Moć teatrokratije kao političke klase ne zasniva se (neće se zasnivati) samo na njenom bogatstvu, već pre svega na jednoj novoj, specifičnoj i nematerijalnoj kategoriji koja se naziva popularnost (slava, divizam, star sistem).
Popularnost je postala izuzetno cenjeno lično svojstvo kao što su to nekada bila druga lična svojstva, kao znanje, hrabrost, poštenje i sl, i ona uživa najveći stepen emotivne vezanosti, društvenog priznanja i uvažavanja koje je potencijalno i politički konsenzus i osnova za prelazak pripadnika teatrokratske elite u politiku. Zapravo, za bogatstvo se može reći da predstavlja ulaznicu u društvenu elitu i nijedan pripadnik teatrokratije ne može pretendovati da uđe u najviši društveni sloj ako ne ispunjava određeni imovinski cenzus koji, doduše, ni u jednoj zemlji nije propisan ali se dobro zna koliki on treba da bude. Jednostavno, to je onaj cenzus koji omogućava pripadniku teatrokratije da upražnjava životni stil, navike i nivo potrošnje kao i drugi pripadnici društvene elite. Međutim, za ulazak u onaj deo društvene elite koji se bavi politikom i koji se obično naziva politička elita (elita vlasti, politička klasa) potrebna je jedna druga vrsta ulaznice a to je popularnost. Na ulazak u politiku mogu pretendovati samo oni pripadnici teatrokratije, odnosno proizvođači zabave, koji osim bogatstva imaju i status zvezde, koji su prepoznatljivi bar u nacionalnim, ali još bolje, u međunarodnim okvirima, za koje se može reći, da su olimpijci i da je dovoljno samo reći da njihovo ime da bi se znalo o kome se radi.
Ovaj novi vid popularnosti je proizvod novijeg doba, proizvod industrije zabave i sredstava masovnog komuniciranja, pre svega televizije. Između sredstava masovnog komuniciranja i popularnosti stvorena je takva intimnost da se ponekad stiče utisak da ta sredstva postoje samo radi popularnih ličnosti, što našem vremenu daje karakter jedinstvene istorijske epohe. Dok je u staro vreme samo mali broj ličnosti, najčešće krupne istorijske figure, uspevao da bude poznat u nacionalnim, ili eventualno u međunarodnim okvirima, pri sadašnjoj gladi za zabavom dovoljno vam je da postavite svetski rekord u, recimo, dužini čučanja na buretu, pa da reportaža o vama, zajedno sa fotografijama, intervjuima i drugim folklornim dodacima obigra ceo svet u roku od nekoliko časova.
Problem kod popularnosti kao kriterijuma za ulazak u političku klasu sastoji se u tome što ona može biti, zahvaljujući raznim sofisticiranim medijskim tehnikama, relativno lako fabrikovana, nezavisno od stvarnih kvaliteta ličnosti iz sveta zabave. Polazeći od te činjenice Sartori smatra da je nebitno rangiranje između slavnih ličnosti na „rođene zvezde“, „originalne zvezde“ i „konstruisane zvezde“ jer su sve one proizvod tesne veze masovnih medija i ekonomskih agenasa iz koje se rađa „celebrity system“ u kome su sve zvezde konstruisane. Ako stvari tako stoje, nastavljao on, „onda su svi protagonisti ovog sistema divizama žkonstruisane zvezdež žunutrašnjih kvalitetaž (koji ostaju jedna varijabla sekularnog značenja) postaju ili ne postaju celebrities u zavisnosti od stava koji sredstava informisanja zauzmu prema njima.“ Na tehniku fabrikovanja popularnosti ukazuje u Švarcenberg koji kaže: „U stvarnosti ove zvezde (filma ili vlasti) često su lažne zvezde, fabrikovane od mađioničara iluzije (režisera ili campaign managers) nenadmašnih u rukovanju ovom ilovačom… Rudolf Valentino je bio u životu kratkovid, niskog rasta, bolešljiv i sigurno proćelav. Ali na ekranu imao je sanjalačke oči, divan stas i blistavu crnu kosu.“
Bogatstvo teatrokratske elite je istovremeno i posledica i uzor njene popularnosti. Što je neka ličnost popularnija to je veća njena cena na tržištu zabave, utoliko je veći honorar koji ona može da traži za svoj nastup, a ukoliko je ona bogatija utoliko je i popularnija, što će reći da se „merilo sposobnosti ogleda u sticanju novca“ a „stepen sposobnosti odmerava prema bogatstvu“ (Rajt Mils). Publika sa interesovanjem prati informacije o visini imovine popularnih ličnosti, a naročito one o njihovom ekstravagantnom trošenju. U tome ona nalazi potvrdu da je za objekat svog obožavanja izabrala prave ličnosti, ličnosti koje poseduju dokaze da žive u svetu nerada, tj. da se ne bave nikakvim produktivnim radom. A pritom je takođe važna i činjenica da se bogatstvu slavnih iz sveta zabave ne može uputiti onaj prigovor koji je kroz čitavu istoriju upućivan bogatašima, a to je da su svoj imetak stekli pljačkom i prevarom ili, kako je govorio Balzak, da sve velika bogatstva vode poreklo od zločina. Slavne ličnosti iz sveta zabave nikoga ne primoravaju da gleda njihove filmove ili sportska takmičenja, da sluša njihovu muziku ili prati bilo koju drugu zabavnu delatnost. Sve što se tu događa zasniva se na čistom robno-novčanom odnosu kao kada se uđe u robnu kuću i onaj ko želi da kupi neki proizvod industrije zabave treba to i da plati, te se na tome cela priča završava. Međutim, i pored toga još uvek ima dosta prigovora moralističkog karaktera u pogledu bogatstva teatrokratske elite. Obično se kaže da nije pravedno da neka fudbalska ili filmska zvezda zarađuje milione dolara dok veliki deo stanovništva, čak i u najbogatijim zemljama, živi u siromaštvu. Tako je u Italiji svojevremeno došlo do uzbune u javnosti, do parlamentarnih interpelacija, izjašnjavanja političkih partija, sindikata i vlade povodom ugovora vrednog osam milijardi lira koji je državna televizija RAI zaključila za zabavljačicom Rafaelom Kara. Do slične uzbune i protesta došlo je i povodom sklapanja ugovora između fudbalera Zika i kluba Udineze za sumu od šest milijardi lira, kao i ugovora između Maradone i Napolija za 14 milijardi lira. A nedavno je lavinu negativnih komentara izazvao prelazak fudbalera Nejmara iz Barselone u pariski klub Pari Sen Žermen što je plaćeno 222 miliona evra. Pedantni moralisti izračunali su pritom koliko to iznosi mesečno a koliko nedeljno, pa čak i to da je taj transfer jednak prosečnoj plati 585.000 radnika u Srbiji i da bi jednom srpskom radniku bilo potrebno da radi 48 hiljada godina da zaradi taj iznos.
Ovaj moralistički i psihološki pritisak javnosti na teatrokratsku elitu dovodi ponekad kod nje do osećanja nelagodnosti i dileme da li su njihove basnoslovne zarade društveno opravdane. U jednom trenutku, izvestan broj fudbalera Bundeslige u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj predložio je da im se zarade smanje, ali to je bilo samo trenutno popuštanje pritisku javnosti. Kao efikasnije sredstvo da se taj pritisak ne samo ublaži već i steknu simpatije javnosti i tako još više pojača popularnost, kao i da se smanji osnovica za plaćanje poreza, pokazalo se angažovanje u karitativnim akcijama. Danas već nema istaknutije ličnosti spektakla koja nije dala neki dobrovoljni prilog, često puta u humanitarne svrhe, ali ponekad i u propagandne svrhe kao što je to prilog Novaka Đokovića prebogatoj Srpskoj pravoslavnoj crkvi, što je dominantna religiozna javnost Srbije srdačno pozdravila. To je siguran put da i ovaj moralistički protest jednog dela javnosti, kao poslednja prepreka daljem bogaćenju teatrokratije, bude likvidiran.
To će se, na kraju, svakako i dogoditi jer su oni koji protestuju protiv visokih zarada zabavljača često i zagovornici razvoja industrije zabave kao mamutskog biznisa. A iz takvog razvoja neizbežno proizilaze zarade teatrokratije i njen ulazak u plutokratiju društva. To, dalje, znači da zarade pripadnika teatrokratije ne rastu srazmerno povećanju produktivnosti u društvu, ili srazmerno povećanju ukupnog nacionalnog dohotka, već srazmerno stopama razvoja industrije zabave. Ako se u jednoj godini broj posetilaca na fudbalskim utakmicama poveća za 20 odsto za toliko, ako ne i više, povećaće se i zarade fudbalera, bez obzira što je, možda, u toj godini došlo do pada produktivnosti, porasta nezaposlenosti, inflacije i drugih negativnih ekonomskih trendova. U ovom pogledu ne važe zakonitosti, pa se tako može dogoditi da potreba za zabavom raste sa pogoršanjem ekonomske i političke situacije, kao što smo to videli na primeru Imperije Rima. Zbog toga nad tom činjenicom ne vredi ispoljavati moralno zgražavanje, već treba sagledati njene dublje socijalne korene. Dok se to ne učini, moralistički protesti zaslužuju samo jedan odgovor: onaj koji je 1929, u godini kraha Volstrita, dao šampion u bezbolu Bob Rut. Na pitanje novinara zar se ne stidi da zarađuje više od predsednika Huvera, Bob Rut je odgovorio: „Ne, moja godina je bila bolja od njegove“. Od tog doba do danas, zahvaljujući činjenici da je skoro svaka poslovna godina proizvođača zabave bila bolja nego onih koji se bave politikom, došlo se do situacije u kojoj su zarade i ukupno bogatstvo teatrokratske elite po pravilu veći od zarade i imovine vodećih ljudi iz sveta politike. Kako danas stoje stvari sa zaradama i bogatstvom teatrokratske elite teško je precizno reći, ali neki orijentacioni podaci bili bi sledeći:
Na listi 25 najbogatijih sportista sveta, koju pretežno čine košarkaši američke NBA lige, igrači golfa, fudbaleri, vozači formule 1 i bokseri, na čelu se nalazi bivši košarkaš Majkl Džordan sa imovinom koju neki procenjuju na 1,31 drugi na 1,7 a treći na 1,85 milijardi dolara. Imovinu vrednu preko jedne milijarde dolara imaju još i golferi Tajger Vuds (1,65 ili 1,7), Arnold Palmer (1,35, 1,4) i Džek Niklaus (1,15, 1,2) i bivši vozač Mihael Šumaher sa jednom milijardom. Za njima sledi niz onih čije se bogatstvo kreće od 800 do 500 miliona dolara, a na začelju su bezbol igrač Derek Džefer sa 490 miliona dolara, NVL igrač Pejton Mening (480), NBL igrač Kevin Grant (480) i bivši bokser Ivander Holifild (475), dok listu zaključuje bivši teniser Andre Agasi za 470 miliona dolara.
Kako stoje stvari u ovom pogledu u Srbiji teško je reći jer, u okviru opšte netransparentnosti javnih poslova, finansije sportskih organizacija predstavljaju posebno okultnu sferu. Jedino se, u atmosferi sveopšte euforije, javno objavljuju iznosi dodatnih novčanih nagrada pobednicima na svetskim takmičenjima, pa su tako osvajači medalja na Olimpijadi u Londonu 2012. nagrađeni sa 25, 30 i 35 hiljada evra. Ali, i bez preciznih podataka može se pouzdano tvrditi da sportisti, bar u naročito popularnim sportovima i u njihovim prvim ligama, spadaju u bogatiji deo društva. To naročito važi za one koji nastupaju u inostranstvu, kao što su fudbaleri, teniseri i drugi, koji, ukoliko se vrate u Srbiju, ulaze u vrh plutokratske elite.
U plutokratsku elitu svrstali su se ne samo sportisti već i njihovi treneri, menadžeri, lekari, sudije i drugi istaknuti sportski radnici. Suvišno je napomenuti da ni ovde nema preciznih podataka, ali iz ono nekoliko objavljenih podataka o zaradama fudbalskih trenera može se steći predstava o stanju stvari u ovoj oblasti. Tako u Evropi trener Arsenala Arsen Venger ima godišnju platu od 10 miliona evra, trener Mančester junajteda Žoze Murinjo 16,9 a trener Mančester Sitija Gvardiola 17,3 miliona evra. Novi Eldorado za fudbalske trenere je Kina u kojoj selektor kineske fudbalske reprezentacije Italijan Marčelo Lipi ima godišnju platu od 20 miliona evra, a bivši fudbaler Crvene zvezde i trener ekipe Gvandžu R&F Dragan Stojković ima godišnju platu od osam miliona evra.
Kada je reč o bogatstvu proizvođača zabave iz oblasti industrije kulture, tu je i dalje na vrhu neprikosnovena Opra Vinfri, s tim što je njena imovina, koja je u 2007. procenjena je na 1,5 milijardi dolara, sada uvećana na 3,1 (Blumberg tvrdi da se radi o 3,4 milijardi dolara). Nju prati autorka Hari Potera Džoan Rouling za koju se već godinama tvrdi, ako je tome verovati, da ima samo jednu milijardu funti, kao i izvesna Marta Stjuart koju hroničari nazivaju „guru životnog stila“ (šta god da to znači) čije je bogatstvo 2007. procenjivano na 600 miliona dolara. Za njima sledi duga lista zabavljačica, pevačica i glumica kao što su Viktorija Bekam sa 450 miliona dolara, Selin Dion (400), Barbra Strajsend (390), Rijana (250), Sandra Bulok (200), zatim književnice lake literature Nora Roberts (365) i Danijela Stil (330), dok bi „najsiromašnija“ bila lepa glumica Dženifer Aniston sa imovinom vrednom 150 miliona dolara. Na listi kao najbogatije figuriraju i glumice Dina Meril sa pet milijardi dolara i Džejmi Grec sa dve, ali se ne zna koliki je deo od toga prva stekla nasledstvom a druga udajom za milionera.
Što se tiče glumaca, listu 15 najbogatijih predvodi Merv Grifin sa jednom milijardom dolara, a slede ga Tom Kruz (550) i Džordž Kluni (500), dok bi na petnaestom mestu bio Džoni Dep sa svega 200 miliona dolara. Na ovoj listi su i tri glumca iz Indije i to Šah Ruk Kan (600), Amitab Bačan (425) i Karan Džohan (200).
Nešto drugačiji podaci o bogatstvu ovih zabavljača mogu se naći na sajtu CelebrityNetWorth.com gde se na prvom mestu na listi 50 najbogatijih slavnih ličnosti nalaze režiser i producent Džordž Lukas sa 5,1 milijardi dolara, zatim Stiven Spilberg sa 3,7 milijardi dolara, a tek onda Opra Vinfri sa 3,2 milijarde. Njih slede Džejmi Gerc i Pol Makartni sa po 2 milijarde, Slavica Ekleston (1,2), Brok Pirs (1), Džoan Rouling (1), Dejvid Koperfild sa 930 miliona, i tako dalje.
I ovi delimični i nepouzdani podaci dovoljni su da ilustruju tvrdnju da teatrokratska elita spada, ne samo u SAD, u vrhu plutokratije i da, i po osnovu bogatstva, može da pretenduje na vodeću društvenu ulogu.
Izdavačka kuća Mostart iz Zemuna objavila je studiju Aleksandra Sekulovića Industrija zabave i teatrokratija u kojoj autor analizira fenomen silovitog rasta industrije zabave čiji protagonisti postaju sve moćniji društveni sloj. „Društvo budućnosti neće biti ni kapitalističko ni socijalističko, već ludističko“, poručuje Sekulović. U dogovoru sa izdavačem Danas objavljuje odlomak iz ove knjige. Izbor i oprema teksta redakcijski.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.