Darja KostićBubreg mi je transplantiran 2012. godine. Šest godina pre toga bila sam vesela i bezbrižna devojka od 25 godina. U to vreme završila sam faks, počela da pevam u rok bendu, da se zabavljam sa dečkom, da radim u školi kao nastavnica engleskog…
Bila je to obična rutinska kontrola, a onda su mi rekli da moram na biopsiju bubrega – priča za sajt Danasa Darja Kostić iz Novog Sada, koja već pet godina uspešno živi i radi sa novim organom. Put do njega je bio trnovit, jer su liste čekanja za novi bubreg u Srbiji duge, a na transplantaciju se čeka godinama.
– Odmah sam smeštena u bolnicu. Sada, iz ove perspektive, vidim do kojih ludačkih granica je sezala moja ležernost i subjektivni osećaj da je sa mnom sve savršeno u redu. Vidim tu devojčicu kako skakuće kroz bolničke hodnike, pije kafe sa cimerkama i stalno se kikoće. A onda je stigla dijagnoza: hronična bubrežna insuficijencija. Dugo nisam shvatala šta se sa mnom dešava, valjda ta inicijalna faza neprihvatanja, šta li, ali za manje od godinu dana smestili su me opet u bolnicu, odradili pripremnu operaciju na ruci, i rekli to je to, bubrezi više jednostavno ne funkcionišu. Tada počinjem sa dijalizom i moj život se okreće naopačke – priseća se Darja.
Prvo je počela sa peritoneumskom dijalizom, gde se hirurškim putem ubacuje silikonska cevčica u stomak, a pacijent sam sebi obavlja dijalizu kod kuće uz pomoć posebnog sistema za dijaliziranje. Radi se na svaka četiri sata, tako da stalno moraš biti blizu kuće. Njena porodica i ona su bili potpuno skrhani činjenicom da se odjednom tako ozbiljno razbolela i da joj izgledi za ozdravljenje nisu bili baš sjajni.
– Odmah nam je bilo jasno da se u Srbiji prilično dugo čeka na transplantaciju, i iako sam se nadala pozivu i bila stavljena na listu čekanja, počeli su predlozi u porodici i među prijateljima da pokušamo da prikupimo sredstva za operaciju u inostranstvu. I tada je sve krenulo, napravili smo fejsbuk grupu i počeli sa aktivnostima. Imala sam ogromnu podršku ljudi uz čiju pomoć sam nakon dve nestvarne godine pune koncerata, izložbi, predstava, izložbi rukotvorina i slično, uspela da skupim novac za transplantaciju. Uvek ću biti zahvalna tim ljudima i želim im da dožive taj kvalitet sreće koji ja doživljavam sada nakon transplatacije – kaže Darja.
Priseća se aprilskog jutra kada je potpuno sama odletela u Moskvu, gde joj je nakon mesec dana izvršena transplantacija.
– Operacija je dobro prošla, ali oporavak je trajao dosta dugo jer smo morali da čekamo u neizvesnosti čitavih 20 dana da se uspostavi funkcija bubrega. To je bio vrlo traumatičan period za mene i moje najbliže. Ali nakon toga sve se na sreću stabilizovalo. Sada se osećam sjajno i mogu smelo da kažem, možda čak bolje nego ikada. Kako bih mogla da uporedim period pre i posle? Pa nikako. To se ne može. Četiri meseca pre odlaska u Rusiju krenula sam na hemodijalizu. Svakog drugog dana po četiri sata ležala sam na odeljenju za hemodijalizu, prikačena na mašinu, sa dve igletine u ruci i bezbroj neutešnih misli. Ograničenje vode je bilo jedna plastična flašica od pola litre dnevno, a moj očaj neograničen. Kako onda da vam opišem moju radost sada? – priča Darja.
Sada se trudi da čuva zdravlje, hrani se zdravo, redovno se rekreira, radi, peva, putuje i raduje se životu. Tužna je zbog činjenice da smo po broju donora i transpantacija među poslednjim zemljama u Evropi.
– Fali nam novi zakon, ali pre svega malo više dobre volje. A onda manje-više kopi-pejst po ugledu na evropske zemlje koje su to mnogo bolje organizaciono rešile. Treba nam jaka transplantaciona mreža i kampanja na državnom nivou, kao što je to urađeno u Španiji ili Hrvatskoj, koje su vodeće zemlje u ovom polju. Ministarstvo zdravlja bi trebalo da bude glavna pokretačka snaga novog poglavlja u transplatacionoj medecini Srbije, kao i da u većoj meri uključi udruženja transplantiranih i dijaliziranih pacijenata u promociju donorstva i akcije potpisivanja donorskih kartica. Takođe bi trebalo obezbediti kartice po domovima zdravlja. Ali najbitnije od svega je da se kolektivno kao društvo edukujemo i formiramo pozitivan stav kako bismo spašavali ljudske živote. Nije čak ni neophodno da imate donorsku karticu, dovoljno će biti da svoju želju da nekom spasete život prenesete svojim bližnjima, svojim primerom pokušate da utičete na okolinu, i već ste uradili mnogo – poručuje Darja Kostić.
Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
