Dometi Vučićeve posete Vašingtonu

Jednostavno, kada stigne poziv za posetu Vašingtonu i prilika za susret sa potpredsednikom SAD, poziv se mora prihvatiti.

Ipak, bilo je dosta opravdanih kritika, analiza i komentara povodom posete predsednika Vučića Vašingtonu i njegovih susreta tamo. Zbog toga je potrebno neke stvari dodatno objasniti i celu posetu demaskirati. Koliki je, dakle, domet Vučićeve posete Vašingtonu i njegovih razgovora tokom zvaničnih susreta?

Od istorijskih poseta predsednika Koštunice i premijera Đinđića, koji su imali sadržajne i duge razgovore sa tadašnjim predsednikom SAD DŽordžom Bušom Mlađim, našoj državi nije omogućen nijedan susret sa predsednikom Amerike, osim kurtoaznih rukovanja i slikanja, mahom na marginama održavanja septembarske sesije Generalne skupštine UN u NJujorku. Razgovor sa predsednikom SAD je posebna prilika za razjašnjenje pozicija dve zemlje i mogućnost da se mnoge prepreke uklone, da se dve zemlje bolje razumeju i da dogovore neke buduće korake. Srbija nije imala tu priliku predugo. Uvek je dobacivala samo do potpredsednika SAD, iako su to najčešće ljudi bez prevelikog uticaja na američku politiku i odluke. Vašington je takvim odnosom prema Srbiji od 2001. godine pokazao šta misli o nama i našoj politici – nismo im u fokusu, ne zanimamo ih i jedino im je bitno da ne ratujemo i ne pravimo kermes po Balkanu. Čak mislim i da nekim čudom Srbija odluči da uđe odmah u NATO i prekine veze sa Rusijom, kao i da prizna nezavisnost Kosova, ne bi bilo nikakvog posebnog tretmana. Morali bismo da stanemo u dugi red onih malih, nevažnih, regionalnih lidera, koji čekaju za fotografiju sa predsednikom Amerike. S druge strane, ruski zvaničnici frekventno primaju u posete naše predsednike i premijere, čak i više nego neke druge. Potpuno je razumljivo što raste evroskepticizam i antiamerički sentiment u Srbiji. Za tango je potrebno dvoje, a mi predugo đuskamo sami na toj sceni. Posebno je problematično da nije postojala nijedna izjava američkih zvaničnika nakon sastanka sa predsednikom Vučićem, čak ni u Kongresu. Domaći elektronski mediji su zabeležili svaku duboku misao Vučića i njegovu poslovičnu dramaturgiju i duboke uzdahe o ničemu, ali niko nijednu reč da zabeleži iz izjava američkih sagovornika! Nije ni bilo izjava. Zaključak je da osim što smo potpuno nevažni i što nije bilo govora o bilo kakvim ultimatumima tipa „ili mi ili Rusi“, dobili smo tretman zalutalog učesnika nepoželjne ekskurzije u velikom gradu, koji pokušava da pronađe svoj autobus.

Drugo, Vučić izjavljuje, što je podržao i bivši ambasador Vujačić na N1, „dva-tri kongresmena mogu imati svoje mišljenje, ali to ne utiče na bilo šta“. Sjajno. Samo što se isti taj Vučić, bez publiciteta, sastao sa tim istim kongresmenom Eliotom Engelom (demokrata iz NJujorka), poznatim albanskim lobistom i čovekom koji pokreće sve akcije u Kongresu protiv Srbije. Takođe ta „dva-tri nebitna kongresmena“ su predložili amandman na Zakon o odbrani (amandman je jednoglasno usvojen) kojim se traži da Srbija objašnjava veze sa Moskvom i vojnu saradnju. Ta „nebitna dva-tri kongresmena“, sa Engelom na čelu, poslala su i pismo potpredsedniku Majku Pensu u kojem ga upozoravaju na indolentan odnos srpskih vlasti prema slučaju Bitići i činjenicu da „Vučić ništa nije ispunio što je obećao“.

Treće, Vučić se sastao sa dvadesetak predstavnika američkih kompanija (ne 60-ak kako je njegova štampa prenela) da bi ih po ko zna koji put uverio u pogodnost ulaganja u Srbiju, naravno, bez ikakvog rezultata. Ista lica, iste fraze, isti memorandum o razumevanju bez efekta i isti, večni, Dejvid Vujić.

Četvrto, dobro je da se Vučić sastao sa predsedavajućima (demokrata i republikanac) potkomiteta za Evropu američkog Senata. Sastanak pun kurtoazije bez ikakvog rezultata. Bez novih rezolucija u prilog Srbije, bez mobilizacije senatora na zaustavljanju proalbanskog lobija, samo lepe reči bez sadržine. Pogotovo što je taj susret ovde spinovan kao „podrška obe partije“, iako nema govora o tome i nema veze sa realnošću.

Peto, bez konkretnih poslova za američke kompanije, bez rešenja slučaja Bitići, bez rešenja odiseje sa suđenjem odgovornima za paljenje američke ambasade u Beogradu, Vučić je ostao na kurtoaziji, pristojnim razgovorima sa potpredsednikom Majkom Pensom. Rekao bi naš narod da su se razmenile lepe reči, bez bilo kakvog zaključka i konkretizacije. Priča o serdaru i vojvodi (ne četničkom). Nije tu bilo ni govora o „teškim odlukama“ i odlučivanju kom ćemo se carstvu prikloniti, jer je jedino bitno da ne talasamo i ne izazivamo sukobe. Jasno je da u Vašingtonu niti bilo šta menjaju prema Balkanu, niti znaju šta bi sa nama, pa sve lepo prebacuju na Berlin. A Berlin takođe jedino ne želi buku i bes ograđenih plemena na mekom stomaku Evrope. Ništa više.

Šesto, da bi dao sadržinu svojoj poseti, pored dečijeg i neubedljivog spina o „ultimatumima“ i „teškim odlukama“ kojih nije bilo, Vučić u jednom momentu kaže kako moramo ojačati naše prisustvo u Vašingtonu, jer, bože moj, „Saudijci imaju angažovano preko stotinu lobi firmi“. Deluje kao priprema za još jedan pokušaj unajmljivanja lobi firme u Vašingtonu koji će, kao i svi prethodni, biti nepotreban trošak čiji učinak ne može da se meri i služi samo i jedino smirivanju domaće javnosti koja misli da se u Vašingtonu „sve može kupiti“. Doduše, predsednik Vučić je rekao da bi možda trebalo da pojačamo našu ambasadu, finansijski i u ljudstvu. To bi bio pravi potez. Doduše, kod naprednjaka bi to značilo da pošalju još stručnjaka sa Nezbit univerziteta, tako da ostajemo u dubokoj skepsi prema tom potezu.

Da zaključimo: Vučićeva poseta Vašingtonu nije imala bilo kakav rezultat, osim što je normalno da ode na poziv potpredsednika SAD. Poseta je došla na početku leta, kada se većina u Kongresu pripremala da obori Obama-Care zakon (neuspešno) i u momentu još jednog dokaza neefikasnosti republikanske većine. Neshvatljivo je zašto se predsednik nije video sa liderima obe partije u Predstavničkom domu i u Senatu, kao i sa celim Srpskim kokusom u Kongresu i sa svim članovima Komiteta za spoljne poslove. Naša ambasada nije uspela da zaustavi kongresmena Engela sa njegovim štetnim amandmanom i očigledno je da slabo rade sa Srpskim kokusom u Kongresu. Vučić nije imao intervju za bilo koji značajniji američki medij, niti je održao predavanje u nekom od mnogobrojnih think-tankova, iako je to uobičajena praksa kada neki predsednik poseti SAD. Bilo je neslanih šala na Vučićev račun sa plastičnom čašom, kaubojkama američkog kongresmena i davanju izjave ispred ograde Bele kuće. Ipak, to nije suština. Suština je da je naš predsednik ponovo imao susret na visokom nivou u Vašingtonu bez ijedne izjave američkih zvaničnika, bez konferencije za štampu, bez ijednog konkretnog rezultata posete, bez medija, bez susreta u Senatu i Predstavničkom domu Kongresa sa liderima obe partije, bez bilo kakvog rezultata sa sastanaka sa delićem američke biznis zajednice. Sve u svemu, mršavo i bez sadržaja. Ipak, znajući našeg junaka, očekivano. Do nove prilike…

Autor je predsednik Levice Srbije i bivši zamenik ambasadora SCG u Vašingtonu