Dolanc traži Jovankinu izolaciju

Tadašnji čelnici države bili su krajnje nezadovoljni kako je Jovanka predstavila svoj slučaj kod svojih gošći, Indire Gandi, Sirimavo Bandaranaike i članova porodice pokojnog egipatskog predsednika Gamal Abdel Nasera. Ona je okrivila visoke državne rukovodioce da stoje iza njenog odvajanja od Tita, što je zabrinulo tadašnje rukovodstvo. Ono je nakon toga odlučilo da neke Jovankine kontakte ograniči, a druge sasvim zabrani i da se ona kao i svi koji su bili u kontaktu s njom i imali informacije o odnosima u trouglu Tito – Jovanka – državno rukovodstvo, stave na mere bezbednosti i da se od svih zatraži da potpišu izjave u kojima se obavezuju da doživotno neće iznositi ništa o tome šta znaju.

Ovakav pristup formulisan je samo dve nedelje nakon Titove sahrane, na sednici Saveznog saveta za zaštitu ustavnog poretka koja je održana 23. maja 1980. Slučaj Jovanke Broz razmatran je pod tačkom 4, a uvodno izlaganje podneo je Stane Dolanc.

STANE DOLANC:

U vezi sa ovom tačkom dnevnog reda hoću da iznesem neke stvari, što može da uđe i u stenogram.

Dugo sam razmišljao da li da to uopšte postavljam. Ali, obavešten sam, čitajući pismo Nikole Ljubičića, i drugo, u razgovoru sa Sergejom Kraigherom, koji me je obavestio o razgovoru sa drugaricom Jovankom Broz, o tome šta ona sve govori. Ja se ne bih upuštao u istoriju svega toga, iako mislim da se o tome mora raspravljati na sastanku Predsedništva SFRJ i Predsedništva CK SKJ, i to iz dva razloga:

Prvo, iz razgovora Sergeja Kraighera sa Jovankom Broz proizilazi da je zbog toga što je ona bila odvojena od druga Tita, i to „mračnim snagama i prljavim rabotama“ uglavnom Nikole Ljubičića i mene, a spominje i Franju Herljevića, Petra Stambolića, Stevana Doronjskog, Ratu Dugonjića, došlo do lečenja druga Tita koje mu nije odgovaralo, tu spominje insulin, šećer itd, što je dovelo do tako fatalnog kraja.

Implicitno, eksplicitno ne kaže, da smo mi odgovorni za smrt druga Tita.

Ponukalo me je i to što je ona govorila, a što smo dobili i zvanične zabeleške, Indiri Gandi, Sirimavo Bandaranaike i deci pokojnog Nasera, gde je otvoreno napala rukovodstvo da ju je odvojilo od druga Tita radi borbe za vlast.

Mogu ovde da izjavim da sam sa Jovankom Broz o tim problemima razgovarao četiri puta, i to tri puta po direktivi druga Tita, a jednom sam, nažalost, morao prisustvovati i razgovoru između nje i druga Tita. To je bio moj poslednji razgovor sa njom pred odlazak u Kinu.

Sve što je Nikola Ljubičić napisao u pismu je 100 odsto tačno. Lično sam bio svedok, zajedno sa Petrom Stambolićem, kada je drug Tito, kako Nikola Ljubičić kaže, u kućnim papučama pobegao iz Užičke br. 15 u Beli dvor. Tu noć je zvao Petra Stambolića, koji je bio potpredsednik Predsedništva SFRJ i mene i molio da obezbedimo da ona ne dolazi kod njega, jer on ne može da živi od nje. Tu noć smo razgovarali sa njom, rekli smo joj sve, rekao sam joj ja, a Petar Stambolić je svedok.

Od tog razgovora dalje je počelo sa tim odnosom prema meni. Možda je to bilo i prije, ali od tada sam to osetio, iako je poslednji razgovor u kome sam je ubeđivao da treba da ide u Sovjetski Savez, Kinu i Koreju, bio vrlo prijateljski i korektan između mene i nje, a između druga Tita i nje nije bio korektan. Međutim, o tom razgovoru neću nikada nikome reći, radi istorije i radi druga Tita.

Međutim, odmah posle toga razgovora drug Tito je imao razgovor sa E. Kardeljem i nakon dva dana smo optuženi da smo E. Kardelj i ja sprečili da ona ide u Kinu. To znaju svi ordonansi, lekari itd.

Drugo, Jovanka Broz je izjavila Sergeju Kraigheru da su lekari koji su bili kod druga Tita imali policijske zadatke a ne lekarske. Zna se koliko ekipa lekara je bilo smenjenih radi nje, svi oni su živi. Moram da vas obavestim da se kod mene u kasi nalaze dokumenti, izjave, snimci sa sednica, što mi je zvanično predao Šokorac, kada je Rato Dugonjić na sednici u Karađorđevu (prošireni Izvršni biro) obavestio druga Tita o svim tim stvarima, njenim pretenzijama itd. Postoje dokumenti, zabeleške o našem razgovoru sa drugom Titom u Igalu kome smo prisustvovali Džemal Bjedić, Petar Stambolić, Nikola Ljubičić i ja. Na sastanak u Igalo mi smo pozvani hitno, što se vidi iz zabeleške koja se nalazi kod mene i koja je potpisana od Aleksandra Šokorca, za koga je Jovanka Broz inače rekla da Edvard Kardelj nije znao da je čuvao zmiju na grudima, u kojoj se upozorava da je život druga Tita u opasnosti od nje. To nam je drug Tito u Igalu i ponovio, Nikola Ljubičić je bio prisutan. Tada su je i Petar Stambolić i Nikola Ljubičić odveli iz Igala, a mi drugi smo odleteli avionom dan pre toga.

Treći razgovor sa njom je bio u Karađorđevu, kome je prisustvovao i Rato Dugonjić, jer sa njom nikada nisam razgovarao sam sem na Vangi, kada je razgovor bio prijateljski, kada smo zajedno sa drugom Titom tražili da da dokumenta o pojedinim rukovodiocima, za koje je ona izjavljivala da ih poseduje, i o prljavim rabotama koje se vrše protiv nje. Jovanka Broz je onda krajnje nekorektno, to može potvrditi i Rato Dugonjić, blago je rečeno nekorektno, odbila da drugu Titu da bilo šta. Drug Tito je čak rekao: ja sam generalni sekretar Partije i tražim da daš dokumenta ako ih imaš, a ona je odgovorila – ne dam. To je bilo rečeno dvadesetak puta i Rato Dugonjić može da potvrdi.

Usred razgovora ona je rekla – uostalom, tu je Stevo Krajačić, neka on prisustvuje razgovoru. Rato Dugonjić i ja smo rekli da sa Stevom Krajačićem nemamo ništa i da ne želimo u njegovom prisustvu razgovarati sa njom i sa drugom Titom. Drug Tito se složio sa nama, međutim, razgovor je prekinut bez rezultata, otišli smo na ručak, a posle ručka smo Rato Dugonjić i ja otišli kući. Posle toga je drug Tito prvi put posle bolesti na TV, a drugi dan je objavljeno da je primio Stevu Krajačića i da su zajedno posetili vilu u Iloku.

Sve to iznosim iz sledećih razloga:

Prvo, jer sam ubeđen da će Jovanka Broz delovati i dalje, da će i dalje pričati. Znam da ne predstavlja nikakvu opasnost po zemlju, ali blati imena. Dobro, pre svega sam zainteresovan za svoje ime, za ime svoje dece i unuka, itd, pogotovu jer ona to dovodi u vezu sa smrću druga Tita; drugo, imena mojih drugova – Nikole Ljubičića, Rate Dugonjića, Stevana Doronjskog, Petra Stambolića i niza drugih.

Ne znam da li smem sve da kažem što znam, ali mislim da ovde mogu da vam iznesem samo kao primer i to mali: nikada nisam zapisao nijednu reč o tome, danas mi je žao, ali sam bio toliko SKOJ-evac da nisam pisao, ne znam datum, ali sam doživeo recimo: da me je drug Tito zvao hitno na Brdo kod Ljubljane da dođem rano ujutro kod njega. Sedeo je ispod kestena u bašti, a onda smo otišli u kolibu kolima. Rekao mi je – ne mogu da živim, jutros me je napala da je general Enver Ćemalović sovjetski špijun.

NIKOLA LJUBIČIĆ:

Drug Tito je meni o tome dva puta govorio.

AD Hoc DANAS

Nastavlja se