Da li biste donirali koštanu srž?

Porodice koje se suočovaju sa ozbiljnom bolešću nekog najbližeg, često su dodatno opterećene i potragom za finansijskom pomoći i nije retka situacija da su prinuđene da se za pomoć obrate celoj javnosti.

Tako je pre pet godina na društvenim mrežama osvanuo apel za finansijsku pomoć Aleksandru Grujinu iz Novog Sada kome je trebala finansijska pomoć za transplataciju koštane srži koja se tada mogla obaviti samo u Rimu u Italiji.

Iako je porodica tražila finansijsku pomoć I.Đ. iz Zrenjanina se sama javila porodici kao mogući donor koštane srži, iako nije lično poznavala Grujina.

“Zainteresovala me je priča koju sam pročitala na Fejsbuku o mladom momku koji se borio za svoj život. U okruženju sam imala osobu koja se borila sa invazivnim karcinomom i znam koliko je bilo teško toj porodici da pronađu dobrovoljne davaoce krvi određene krvne grupe i Rh faktor. Mojih sat vremena koje bih izdvojila da se odrade analize podudaranja mogu nekome da znače novu nadu“, kaže sagovornica Danasa.

Ipak da bi neko donirao koštanu srž neophodno je mnogo međusobnih podudaranja. Od tog apela za pomoć je prošlo pet godina. Na pitanje da li bi ponovo tako nešto uradila, naša sagovornica odgovara potvrdno.

“Pre pet godina bila sam vrlo malo informisana o samom procesu transplatacije koštane srži. U tim momentima nisam razmišljala da li je to 100 odsto bezopasno za mene, danas kada mnogo više znam o samom procesu vrlo rado bih se odazvala nekom apelu”, kaže ona.

U čovekovoj prirodi je da odmah reaguje na poziv na pomoć, a da pri tome ne pomisli da može sebe da ugrozi. Tada je tu obično porodica koja može da upozori na eventualne opasnosti.

“O ovom slučaju mladog momka nisam razgovarala sa mojim najbližima, ali u dva navrata sam darivala trombocite i mišljenja su među njima bila podeljena.Generalno su bili zabrinuti da li bi ovakav čin bio bezbedan za moje opšte zdravlje”, kaže sagovornica Danasa.

Međutim ona lično se sa pojmom transplatacije i sa svim šta ona nosi upoznala u detinjstvu .

“Tatinoj tetki je izvršena transplatacija bubrega sredinom devedesetih. Donator je doživeo saobraćajnu nesreću i došlo je do 100 odsto podudaranja. Ona je do kraja svog života bila vrlo zahvalna što nije morala da ide ponovo na dijalize iako je bila primorana da pije veliki broj lekova kako ne bi došlo do odbacivanja organa. Tako da sam od malih nogu bila upoznata šta znači transplatacija organa kao i briga o ljudima koji su dobili organ”, priča naša sagovornica.

Novim Zakonom o presađivanju organa svi građani su potencijalni donori nakon 18 godina, ukoliko postoji saglasnost porodice i ukoliko nije posebno  navedeno da neko ne želi da bude donor organa.

“Svako treba da odluči za sebe da li želi ili ne želi da bude donor posle 18-te godine života, kao i da ima mogućnost da se izbriše iz evidencije ukoliko mu se stav promeni. Ne treba porodice osuđivati ukoliko ne žele iz bilo kog razloga da daju saglasnost za doniranje organa”, kaže sagovornica Danasa i dodaje da bi o tome trebalo da se edukuje i u školama.

Prema njenim rečima šira javnost je slabo informisana, a najčešće zablude su da donori ne mogu da budu starije osobe, ili osobe koje su imale neko oboljenje.

“Neretko ljudi misle da su elektronski sistemi u svetu povezani, pa ukoliko se dogodi podudaranje, da će doći neko da ih ubije zbog organa. Takođe, javlja se strah da će se tim organima trgovati, pošto je donorstvo anonimno. Malo se priča i piše o životima ljudi koji su dobili organ”, zaključuje naša sagovornica.

Tekst je deo projekta “Karika života koja nedostaje”, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta republike Srbije – Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno stavove organa koji je odobrio sredstva.