Čekajući glavnog i odgovornog urednika da se pojavi i da konačno krenemo na put ka Zekinom salašu, fotoreporter mi je sto puta prebacio zašto sam ponela jaknu. Razmišljam, veče je, vreme je promenljivo, ma neka jakne, pa makar i u kolima. Salaš je to, možda će ipak zahladiti.
Bila sam u pravu. Već negde oko Zemun polja uhvatila nas je jaka kiša. Ali uz Madoninu pesmu „Give it to me“ nekako smo pregurali do naplatne rampe. A tamo, 240 dinara da bismo nastavili dalje. Nema veze, dobro raspoloženje nas je odvelo pravo u selo Krčedin, opština Inđija, gde ćemo za nekih petnaestak minuta prisustvovati svečanoj večeri predstavnika jedne od najrazvijenijih opština u našoj zemlji i investitora.
Na svakih 200 metara nas je sačekao policajac. Mogli su da se vide na onoj pravini baš izdaleka. U centru sela Krčedin nailazimo na gužvu. Odmah sam znala da smo na pravom mestu, ispred Zekinog salaša. Oko stotinak automobila parkirano pored, a meštani sela okupili se da vide ko je sve došao. Dečica začuđeno trče među muškarcima i damama u svečanim haljinama.
Na ulazu nas pozdravlja domaćin, predsednik opštine Inđija Goran Ješić. Prvo što mi reče jeste da ih je zahvatilo „neviđeno, ali neviđeno nevreme“. Srećom, sve je bilo u redu i večera je mogla da teče po planu. Onako usplahiren od uzbuđenja i u konstantnom trku išao je od gosta do gosta, koji su baš u to vreme, kada smo i mi stigli, počeli masovno da dolaze.
Unutar Zekinog salaša postavljen je veliki svečani beli šator u kome su piće ispijale i mezetlucima se služile brojne zvanice, njih oko 200. Među njima najupadljiviji (zbog boje kose) pijanista Ivan Tasovac. Za drugim stolom voditeljka Olivera Kovačević, za trećim Radmila Hrustanović… Nešto pre 20 časova došli su i ministri Božidar Đelić, Mlađan Dinkić, Jasna Matić, kao i predsednik Izvršnog veća Vojvodine Bojan Pajtić.
Dok sam uzimala novinarsku akreditaciju, čuh jednog momka koji reče kolegi za šankom: „Pusti Zvonka Bogdana, traži Ješić.“ I stvarno, za tili čas čuše se njegove pesme, naravno, sve uz tamburaše. Uglavnom su gosti ispijali domaću rakiju, dok su se dame priklonile šampanjcu. Kada je došlo vreme da se krene sa zvaničnim delom, hostese pozvaše sve goste da dođu u drugi šator u kome je bilo oko tridesetak stolova, ukrašenih cvećem. Svako je imao svoje mesto za sedenje. Pored šatora nekoliko objekata. U jednom od njih se spremala hrana. Miris ribe je dopirao i do „novinarskog kutka“, koji se nalazio odmah na ulazu u Salaš, prekriven trskom, pa su novinari i snimatelji mogli da se posluže kada je počela večera. Hrana je bila odlična – punjeni uštipci, sir, kulen… A za kraj – paprikaš.
Investitori, domaći i strani, potencijalni i oni koji su već u Inđiji izgradili svoja postrojenja zadovoljno su ćaskali s opštinarima i drugim gostima. Atmosfera je bila veoma prijatna. Verujem da je Goran Ješić bio zadovoljan, jer je veče stvarno bilo uspešno. Zekin salaš je prelep. Pravo mesto da se pobegne od modernog ludila. Na drugom nivou jedne zgrade nalazi se kavez sa zečevima, pa Zekin je salaš. A u samom dvorištu imaju i kokoške, ograđene ogradom. Okolo livade, sa pečurkama za sedenje. Jednostavno, oseća se miris sela…
Na kraju, ekipa Danasa se oko 23 časa pozdravila sa domaćinima, dobila kesu punu reklamnog materijala i poklona i uputila se za Beograd, natrag u stvarnost.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
