žalost, srela sam dosta autora srednje i starije generacije kojima televizija „čini uslugu“ tako što im pusti film. Naša tužna realnost je da televizije nemaju novca – kaže Turajlićeva i dodaje da ona i Mitić svoje filmove prave kako bi ih prodali na evropskom tržištu i skupili novac za nove.

Ipak, nije problem samo u televizijama, dokumentarni filmovi kod nas se retko mogu videti i na redovnom bioskopskom repertoaru.

– Ja lično mislim da odgovor za to treba tražiti u repertoarskoj politici. Bioskopi su zatvoreni, ono što postoji su zapravo lanci velikih distributera i par nekakvih art bioskopa koji jedva preživljavaju. “Cinema Komunisto” imao je u tom smislu neobičnu sudbinu – otišao u distribuciju bez distributera. Posle premijere pozvani smo od samih bioskopa, što je retko. Uspeli smo da se dogovorimo i sa multipleks bioskopima koji nemaju tradiciju puštanja dokumentarnih filmova– kaže Turajlićeva.

Jedan od primera da dokumentarni filmovi ipak mogu da nađu svoje mesto na redovnom repertoaru multipleks bioskopa je film “Valter – Mit. Legenda. Heroj” reditelja Andreja Aćina. On kaže da je domaća dokumentaristika napravila korak napred jer se veliki broj autora i producenata ovog žanra okupio oko ideje o udruživanju koju je podržao i Filmski centar Srbije.

– Ohrabrujuća je činjenica da je mali broj dugometražnih dokumentarnih filmova doživeo ozbiljnu bioskopsku distribuciju u Srbiji i određenom broju nekadašnjih jugoslovenskih republika, te da je publika počela da se navikava da gleda dokumentarce i mimo festivala. Gledano iz komercijalnog ugla, ispada da je bavljenje ovim žanrom u Srbiji u istoj ravni sa hirovitim upražnjavanjem preskupog hobija, što svakako neće zabrinuti ni Ministarstvo kulture niti savetnika za kulturu aktuelne vlasti – ističe Aćin.

Dokumentarci na televizijama

– Ja branim autore koji ne žele da besplatno i po svaku cenu daju televizijama filmove na prikazivanje. Verujem da dokumentarni film nije forma koja može da zadavolji tržišne potrebe televizije. Mada u nordijskim zemljama, recimo u Švedskoj, tri puta nedeljno u „prajmtajmu“ javni servis pušta savremenu dokumentarnu produkciju. Slobodna zona ima program u oktobru koji se zove “Slobodna zona na televiziji” u kome prikazujemo dokumentarne filmove jednom nedeljno. Do sad smo bili četiri puta na B92, jednom na RTS-u i prošle godine na Studiju B – ističe Rajko Petrović.

Narod je gladan kvalitetnih dokumentaraca

Boris Mitić pomenuo je odličnu selekciju autorskih dokumentarnih filmova na festivalima, kao i nikakvu na televizijama.

– Razloga je što selektori festivala pomno i aktivno prate šta se događa na svetskoj sceni, a pasivni i inertni televizijski urednici o njima ne žele ni da čuju. Za privatne televizije još i može da se nađe neko opravdanje, ali za državnu nikako, jer ona ima mandatnu obavezu da prikazuje kvalitetan dokumentarni program. A nije reč o novcu, jer ima puno primera mnogo siromašnijih sredina od naše koje imaju sjajne dokumentarce na TV-u, već o lenjosti, neznanju i koznakakvim interesima urednika TV programa, koji umesto da biraju pojedinačne svetske i domaće bisere ili ‘bitne’ dokumentarce, podvaljuju narodu serijski štancovane serijale o životinjama i ljudskoj anatomiji koje dobijaju u sezonskim paketima po damping ceneama, ili zatupljujuće rijaliti šou emisije, koje groteskno zavode pod ‘dokumentarni program’. Zato je i narod toliko gladan kvalitetnih autorskih dokumentaraca, ali mu ne preostaje ništa sem festivala, a ljudima van Beograda, samo internet – ističe Mitić, inače jedan od selektora Beldocs festivala.